Original subtitles

Downloaded from YTS.MX

Official YIFY movies site: YTS.MX

Ovo mesto, kako kaže legenda, zvalo se Ravnica plača.

Mnogo pre dolaska Judžina Kazalisa i Tomasa Arbuseta.

Ove ravnice su nazvali Nazaret; „Nazaret“, po njihovoj veri.

Ljudi su to jednostavno zvali domom.

Kažu da ako odeš malo dalje, do ivice brane,

još se čuje crkveno zvono kako ispod zvoni. Ispod vode.

Prošetajte se bliže brani. Čućete i sami.

Crkveno zvono govori, zvoni ispod, pod vodom.

Zvoni.

U dubini, zvona govore kada ljudi ne mogu.

Videla sam svojim očima, u godini Crvene Prašine,

nakon dolaska ljudi sa gvozdenim čašama.

Čašama koje se nikada nisu mogle napuniti.

Videla sam svojim očima, kako mrtvi sahranjuju svoje mrtve.

Okupite se oko dece, razveselite se.

Jer ovo nije marš smrti, niti sahrana.

Ovo je vaskrsenje.

Postanak.

Mrtvi su sahranjivali svoje mrtve.

Ti ćeš u budućnosti poći za njima.

Kažu u Nazaretu: ako prisloniš uvo na zemlju,

i dalje se čuje plač i šapat onih koji su stradali u poplavi.

Njihov duh se sveti iz dubine.

Decembar je stigao: To je dan jubileja u kući udovice.

Pre ovog dana, Mantoa je počela da broji: meseci, nedelje, dani, sati, sekunde.

Njen sin dolazi iz južnoafričkih rudnika zlata.

Dolazi kući za Božić.

Morate razumeti da u ovo doba godine,

rudar koji se vraća kući je kao ratni heroj.

Dok vojnici slušaju zvižduke metaka u rovovima,

rudari slušaju zemlju što drhti pod njihovim nogama.

Za onog ko dođe kući živ, bio je dan Gospodnji.

Bio je to dan Gospodnji!

Motlaleng. Molantoa. Gde je moje dete?

Motlaleng...

Gde je mi je dete odvedeno, gde je?

Božić je, i moj sin bi trebalo da bude ovde...

Njen muž je umro pre mnogo godina.

Tada su joj umrli i ćerka i unuk. Danima i danima je plakala.

Plakala je i plakala.

Pogledala je u nebesa, svoje dlanove otvorila se prema nebu i zavapila Bogu.

Sin joj je bio jedina uteha, jedini način na koji je Bog odgovarao na njene molbe.

Preko njenog sina, udovica je videla dobročinstvo Božije.

Sada kada joj je i sin bio mrtav, nije plakala, niti gledala u nebesa.

U znoju lica svoga ješćeš svoju hranu dok se ne vratiš u zemlju.

Pošto si iz nje uzet; prah si i u prah ćeš se vratiti.

Osim Boga, i stvarnost se osećala sve dalje i dalje.

Sve dok nije postala majušna.

Postalo je mračno.

Ponavljajte za mnom:

Dobročinstvo Božije.

Slušajte, ja vam kažem;

Dobročinstvo Božije.

Ono što je nekada bio kamen temeljac

sada je postao kamen spoticanja za staru udovicu.

Srećni smo što je kod kuće...

Drugačije je pevanje tvoje pesme bez tebe...

I tvoj prijatelj, grobar, pao je s konja.

U ovoj kući koju je Raličaba izgradio golim rukama

podigao se nevidljivi zid zbunjenosti

i stao između stare udovice i spoljnjeg sveta.

Situacija ne izgleda dobro...

Možda ćemo morati da odemo...

Bio sam prilično izgubljen kada mi je žena umrla.

Videla si me. Bio sam ispunjen sa toliko ljutnje i bola.

Ne sećam se mnogo tih meseci. Nedelja koje su usledile...

Bio sam na... mračnom mestu.

Moje propovedi su bile samo reči, nisu značile ništa.

Možda i jesu nešto značile, jer prvi put

nisam imao kontrolu i nisam imao za šta da se uhvatim.

Zato ovo zovem svetim mestom.

To je mesto koje je učinilo da se potpuno predam,

gde su vera, hrabrost i volja zastareli.

