Original subtitles

Iz poštovanja prema žrtvama i osećanjima preživilih, neki detalji su izmenjeni.

Optuženi Čikatilo, na spisku vaših žrtava je 21 dečak.

Recite, što ste više preferirali dečake? -Nije me bilo briga.

Hteo sam i žene. Nudio... -Materijali iz slučaja kažu

da ste sekli organe vaših žrtava.

Šta ste radili sa tim organima nakon zločina?

Šta sam radio? Bacao po putu, gazio. Mešao s prljavštinom...

Ništa nisam shvatao. -Drugovi, molim za red!

Ponoviću. Stvari vaših žrtava, pare, satovi, nakit...

Naravno, bacao sam ih, zakopavao. Nisam pljačkaš...

Recite niste pomislili... -Tišina. -Drugovi, tišina!

Mir! Drugovi, umirite se.

Niste pomislili da vaše žrtve pate.

Ubijajući dečake, jeste li ikad pomislili na svog sopstvenog sina?

Nije vam palo na pamet? -Nisam je nekakav lopov.

Ja sam pošten čovek. -Niste mi odgovorili na pitanje.

Nisam lopov! -Drugovi, red. -Tišina!

Odgovarajte na pitanja. Čikatilo. -Tišina, drugovi!

Odgovorite na pitanje. -Ja sam ovde došao na svoju sahranu.

Svi me ovde mrze. Svi! A vi sami postavljate pitanja i odgovarate.

Ostavite me na miru... Ustajte prezreni na svetu, vi sužnji...

Prestanite da se kreveljite, Čikatilo. -To razum grmi u svom gnevu...

Sav svet iz temelja se menja... -Čikatilo, prekinite!

Drugovi, molim sve da se smire. Držite red.

Čikatilo. Tišina, drugovi. Čikatilo, zatvorite usta.

Inače će novine pisati da ste ludi.

A sasvim ste normalani, Čikatilo.

Red, drugovi. Tišina...

Dakle, ponovimo, šta imamo? Izgledom se poklapa.

AB krvna grupa. Radio sa decom.

Asocijalan, ali uz to oženjen.

Ali drugih paralela sa našom skicom nema.

Imam osećaj da pokušavate da ga opravdate?

Hoću da izbegnem greške.

Sedmice, daj mi prvog. Sedmice, sedmice...

Da, Edik, slušam. -Halo, druže pukovniče.

Dve operativne grupe blokiraju treći i peti sprat.

I u susednim ulazima imamo stražare. A iza zgrade nema gde.

Ako i pobegne tamo su automobili da ga stignu. -On je sam u stanu?

Ne. Čuju se tri glasa. Muški i dva ženska.

Mislim da su to žena i kći. Radio je uključen, loše čujemo.

To komplikuje, ali svejedno počinjemo.

Ne čekajmo da se smrkne. Ira, šta ima?

Spremna si? -Da, sve je u redu. -Dobro. Svim grupama, počnite.

Dobar dan. -Zdravo. -Je li Jurka kod kuće? -Ne.

Negde skita. -A znate li gde? -Otkud? Pa vi se s njim družite.

Bolje znate. -Dobro, idemo. Verovatno je kod garaža. -Dobro.

Doviđenja. -I pazite se.

Prezime, ime i očevo ime.

Kalinjin, Dmitrij Stepanovič. A što, šta sam uradio?

Ništa, Dmitrije Stepanoviču. Apsolutno ništa nisi uradio.

Usput, da nam ispričaš to ništa kao iskaz pa da zatvorimo slučaj?

Druže majore. -Dobro, gde radite i šta?

Ja... -Građanin je izgubio pamćenje.

Da ne bunca? -Ne, ne. Sve ću vam reći.

Ja sam inženjer. Radim u fabrici Ros-Sel-Maš.

U pogonu za elektriku. Ali nisam ja, već je i direktor Aprudnikov.

A kablove je prodavao nekome iz Stavropolja.

Ja sam ih samo otpisivao, i to svega jedanput... -Ej!

Građanine Kalinjin, o kablovima i drugim licima na drugom mestu.

A odakle vam krvav peškirić? -Peškirić? Kakav?

Onaj, Dmitrje Stepanoviču, kojim si brisao prljavštinu. Sećaš se?

Peškirče... A, juče sam čistio ribu.

U kupatilu. Ribu. Sazanov, njegov brat i ja

idemo na pecanje. Znate, upecali smo oko 40 kila... I...

Kažem, čistio ribu i nož mi skliznuo na dlan. Pa sam peškirom...

