Original subtitles

Хвала. -Ставите мобилни у ормарић. -Добро.

Сачекајте главног чувара. -Добро.

Ћелије? -Не, канцеларије.

Држите пропусницу да се види.

Први пут сте унутра? -Да.

Биће добро.

Према истинитој причи

Добар дан.

Поручниче. -Добар дан.

Г. Фортино! Идете? -Да. -Капа.

Скините капу. -Имам синуситис. -Скините.

Срећно.

Три дана. -Не могу. -Обећао си. -Обећао?

Одрадио сам три дана. -Добар дан. -Доста. Добар дан.

Ја сам замена за позориште.

А остали? -У ћелијама су.

Доћи ће? -Неће.

Стефан нас је наљутио својим баснама. -Извели бисмо скечеве. -Да, стендап.

Ћао, момци. -Ленчуго! -Како сте? -Добро си?

Шта има? -Урокан? -Надуван. -Погледај му очи. -Згажен? -Да.

Ја сам Етјен, глумац. -Са ТВ-а?

Понекад. -Нисам вас видео. -Дај, звезда не би била овде! -Изводимо стендап. -Да?

Скечеви нису мој стил, глумим у позоришту. -Комедију? -Између осталог.

Смешни сте? -Понекад. -Али сада сте напети. -Нисам.

Јесте. -Добро плаћају? -Не, погледај му обућу.

Које марке ти је торба? Половно? -Добро, јесте ли завршили?

Немојте да се љутите, стално се шалимо. -Па добро... -Покажи нам свој стендап.

Покажи му. -Хајде, паметњаковићу. -Нисам се загрејао. -Насмеј нас.

Немојте. -Ко је онда смешан? -Жожо је најбољи. -Нисам. -Ти си смешан.

Дакле, нико.

"Зец и Корњача." Нема смисла журити. Треба кренути на време,

како нам показују Зец и Корњача. Кладим се да нећете стићи... -Седи! -Пустите га.

Све је измислио! -Кладим се да нећете стићи...

Седи! Седи!

Труди се.

Како се ти зовеш? -Ја сам Жордан. -Научио си нешто?

Не, онај други ме стално љутио. -Каквом басном? -Басном о...

Будало. -Зачепи. О Лаву и Мишу. -Можеш да је испричаш?

Не.

Онда ти. -Патрик.

"Зец и Корњача."

Већ сте радили у затвору? -Да, мало. -Где? -У Вол-ен-Велену.

Ту нема затвора. -Не, то је био поправни дом. -Добро...

Није исто. Надам се да ћете направити добру представу.

Пет сеанси није много. -Није лако, али будите спремни.

Долазе спонзори, фондација за пројекте... Рачунамо на вас.

Покушајте да намамите остале. -Покушаћу.

Нема смисла. Ништа их не занима и желе стендап. -Мотивиши их. -Баснама?

Басне су супер, имају поуку. Мени је успело. -Ти кажеш.

Никад задовољан. -Јесам кад глумим. Рекао си да ћу ја бити Лопакин!

Пре пет година. Ствари се мењају. Морам на аудиције. Дај отказ ако желиш.

Али не долази ми више. Добар дан, како сте?

Добро дошли.

Како сте? Добро си, Агата?

Имамо лава. Запетљао се у мрежу и то је то.

То је све? -Има још. Узнемири се, то га излуђује.

Онда опази мишића. Миша у пролазу. -Не миша, пацова. -Иди дођавола.

Пацова. -"За бога милога,

помози ми да изађем из ове проклете мреже?"

А миш каже: "Не, шта ти је? Ти си лав, топлокрвни гмизавац.

"Преварићеш ме." И приђе миш, не баш опуштено.

И почне да грицка мрежу.

Лав изађе, врло захвалан. "Много ти хвала!"

Пружи му руку, удари миша и поједе га.

Ко каже да га поједе? Одакле му то?

Не завршава се тако. -Мачак поједе ласицу. -Глупост!

Прочитао сам причу, тако се завршава. -Обично нам треба неко мањи.

Хвала, Јода. Мене су увек учили да велики једу мале, природно је.