Moj gubitak je postao ogledalo koje je odražavalo najsvetije mesto u meni.

Vi ste voljeni.

Vi ste voljeni.

Gospode, neka milost tvoja padne na sve one koji su otišli.

Sakrij ih pod senku svojih krila.

Neka vide tvoju milost kad dođe sudnj dan.

Gospode sa najvišeg prestola tvoga, prekri ih milošću tvojom.

Ovim objavljujemo smrt Malakabane Morumuoe.

Preminula je u okrugu Taba-Tseka, 27. maja.

Biće upokojena 15. juna.

Ovo je nekrolog za Mahalefele Morumuo.

Ovim objavljujemo smrt Rabohlale Thakholija.

Preminuo je u selu Ha Rampolele 22. maja.

Biće upokojen 8. juna.

Ovo je nekrolog za Halefele Thakholi.

Došla je duga noć.

Počivaj u naručju Morfeja i nadam se da ćeš umreti u snu.

Ukrasi svoje telo ovom haljinom.

Ovo je ponuda ljubavi koju ti je dao tvoj muž.

Idi u krevet i prizovi svoju smrt.

Možeš ti to. Moli se za svoj večni san.

Vetar zavija nezdravim zovom smrti.

Ali smrt ne dolazi.

Jadikuj.

Jadikuj, stara udovice.

Plači.

Plači.

Jer te je smrt zaboravila.

Skini svoj ogrtač žalosti, jer se tvoj period žalosti davno završio.

Da te ne zamene za čarobnicu koju je strefilo ludilo.

Ali udovica je odbila da skine svoju žalobnu haljinu.

Usta su joj bila gorka sa ukusom smrti.

Ako bi pevala,

bura teškog bogohuljenja izbila bi iz njenih usta.

Zato se zavetovala na ćutanje.

Spram Boga i prirode u tihom preziru.

Mantoa!

Deda je povređen, pao je s konja!

Moja tetka iz prestonice je ovde. Donela mi je slatkiše.

Mokolobeci.

Ne odmaraj se predugo.

Ima grob da se kopa.

Čuješ li me, Mokolobeci?

Čekaću te prijatelju.

Sačekaću i pripremiti parcelu za grob.

Došla sam da vidim u vezi smeća na groblju.

Smeće mi trenutno nije prioritet.

Dobro, a šta je prioritet?

Selo mi je prioritet.

Groblje je selo.

Tvoj otac je tamo sahranjen, tvoja majka, tvoja snaja

i tvoj unuk.

Mantoa.

Bićemo preseljeni. Ovo mesto će biti poplavljeno.

Ovde će biti izgrađena brana.

Nisam ovde došao kao parlamentarac.

Ja sam ovde kao jedan od vas.

Ja sam vaše dete.

Ja sam vaš glasnik,

znate me, i ja znam vas.

Rekli ste: idi i predstavljaj nas, govori za nas.

Osećam se zaista počašćeno.

Možete li da vičete, IDEMO!

IDEMO sa razvojem!

Poslali ste me i rekli: idi i predstavljaj nas.

Budi naše oči i uši.

Uradio sam kako ste tražili.

Danas kucamo na vrata savremenog sveta.

Vaš glas se čuo.

Uveravam vas da će sve biti vredno toga.

Budite strpljivi.

Šta je sa našim grobovima?

Pevala si na sahrani moje majke.

Onaj čiji glas odražava ljudska srca do neba.

Bio sam premlad tada...

Mantoa.

Tvoja je stvar je šta ćeš da uradiš sa svojim grobovima.

Ali kažem vam, kad nivo vode poraste, grobovi će biti poplavljeni.

Kao što sam ranije pomenuo, ministarstvo će obezbediti

pomoć onima koji izaberu da im premeste grobovi.

Ja sam iz sela Nazareta. Došla sam da vidim ministra.

O čemu se radi?

Radi se o brani koja će se graditi, o mojoj kući i mojim grobovima.

Na policama je formular, ispunite ga štampanim slovima.

Vaš seoski starešina mora to da potpiše i priloži pečatirano pismo sa detaljima o problemu.

Onda možete da se vratite i ubacite ga u tu kutiju žalbi.

Biću ovde ako vam zatreba pomoć.