I onda sam da zaustavim krv... Onda je dotrčala žena...

Obradila mi je ranu a peškir smo prosto bacili.

Je li to zabranjeno?

Šta ti je? -Ma samo sam umoran. Malo sam spavao...

Uzalud smo se uzrujali. -On nije ubica, nije to mogao.

Siguran si da nije ubica? -Slušao sam ga kako govori.

Kažu sve što im ide u prilog. Bajke, kao kod braće Grim.

Važno je kako to govore. Oprosti, a ti...

Da odemo kod mene? Ima i restoran. Hrana je jako dobra.

Predlažeš mi da prenoćim u hotelu?

Pa... -Prenoćimo kod mene? Večeraćemo kući, ja dobro kuvam.

Sigurna si? -U to da dobro kuvam?

Baš nije lepo, druže kapetane, da sumnjate u moje kulinarske sposobnosti.

Nisam vam dala povoda. -Nisam to... Mislio sam da ako mi...

Ako odemo kod tebe, da... -Idemo kod mene.

Da. -Mogu li? -Edik, uđi.

Šta imamo? -Ništa. Provera je potvrdila Kalinjinovu nevinost.

Ispitani, žena, brat, drugovi, potvrđuju njegov iskaz.

To još nije čvrsto. -Ali iskaz potvrđuju i slučajni svedoci...

Peškirić je identičan onom koji smo našli kod njega kući.

Ima više takvih. Povreda ruke odgovara onome što nam je rekao.

Tragovi krvi nađeni su i u kupatilu. Pa i neočišćena riba u zamrzivaču.

Jasno... Dođavola!

Predaćemo slučaj gde treba, a mi ćemo se baviti...

Operacijom Šumski pojas kako ju je predlagao drug Kesajev.

A gde je on? -U Moskvi! -Otišao da se žali? -Otkud znam!?

Ne izveštava me. A ti si se džabe napio.

On kopa o tebi kao rudarska brigada.

Samo da znaš šta mi je doneo o tebi, ne bi kap popio.

Semjoniču, šta ti je? -Ništa. Ali taj put u Moskvu ne sluti na dobro.

Đavo zna šta će sad doneti iz naše mile prestonice!

Moilm za tišinu, drugovi. Tiše!

Optuženi Čikatilo, vratimo se u 1986.

Te godine niste izvršili ni jedno ubistvo. Zbog čega?

Nije bilo zbog čega... -Govorite u mikrofon! -Nije bilo zbog čega.

Na poslu sam imao uspeha, u porodici je sve bilo dobro.

U čast pedesetogodišnjice uručili su nagrade...

Psihički je sve bilo normalno.

Znači, mogli ste da obuzdate svoje porive?

Govorite u mikrofon! -Da.

Samo tiho.

Okačite ovde. -Pažljivo ću.

Uđi.

Ipak si ti intelektualac.

Odmah ideš do police s knjigama.

Šteta što živiš u kolektivnom smeštaju.

Mislio si da sam sa roditeljima? -Da. Ili sa babom.

Ne, oni su sami. U centru.

Ne planiraju skoro preseljenje. Pa kad su mi ponudili posao,

i sobu, pristala sam.

Malo je daleko, ali sam sama. A ti?

Sa majkom. To jest, ona je više na vikendici.

Smesti se. Spremiću večeru.

Ja, nije da sam mogao da se suzdržavam.

Znao sam da se bavim lošim stvarima.

Hiljadu puta sam se kleo da više neću. -Znali ste da vas policija traži?

Znao sam... da me svi traže.

Bili ste član narodnog odreda? -A? -Narodni odred, bili ste u njemu?

Bio sam deo. Dežurali smo na stanicama, u parkovima,

na železnici. Pokrivali sva mesta gde...

Na kojima su nalaženi leševi. Ulaze, izlaze...

Zdravo, Romaniču. -Dobar dan. A gde je Bonasenko?

Jasno. Opet, znači, kasni.

Treba izbaciti tog parazita iz narodne družine.

Ali sada nam ionako fali ljudi. -Zašto mislite da fali?

Takva je naredba odozgo? Svi lovimo toga...

milicija, narodni odredi, omladinci, svi...

Iz svakog žbuna spremaju mu zasedu.

Kada će ga uhvatiti? -Kad ga uhvate.

Daj da ti to sredim? Pomoći ću. -Hvala.

Shvataš situaciju? A ja moram da radim s balvanima kakav je Bonasenko.

Da su bar odgovorni ljudi, poput tebe. -Da...