Не грешиш. Јода...

Добар дан.

Врло добро! Још једном, више ратнички.

Мислите на конкуренцију, важи?

Добар дан. -Добар дан, шефе.

Ту су басне? -Како се зовеш? -Траоре, Муса.

Сам си? -Да.

Знаш ли коју? -"Млекарица и лонац млека."

Добро. -Перет, носећи лонац млека на јастуку на глави,

пошла је у град...

Чекам вас пола сата. -А ја седам година, човече!

Нисам дошао да чекам.

Кажи кретену који нас претреса! -Ми смо ти који чекамо. -Све време.

Посете, вежбање, породица... -Чекамо сутрадан па онда да прође и тај дан.

И чекамо да изађемо.

Постоји ли басна о томе?

Дубљим гласом. -Не могу дубоко. -Дубоки јецај!

Ствар је у дисању.

Користи дијафрагму, она помаже дисање. Стави руку овде.

Опустим стомак...

Сад је гну!

Покушај. Опусти. Сад опонашај краву.

Опусти стомак. Опусти га. Издахни.

Чудно је! Изгледам глупо. -Лош си! -Дисање је важно.

На позорници делује дијафрагма.

ДВЕ НЕДЕЉЕ

Даме и господо, "Зец и Корњача".

Нема смисла журити. Треба кренути на време, како показују Зец и Корњача.

Шта то носиш у ранцу? -Гђо Корњачо... -Ово је страва!

"Кладимо се..." -Да нећете стићи до циља пре мене.

"Мора да сте луди", рече хитроноги.

Г. Зече...

Будући да је имао времена да пасе траву, спава, слуша ветар како дува,

корњача га је претекла уједначеним кораком.

Није лоше за оне које ништа не занима. Браво, био си добар.

Могао бих да их зовем у своје позориште.

Шалим се, наравно.

Ћао, тата, ја сам. -Мислио сам да више не постојим.

Дај, зовем те.

Шта радиш? -Једем. -А посао?

Ништа посебно. Тек нешто да платим рачуне. А ти?

Супер је, запослила сам се у ресторану. Радићу викендом. -То је супер.

Ипак ћеш посетити старог оца? -Сад је мало компликовано,

али налазим се с мамом у Партаж де Мидију. Доћи ћеш?

Знаш, Клодел... -Дај, молим те. Било би јој драго.

Уторак ти одговара?

Земља зове тату...

Не знам, зваћу те. -Добро, јави ми. Рачунам на тебе да дођеш.

У реду. -Волим те. -И ја тебе. -Уторак, може?

То је лепо место уз реку. Само га очисти. Сруши ове старе зграде.

Сруши стару кућу и вишњик. -Вишњик? -Окрени се. -Драги, не разумеш.

Овде је најфасцинантнији управо наш вишњик.

Фасцинантно је само колики је.

Рађа...

Вишње сваке друге године. -Како иде даље? -Немам појма.

А кад роди, не знамо шта бисмо с њима. -Откуд ти овде?

Питај мене ако се не сећаш. -Могу и сам, хвала.

Овде? -Где другде?

Распоред је пун. -Не радиш понедељком. -Понедељком одмарам. -Одмори после.

Ово ће бити спектакл. "Чекајући Годоа" затвореника који откривају Бекета.

Они нису глумци, а ни ти редитељ. -Дај ми шест месеци.

Шест месеци за Годоа? Озбиљно? -Прочитај га поново, написан је за њих.

Они знају шта је чекање. А и трагични су, бурлескни, све.

Све, само не талентовани. -Пре неки дан си био изненађен!

Мене ни један твој глумац није изненадио! -Молим те... -Рекао си:

"Не можемо да радимо то што раде." -Нисам. -Јеси. Другим речима, али јеси.

Невероватан си. А јеси ли питао Аријан? -Пристала је. И судија, сви.

Само од тебе зависи. -Шта желиш да ти кажем? Можда. Имам пробу!

Шта те кошта? Дај ми један понедељак! -Боли ме. Јеси ли нормалан?

Разговараћемо.