Nije to žalba. To je zahtev da se sastanem sa ministrom.

Sve ide u istu kutiju.

Moraćemo da sačekamo zbog još jednog putnika.

Novi bog, moli se starom bogu.

Crvena prašina se podigla.

Ne! Odbijam!

Ovo nije marš smrti.

Ne, ne, odbijam! Ovo nije marš smrti.

Ovo je marš živih i onih mrtvih!

Šta će moj konj da pase u prestonici?

Potcenjivati ljudsku glupost je uobičajena

greška, naročito među pastirima

moj šefe.

Ne tražim od tebe ovde da razdvojiš Crveno more.

Samo te molim da zadržiš zdrav razum.

Moj šefe.

Ovde govorimo o napretku.

Možete li molim vas da objasnite ovo merenje hektara?

Možete li nam samo pokazati?

Očekivali smo da će merenje biti na osnovu produktivnosti polja,

a ne nekih hektara i jutara.

Grbačim na ovoj zemlji. Hranim svoju porodicu sa ove zemlje.

Ovo tlo je poklon moje majke.

Ovaj komad zemlje koji sada postao tako mali

je nasleđe moje dece i njihove

dece, i dece njihove dece.

Moje polje završava tamo, gde je vaš kolega upravo prošao.

Malo je, ali dovoljno je za moju porodicu.

Vidite gospodo; to je hektar.

- Šta dođavola?! - Jesi li lud?!

Šta radiš?! Šta radiš?!

Ja sam najamna radna snaga i svedok.

Znam tačno kuda ovo vodi. Izgradiće se brana i doći će voda.

Kada nivo vode poraste, nestaće vaši domovi i vaša polja.

Ako ne prihvatite njihovu ponudu, posle više neće biti nikakve naknade.

Moje dete.

Biće toliko vode svuda.

Svi grobovi biće pokriveni.

Pitam se koliko će biti duboka voda, iznad moje glave?

Teško je zamisliti ovo mesto pokriveno vodom i da ribe plivaju svuda.

Znate li kako je nastalo ovo selo?

Hmmm. Ne, ne znam.

Pre mnogo, mnogo godina, pre nego što je tvoj pradeda bio

čak i rođen, ovo mesto je bilo nazvano Ravnica plača.

Za vreme crne kuge

kad su ljudi iz dalekih sela nosili

svoje bolesne do lečilišta u prestonici

morali su da prođu kroz ove ravnice.

Najčešće, do trenutka kada bi stigli u ovu

dolinu, njihovi bolesni bi već umrli.

Nisu mogli da nose svoje mrtve, pa bi ih ovde sahranjivali.

Odlučili su da se nasele u ovim ravnicama.

A onda su se i misionari koji su došli izdaleka

takođe naselili ovde i dali mu ime „Nazaret“.

Ali za nas su to uvek bile Ravnice Plača.

Dakle, mnogo ljudi je umrlo ovde? Tako je nastalo naše selo?

Da, dete moje.

Biće i mnogo mrtvih za ekshumaciju.

Kasno je, bolje da se vratiš kući.

...preminuo je u Motimposu 29. maja.

On će biti upokojen u okrugu Leribe 17. juna.

Šta radiš? Ljudi su ovde zbog oplakivanja a ipak nema smrti.

Mantoa.

Molim te, prestani. Preklinjem te da prestaneš.

Ovo je sramota.

Skoro svi u ovom selu misle da si potpuno poludela.

- Ja sam te branio! A sada ovo... - Ja sam sama.

Možda ipak nisu pogrešili.

Ovde mi ništa više nije ostalo.

Ali pustio sam te, moraš svima da se izviniš.

Sahranila sam svog muža na ovoj zemlji. Moju decu i unuke.

Ovde su mi sahranjeni majka i otac i njihove majke i očevi takođe.

Kako njihove pupčane vrpce, tako i moje i moje dece.

I sve posteljice moje majke sahranjene su u ovoj zemlji.

Moja jedina želja je da budem sahranjena ovde, baš kao i svi moji.

Zakopana nogama, kolenima i glavom okrenutom ka istoku...

Do mesta trske i vode.

Ako treba da iskopamo svoje grobove, onda svaki

pojedinačni grob na ovim ravnicama mora biti ekshumiran.