Evo ga. -Pozdrav. Šta sam propustio? -Vreme zbora!

Druže Bonasenko, sledeći put ću da prijavim. Jasno?

Opusti se, oče komandiru, pa nije ovo armija.

Kakav sam ja tebi otac? Nastavi tako i odmah ću da te prijavim.

Sledi primer druga Čikatila. Došao je pre mene.

Hvala bogu, bar neko odgovoran.

Razumem. Ne mogu se porediti sa Čikatilom.

Romaniču, jesi dobro? Srce?

Ne. Dobro sam. -Dobro. Danas pretresamo vozove...

Zadržali su me...

Dobro jutro, Timu... -Dobro jutro, Vitalije Inokentiču.

A šta vi tu radite?

Nije baš ljubazno da s nedređenim počnete razgovor tim pitanjem.

Šta stojite? Sedite, druže kapetane.

Hvala.

A šta je sa Timurom? -Eto. Sad postavljete pravo pitanje.

Timura Aslanoviča su hitno pozvali u Moskvu.

Javilo se mišlenje da sa početkom operacije, nije potreban u Rostovu.

I on se složio? -A šta to znači? Niko i ne pita za pristanak.

Partija kaže da mora, a šta omladina odgovara! -Razumem.

Razumeš situaciju, kapetane. A dok ne stigne druga odluka iz Moskve,

na dužnost rukovodioca grupe imenovan sam ja.

Pa sledeći put sva pitanja, izveštaje i predloge, hoću u zvaničnoj formi.

Može li ostavka u zvaničnoj formi? -Može, ali neću prihvatiti.

Zato ne troši vreme i papir.

Divota... Valjalo bi na reku, a mi sve po stanicama.

O, požarni leti. Nešto valjda gori. -Nije to požarni.

To je naš. -A zašto leti?

A što smo mi ovde, a? E pa on je iz istog razloga.

Aha. -Romaniču, hoćeš semenke? -Ne. -Daćeš meni? -Žena nek ti da.

Znači, građanin Kalinjin sa ovim ubistvima nema nikakve veze.

I ta vaša operacija nije dala nikakve rezultate.

Digli smo miliciju na noge, jurimo senke,

a prestupnik se šetka i smeje nam se.

Do nedavno ste bili uvereni da sedi kod vas u ćeliji.

Majore, i negativan rezultat je isto rezultat.

Samo iz njega treba izvesti prave zaključke. -Kakve zaključke?

Takve da sem što ne hvatamo prestupnika,

još imamo i masu pomoćnika, volontera. Kao da jurimo bandite.

Umesto da lovimo ubicu, svaki ćemo dan privoditi ovakve kao Kalinjin.

Koji su se isekli praveći sebi salatu. Jel da?

Nesumnjivo će biti još nepotrebnih privođenja,

ali izvodite netačan zaključak.

Uz ovoliko ljudi i pažnju vlasti, prestupnik će teško izvršiti zločin.

I dolijaće. To je pravi zaključak.

Pri ovolikom ljudstvu postaće previše oprezan

i čekaće. -On neće moći previše da čeka.

Kako to odjednom? -Nije odjednom.

Frekvencija ubistava raste, znači da će se pre ili kasnije pokazati.

Odlično. Samo ne možemo toliko dugo da sve resurse milicije

usmerimo na jednog zločinca. -Grešite, druže pukovniče.

Ovaj slučaj je pod kontrolom samog vrha države.

Takođe, Centralni komitet i vrhovni tužilac

nemaju važniji slučaj od "Šumskog pojasa".

A kako su rukovođenje operacijom preneli na mene,

dajte da se radi. A ne da se bavimo demagogijom.

Edik...

Šta kažeš? -Ništa. Nova metla ali mete po starom.

Ali vlast je ovo nanjušila. -To on tako laje na sastanku.

Čuj Semjoniču, popričaj s njim privatno, kako umeš?

Da nađemo neki povod da se zbližiš sa Moskovljanima?

On je trenutno ovlašćen za glavnog. Šta da se s njim dogovorim?

Sutra će nam iz Moskve poslati nekog drugog Kesajeva.

Možda pošalju, a možda i ne. Ništa nije stalno.

Jebiga!

Da hoće ovo da se što pre završi.

Dobro. Idi.

Da popijemo po pivce, a? Po pivce?

Bolje ne. Moram kući. -Dosadan si čovek, Romaniču.

Kako možeš da budeš tako nezabavan?

Umrećeš od dosade.

Romaniču, kuda? Pa moraš kući!

Zaboravio sam...