Онда долазим сутра. -Не сутра.

У принципу се слажем. Без нервирања. Уопште се не мењаш.

То ти је костим? -Да, зашто? -Имаш добре џепове за текст.

Добро, ћао. -Да, ћао. -У понедељак. -Да. Агата!

Колико ћете их извести? -Петорицу, највише. За шест месеци.

Дакле, шест месеци пробе? -Тако је. Три пута недељно. У почетку.

Колико је то сати? -338. -За петорицу затвореника?

Како да то оправдам? -Једноставно. Представљаће остале.

Басне су добре, али можемо и боље. Замислите одјек.

Биће огроман. -Стефан се слаже? -Него шта. Уступиће нам позориште. -У реду.

Али тешко је добити дозволе за излазак. О томе одлучује судија.

Не воли позориште. -Разговараћу с њом.

Не. Ја ћу. У реду?

А шта желите да изведете? -Самјуел Бекет, најбољи драматург 20. века.

Умро је? -Пре 30 година. "Чекајући Годоа" је ремек-дело апсурда.

Изводи се у целом свету. -И на арапском? -Да, арапском, кинеском... -Баш. -Тако је.

Језив поглед. -Тип је генијалац. -Тај поглед... -Које лице. -Добио је Нобела.

Зар није... Како се смрад зове? Зар није Ајнштајн добио Нобела?

И он је. -Брига нас за Нобела. -Поштовање за Нобела. -Није Златна Лопта. -Читам.

Рекао си да је апсурдно. Радимо нешто бесмислено?

Не, то је комад о апсурдности живота.

Ниси се никад, кад си се пробудио, запитао који је смисао твог живота?

Ја попушим вутру и одмарам. -Ако почнеш да размишљаш, нећеш видети излаз.

Пући ћеш. Живот није овде, напољу је. Ово је међучин који је грозан.

Живот напољу може да буде апсурдан.

Да, али радије бих био апсурдан напољу, него унутра. -Филозофе.

Све сте схватили. -Етјене, ја не пушим. -На посао. Померите сто.

Не можемо. -Зашто?

Чекамо Годоа.

Сигуран си да је овде? -Шта? -Где треба да чекамо.

Рекао је код стабла. Видиш ли још неко? -Шта је то? -Не знам. Врба.

Где је лишће? -Владимир и Естрагон тако настављају даље. -Естрагон? То је зачин!

Може друго име? -Не. На реду си. -Нисам схватио.

Тај тип, Годо, дође ли на крају или не?

Не, пошаље дечака да каже да не може да дође. -Зашто? -То се не зна.

Чекају узалуд. -Зашто га не зову? -Тада није било телефона. -Чудно што остају.

Остају јер је то апсурдно. -Можда ће их запослити. -Да, томе се надају.

Чекаш. Зато сам дошао у Француску и зато желим да останем. -Кад ти изађеш,

враћаш се у Уагадугу. -Нада је апсурдна. -Апсурдна је. -И шта раде?

Разговарају и свађају се као ви. -Дође Позо водећи слугу Лакија на узици.

Који трип. Згажен си? -Чекајте, хтели сте басну о момцима који само чекају.

Басне су са животињама. -Сви смо ми животиње.

Дивље звери, зато смо у кавезу.

Која је поука ове басне? -Нема је. -Нема поуке, радње, почетка, краја, ничега!

Јер је апсурдна. -Да, и комедија је. Ликови су смешни, кловнови су.

Гласајмо... -Не, нећемо гласати. -Ако ти се не свиђа, врати се у ћелију.

Јебеш ово. -Послушај га. -Мораш да покушаш. -Етјене...

Шта добијамо овим? -Ништа, апсурдно је. -Не дави. Не идеш?

Хоће ли нам скратити казну? -Не одлучујем ја о томе.

Поносићете се собом. Одустаните сада или се посветите томе шест месеци.

Јесу ли сви за?

Жордане?

Не? -Јесам.

Слушајте, глумићемо у правом позоришту.

Ви ћете глумити, са сетовима, рефлекторима, костимима...