Tela Lerotoli, Seiso, Letsie, bo Nthati, bo Masopha... Svi.

I svi oni koji su stradali u Lifakanskim i Burskim ratovima.

I oni koji su stradali od crne kuge!

Ne selomo se! Ne idemo nikuda! Ne možemo oskrnaviti naše mrtve!

Mir, mir narode moj.

Tehnički, ova zemlja je Kraljeva zemlja. Pozajmljena nam je.

Zakon o zemljištu kaže da mi imamo samo pravo da tražimo

vlasništvo nad zemljištem na period od 90 godina.

ne zaboravi, za našu generaciju, to

je zapravo bio verbalni ugovor na osnovu poverenja.

Nemamo papire da bilo šta tražimo.

Mi ne posedujemo zemlju.

Kao vaš šef, i vaše nevolje su moje.

Sada molim vas svi idite kući.

Nameravamo da ostanemo na našoj zemlji. Zahtevamo da

radnici ministarstva prestanu sa radovima i da napuste naše selo.

Svaki put kad izgovorim reč napredak, jezik mi se bukvalno kotrlja unazad.

Ne mogu se naterati da to ispljunem.

Moj stari je bio jedan od radnika

kada su zbrisali celu šumu Boliba.

Krčili trasu za glavni put.

Tokom ceremonije presecanja vrpce, stajali smo u gomili, moj stari i ja.

Otac me je pogledao pravo u oči i rekao mi:

Sine moj, ono što zovu napredak...

je kada muškarci upru svoj prokleti prst ka prirodi i proglase da je osvojena.

Dragi kralju Teele. Živimo u Nazaretu, daleko na

periferiji malog grada u okrugu Leribe.

Živimo duboko u ravnici koja se proteže duž

reke Senku. Reke koja teče nad crnom zemljom.

Ne sećam se da li je neko od nas rekao, ali ovo nije ljubavno pismo.

Trebalo bi da budemo iskreni i ostavimo se ove romantike.

Pisanje je kao... pesma ili ples. Zar nije tako?

Dajmo mu šansu.

Nadam se da mi je poveren zadatak pisanja zbog moje veštine,

ne zato što niko od vas ne ume da piše.

Može li neko da mi sipa čaj, molim vas?

Počeću od početka.

Kao što sam rekao, to je kao muzika:

Ima dosta oranica i pašnjaka. Malo je, ali nama je dovoljno.

Nijedna porodica nije otišla u krevet bez hrane.

Dolazi li kiša?

U narednim danima.

Onda če sutra motike da zaseku zemlju.

Prošlo je dosta vremena otkad nisam videla naše selo ovako.

Može biti kratkog veka.

...Ali osećamo se živi i dobro je!

Znam svaku travku koja raste u ovim

ravnicama kao dlan svoje ruke.

Sanjala bih o bilju koje može da zaleči rane.

Napravila sam mešavine koje mogu proriču budućnost, odbijaju grmljavinu,

prizivaju kišu u sušnoj sezoni.

Ovo mi je pokazalo mnoge stvari u mom životu.

Pa ipak, nije bilo ni jedne mešavine ni jednog

sna koji bi mogao da me pripremi za smrt mog sina.

Dan pre nesreće mog muža,

trebalo je da idemo u šetnju da beremo cveće.

Mrzeo je da ide sa mnom, on bi radije

pio pivo sa svojim prijateljima i pričao viceve...

Ali je on ipak došao, zbog mene.

Ali kasnije,

otišao je u planine

da snabde naše pastire toplim ćebadima i hranom

i mešavinom bilja, tako da mogu da izdrže oštru zimu.

Znali smo da će verovatno pasti sneg u planinama tog vikenda,

ali niko od nas nije očekivao mećavu.

Htela sam da odem i potražim ga jer je kasnio,

a i planirali smo da obnovimo naš kokošinjac.

Mećava je bila jaka u planinama i svi putevi su bili blokirani.

Morala sam da čekam da prođe mećava.

Umorila sam se od čekanja.

Ali, čekala sam.

Kad je sneg popustio, krenuli smo.

Ne sećam se tog putovanja.

Samo se sećam da su me odveli u pećinu gde je bio moj muž.

Bila sam potpuno sigurna!

Ući ću, a on će sedeti oko vatre sa našim pastirima.