Romaniču, šta se desilo? Govori već jednom.

Muškarac. -Kakav muškarac? -Sumnjiv.

Kako? -Ima nož, i krenuo s nekom ženom u šumu.

Hajdemo... Ili stani. Idi nađi telefon i javi. Sam ću. -Aha.

Budi pažljiv.

Ruke uvis! Pucaću.

Dozvolite? -Uđite.

Semjonoviču, čime zaslužujem posetu? -Ma ja...

Došao sam da popričamo o slučaju. -Ali radno vreme se završilo? -Da.

Kako da kažem... Ovo je neformalnim povodom.

Ako može, Oleg Nikolajevič. -Aha. Izvolite.

U redu onda. Oleg Nikolajevič, govoriću s vama otvoreno.

Bez svih tih uvijanja.

Nije mi išlo s Timurom Arslanovičem. On je težak čovek.

Ne, nije loš, samo težak.

Sipajte, sipajte nam.

Kesajev je pre sveg svojeglav.

A što ste vi onda s njim, da kažem, na istoj liniji?

Pa kako drugačije? Oficir rešava, a rukovodstvo razrešava.

Svi smo mi ljudi podređeni. -Da. Slažem se.

Stvarno misliš da je ovo normalno mesto za sastanak?

Shvati, uzgubili smo toliko vremena.

I još onog što smo zatvorili, onu budalu.

A na kraju je za tu budalu Kesajev bio u pravu. -Da!

Bio je u pravu! Bio...

Zakuvao nam je kašu, ali je bio u pravu.

Ali šta vredi, kad je taj "Šumski pojas" zavukao u svaki žbun?

Čuj, a što su ga sklonili?

Zato... -To ti kažem. A mi ostali ovde da se zavlačimo.

I neće ga zatvoriti? -Neće.

Zaseda... Ali ti, majore, ti si živ čovek.

S tobom ćemo ga naći.

Vidim da ćemo se nas dvojica razumeti u poslu.

Ma daj, kako se ono kaže, na dve smo noge došli.

Hvala za otvoren razgovor, majore.

Drago mi je što smo se razumeli. Do sutra.

Sa vrha je stigla rezolucija.

Odredi, milicija, omladinci, da zavirimo ispod svakog žbuna.

Sve više ljudstva da se on uhvati. Čak i helikopteri.

Znači, uskoro će ga uhvatiti?

Još malo... -Uhvatiće ga...

Jedi, jedi.

Davno je trebalo. Ovako me je strah da šaljem Jurku u školu.

Šta to kažeš? -Strah me je da šaljem Jurku u školu.

Ali uhvatuiće ga, znači, kad ga i helikopterima love?

Helikopterima...

Mama, ja...

Doći ću do tebe kasnije.

Napokon me cene.

Zašto to kažeš, Andrej? Pa ti si odrasla osoba.

Treba da razumeš. U tim je godinama.

Proći će neko vreme i stideće se što je bila takva prema ocu.

O čemu ti, Fenječka? -Pa, ja o Ljudi...

Da.

Jesam li se uspavao? -Ne brini. Stižemo. Ustaj da doručkuješ.

Šta planiraš za danas?

Ono što rukovodstvo kaže.

Olegu Nikolajeviču svaka čast.

Znajući vaš odnos, mislila sam da će da pošizi.

Da će te zatvoriti u arhivi do kraja istrage.

Ja sam u arhivi i zatvoren. Iskreno

sad me i muči svime na operativnom nivou umesto na istražnom.

Vitalij, u tome nema ništa loše.

I to je deo našeg posla.

Nisam zbog toga uložio toliko vremena u obrazovanje, Ira,

da bih išao po vozovima u nadi da ću slučajno naći ubicu.

Ja sam psiholog. -Zar psiholozi ne putuju vozovima?

Nije stvar u vozovima. To je neadekvatno trošenje kadrova.

Neefikasna upotreba ljudskih resusra.

Ne znam. Meni se sviđa.

Znatno je zabavnije nego sedeti u arhivi.

Na terenu si živ, a među papirima kao u naftalinu.

Hvala za naftalin. -Zaista. Operativni rad je polje fantazije.

Fantaziija ti je da si u vozu?

Ne. Već, na primer, biti mamac za zločinca.

Šta misliš, hoće li se ubica upecati na mene?

Ako ga ne uplaše tvoje epolete?

O, Vitalij Inokentič, idemo li? -Kuda?

Zvali su iz Batajska. Leš sa tragovima silovnja.

Oleg Nikolajevič, rekli ste da će zločinac sad teško da radi.

Ne pametuj, Inokentiču. Nije sad mesto.

Dobar dan. -O, zvaću te posle. Romaniču, uđi i sedi.

Ti si naš junak dana. -Zašto? -Pa, uhvatili smo tvog čoveka.

Imao si pravo. Nasilnik je. Odvojio ženu u vozu, napio je,

hteo da je vodi kući, ali su ga zaskočili, to već znaš.

I ja sam prvo mislio da je manijak, kao i drug kapetan.

Ali kad smo bolje pogledali, ne, jebu se.

Šta će sada biti? -A šta će biti? Ženska se otreznila,

isplakala, i napisala izjavu. Prvo se opirala,

posle se smirila. Pokazali su mu izjavu i dobili hitno priznanje.

A tebi sledi zahvalnost od organa reda za pomoć u hvatanju zločinca.

Za visoku ljudsku moralnost i ugled građanina Sovjetskog saveza.

Hvala. Znači, sad će ubistva prestati?

I te zasede, helikopteri, sve se to otkazuje, je li?

A njemu će da se sudi?

Otkud? Baš si plemenita duša, Romaniču.

Misliš da je to taj nasilnik? -Da.

Isključeno. Ovaj je neki običan.

Običan? -Misliš da je to ubica koji siluje?

Nismo mu ni blizu. Da nije tako, ne bi sad sedeli ovde.

Nažalost, imamo još mnogo posla.

Sigurno nije taj? -Bio mi je sad drug iz Uprave.

Kaže da su u Batajsku našli još jedno telo.

Silovano, sa izvađenim očima. -Kako u Batajsku?

A šta te čudi? Nasilnika je mnogo.

Zato ćemo ti dati diplomu ali je još rano da se opuštamo.

Ne treba mi diploma. -Kako, ne treba?

Skroman si? Ne, zaslužio si i uzmi.

Porodica, deca. Ne treba mi diploma. -Kako, ne?

Porodica i deca će biti ponosni jer otac nije samo heroj rada

nego je pomogao i Policiji u borbi protiv kriminala.

Ne treba mi diploma, samo da sam mogao da uhvatim...

tu posebnu personu. A ovaj je običan gad.

Ništarija. Tako da mi ne treba diploma.

Kako ti kažeš.

Ali svejedno ti se zahvaljujem, Romaniču... Svaka ti čast.

Hvala. Svako dobro i doviđenja. -Doviđenja.

Tišina.... Drugovi, sve vas molim za tišinu.

Tišina, drugovi. Tišina u sali!

Optuženi Čikatilo, ponavljam pitanje.

U ovom predmetu pripisuju vam se još dva ubistva.

To je ubistvo građanke u Valavahi, Mesnikovski rejon, Rostovska oblast.

I ubistvo građanke Gorelove u Batajsku.

Oba ubistva izvršena su 1986.

Ja 1986. nisam nikog ubio.

Nisam imao zašto. To nisam bio ja. Nasilnika ima tako mnogo.

Tišina! Tišina u sali. -Tišina, drugovi!

Umirite se... Nastavite.

Nisam ubio nikoga u Batajsku.

I kako ste uopšte rešili da sam to ja u Batajsku?

Jeste li menjali mesto ubistva? -Gade! -Đubre.

Birao sam. Bilo je slučajeva kad smo po 5 km išli šumom.

Išli smo i išli u šumu, potom sam osetio...

uzbuđenje. Sve mi se zatreslo.

Nakon toga biste izvršili ubistvo?

Ispada da je tako.

Pozivam sve da se smire. -Tišina!

Mislim da me to savladavalo, znate, s ciljem

fizičkog pražnjenja. S tim ciljem sam, valjda, i išao.

Ne bih formulisao da je to bilo radi ubijanja.

Prosto kad vidim usamljenu osobu, dođe mi

da je odmah moram odvesti u šumu.

A po kom kriterijumu ste birali žrtve?

Po spoljašnosti, uzrastu ili nečem drugom?

Ne. Nisam ja tome pridavao nikakvu važnost.

Ako nisite odabirali, kako onda kad vas je to zatreslo,

nijednom niste napali muškarca, ili ženu od 50 godina,

nego su sve žene koje ste napali bile ili osiromašene i lutalice

ili psihički nestabilne? Znači, odabira je ipak bilo?

Da, ispada da je bilo

onih što su išle sa mnom same. -Tražili ste ih?

Ne. Ja žrtve nisam tražio.

Ja... išao sam besciljno kao vuk samotnjak.

Preuzeto sa www.titlovi.com