Pričaće im viceve o tome kako volim miris divljeg cveća!

Svi će se smejati i moj muž će me videti i reći im:

„Ma dobro! Sad je gotovo, momci! Našla me je! I ovde me je pronašla po mirisu!"

Neću da spavam, noć je tako duga.

I kad ustanem, ja samo čekam

da prođe vreme pa da opet legnem.

Ne želim više da spavam i ne želim više da budem budna.

Iako izgleda dugo, uskoro ću biti sa svojom porodicom.

Danas nije ništa jeo.

Neprestano se molimo za njega. Uskoro će trčati kao tek rođeno tele.

Doktor je rekao da treba da pokušamo da razgovaramo sa njim.

Mokolobeci, kako se osećaš?

Svi se molimo za tebe. Zaista nam nedostaješ u crkvi.

Nego danas,

prelistavao sam istorijske zapise iz naše crkve.

Znaš da je naša crkva podignuta 1850. godine!

Izgradili su je francuski misionari. Trebalo im je 20 godina da je izgrade.

I 15 godina da se izlije crkveno zvono!

Naš narod je morao da preda sva svoja koplja kovačima tako

da su mogli da istope gvožđe i da ga preliju u to zvono.

Zanimljiva stvar je da nisu samo

predali koplja, već i svoje bogove.

Svaki udarac tog zvona napravio je put za novo; novog Boga, nov način života.

Sa svakim zvonom tog zvona, sve staro je ubrzo zaboravljano.

Danas, eto nas kako buljimo u

kraj tog početka, praveći put za novo.

Shvatio sam da ništa neće izdržati... Ništa!

Godišnja doba dolaze i prolaze. Kad se jedna duša izgubi, druga se rađa.

Završićemo tamo gde smo počeli, i počećemo opet sve ispočetka.

Nove snove, nove nade, nove ambicije.

Ko zna...

Možda čak i novog Boga?

Vodim brata u prestonicu.

Ovde je dobro zbrinut. Nema potrebe.

Moje odsustvo je skoro gotovo i svakodnevno putovanje do glavnog grada bilo bi rasipno.

Osim toga, biće bliže bolnici.

Beba plače.

Vremena se menjaju. Ja se bojim da ne možemo da izdržimo

marš vremena. Mi se prosto moramo prilagoditi promenama.

Znate šta ćete videti, oče? Ništa. Videćete da ništa, nema smisla.

Sve ovo nema smisla.

Smrt mog muža nema smisla,

nemaju smisla smrti moje dece i smrt mog unuka.

Tako je i sa smrću tvoje žene.

Umiraće iznova i iznova do kraja tvog života.

Da, to je tuga. To je besmislena patnja, to nema smisla.

Vrata moje kuće su uvek otvorena...

Hoćeš pare?

Treba mi grob. Za mene.

Platiću ti 1000 Maluti odmah.

Šta to govoriš?

Daću ti pare.

Trebaju mi pare...

Ali, kopanje groba nekome ko je još uvek živ, to je neprirodno. To...

Udvostručiću iznos.

Ne, ne.

Iskopaću ti grob i šta onda?

Ova runda je za brze takmičare!

Vau, dosta je, stani!! Isekao si ovcu!

Pogledaj se!

Pogledaj svoje ruke.

Nije to njena krv.

Moja je.

To je samo igra. Ne shvataj to tako ozbiljno.

Neka mrtvi sahranjuju svoje mrtve.

Pod ovim krovom koji je Ralichaba prekrivao slamom.

Unutrašnjost ovih zidova je tvoja ćerka razmazala svojim rukama.

Ovde nećeš ostaviti nikakav trag o sebi.

Zakopaj svoje postojanje, da ne kažu da je nekada živeo stradalnik.

Bezdušni marš vremena te je savladao.

Iskupi svoje dane stara udovice, jer te je točak vremena izbacio

kao staru krpu i pretvorio te u balegara.

Gotovo je.

Gotovo je.

Beše tišina. Mogle su čak i zmije i skakavci da se čuju u dalekim brdima.

Veliki pozdrav.

Pozdrav tebi.

Možda imamo nasilnika među nama.

To mogu biti Moruijevi saradnici ili neko od mladih iz sela.

Ili ovde rade neke druge nedokučive sile.

Počeo sam da verujem da je ovaj incident povezan je sa branom.

Možeš da dođeš i ostaneš kod nas.

Ne hvala. Ostaću u kući mog sina.

Trebalo bi da idem.

Veliki pozdrav.

Htela bih da razgovaramo o mojoj sahrani.

Odmah pošto umrem, želela bi da budem sahranjena, istog dana.

Ne želim da budem obučena u crkvenu odeždu.

Želim jednostavan kovčeg, ne one ružne sa zlatnim anđelima.

A pesme...

Više bih volela naše pesme.

Ko vodi hor?

Maphefo.

Ne želim je.

Više bih volela nekog drugog.

Znaš šta?

Ja bih preporučio Maranco.

Ona će pevati u crkvi ove nedelje i

imaćemo u poseti goste iz prestonice.

Možda možeš da svratiš...

Evo odeće mog sina.

Poklanjam je.

Imajte vere, narode Nazareta!

Iz materice će izaći VATRA!

Posetioče, molim te otpevaj nam pesmu.

Želim da zaspim kao životinja

između grudvi gline.

Želim da položim svoju malu lobanju na trbuh kao labud, pod svojim krilom.

Siguran sam da labud zaspi od slušanja sopstvenog srca.

Vi niste iz glavnog grada. Ta pesma je za

inicijaciju kada ubijaju bika.

Moje kuće više nema. Bilo je to prvo selo koje je poplavljeno.

Kad zatvorim oči, još sanjam naše selo. Bilo je baš kao i ovo.

Sledećeg trenutka sam otvorio oči i našao sam se u gradu svetlosti.

Živim u prestonici 12 godina i ne mogu da nađem svetlo.

Bar ne dok me otac Neirotije nije primio.

Dolazimo u sela gde je reč Božija najpotrebnija.

Priča se da ćete biti

preseljeni u grad u deo koji se zove Motimposo.

Ako su glasine istinite, trebaće vam vera.

Bez obzira na ishod.

Ne nameravamo da napustimo ove ravnice.

Niste ispoštovali naš dogovor.

Sine Petjapetjin, gde je moj grob?

Predomislio sam se.

Ali dogovorili smo se.

Izvini, ne mogu da podnesem takav greh.

Rekla sam ti da ne prljaš uniformu. Ja sam ta koja to treba da opere!

Trebalo je da je skineš čim završimo ovde.

Priđi bliže i pomozi mi da ustanem.

Idi i pomozi Mantoi. Eno je.

Igraj, dečače! Igraj!

Hej! Šta se desilo?!

Dečak je pao!

Lasaro? Lasaro! Lasaro!

Neka vidi svog sina!

Zašto buljiš u mene kao sova?

Krivite mene! Ja sam taj koga treba kriviti!

Samo napred i udari me!

Uvukao sam vas u ovo, pseći sinovi!

Hoćeš li samo da stojiš tamo i buljiš?!

Dete je mrtvo! Zar to nije ono što želite da čujete?!

Hoćeš li samo da stojiš tamo i buljiš?!

Ubio sam dete! Udari me!

Odlazite sa podvijenim repovima!

Ubica i palikuća je postao kojot koji se baškari noću.

Čuli su glasine. Bili su okruženi smrtnim strahom.

Bila je to najduža noć.

Jedna noć postala je večnost. Oni su postali pokojnici.

Deca su se držala majčinih grudi i odbila da rastu.

Fetusi su odbili da se rode.

To su bili dani opasnih vremena i dani

opasnih ljudi, koje niko nije mogao da izdrži.

Da se ta opasna noć nije skratila, niko je ne bi preživeo.

Bog će obrisati svku suzu iz njihovih očiju;

i smrti više neće biti;

tugovanja više neće biti, ili plača, ili boli.

Naši preci, mi stojimo ovde pred vama. Došli smo da vas odvedemo u naš novi dom.

Novi dom u prestonici.

Iako to nije po našoj volji.

Za one koje ostavljamo za sobom...

Oprostite nam.

Sada se rastajemo uz pesmu.

STANI! Ne približavajte se!

Mnogi su videli smrt ali je Ke'moralioamang (Ničija Ćerka)

videla vaskrsenje.

Nije to bilo za mrtve.

Već za žive.