Имаћете и гледаоце: ваше пријатеље и породицу.

Али мораћете да радите, марљиво, да научите текст,

концентришете се и не губите наду. Верујете ли ми?

Риба риби... -Гризе реп. -Гризе...

Ти буди стабло. -Вишња? -Може. -Нека ти руке буду гране.

Зашто се помераш? -Ветар. -Нема ветра, сунчано је, птице певају...

Петар Петру прете... Плете...

Шта?

Риба риби гризе... Риба риби гризе... Риба рибиз...

На врх брда врба мрда. На врх брда врба мрда... -Грана? Не бих се уздао у њу.

Можемо да покушамо. -Слободно. -После тебе. -Не, прво ти.

Цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче.

Покушај полако. -Управо јесам. -На врх брда врба мрда. На врх брда врба мрда!

Етјен! Етјен!

Петар плете Петру плот са три прута по трупут. Трипут...

Јесам ли спавао док су други патили?

Спавам ли сада?

Сутра, кад се пробудим, шта ћу рећи на ово данас?

МЕСЕЦ ДАНА

Боли? -Пита боли ли ме! -Реци нама, не папиру! Реци нама.

Знаш свој текст. Крени од "боли ли ме".

Боли? Пита боли ли ме!

Је ли боље? -Јесте, али настави.

Тишина, слушај.

Хајде. -Увек само ти патиш. Ја се не рачунам.

Да ми је чути шта би ти рекао да те снашло што и мене. -Бесан си. Немој да се смејеш.

Бесан си. Мисли на свој живот овде.

Пријатељ дође да ти се пожали: "Тешко је..." Ти си у затвору!

Шта ћеш му рећи? "Да ми је да те видим на мом месту", је ли тако?

Да. -Онда пронађи истину у свом животу. Истина је у вашим животима.

Жордане, схваташ? Истина у вашим животима. -Мене нико не посећује.

Време је, господо. -Није још. -У ћелији у 18.00.

Добро. Не заборавите да научите свој текст. Озбиљно, Набиле.

Шефе, хвала на улози Владимира. -Шта си пре радио?

Продавао сам књиге: романе, књижевност... -У књижари? -Не.

Испред хотела. -Као дилер. -Да. Само што сам диловао приче.

Ниси зато овде? -Не.

Сукобио сам се једним Авганистанцем и лоше се завршило. -Г. Траоре, време је. -Идите.

Срећно. -Хвала, довиђења.

Извините.

Можемо да разговарамо?

Хтео сам да вам кажем да сам видео вашу басну. -Било је фантастично.

Хвала. -Озбиљно. Браво.

Чујем да изводите "Чекајући Годоа" Самјуела Бекета. -Знате за то?

Знам све што се догађа овде.

Имате ли улогу за мене? -Не, све сам доделио. -Позовите ме на аудицију.

Не губимо време на пусте приче. -Учинимо нешто кад се већ пружа прилика.

Не догађа се сваки дан да нас траже. -Прочитали сте га?

У једном даху. -Штета... Сад је прекасно. -Нема везе.

Ствари још могу да се промене овде.

Имате мој број. Затворенички број.

Ја сам Камел! Камел Бекет!

Завршавамо у 18.00, али дођу по њих у 17.30. Одрадио сам 45 минута данас!

У затвору треба времена за ствари. -Реците чуварима да не касне.

Имају пуне руке посла. Посете, сати за вежбање, спорт...

Увек у покрету. -Почећу у 15.00. -Немамо новца за то. -Како да поставим комад?

Јесте ли одабрали прави комад? -Прочитала сам га и пуцате врло високо.

Након басни, бајки? "Мачак у чизмама", "Црвенкапица"? -Молим вас...

Не желим да не успеју. -Ни ја. Подићи ћу их. Треба ми додатни сат.

Видећу шта могу.

Хвала.

Добро сте? -Да, а ви? -Јесам. -Где је Жордан?

Не знам. -Где је? -Немам појма.

Завршили сте? -Да. -Почнимо. -Пијани Енглез оде у бордел.

Власница му понуди плавушу, бринету или црвенокосу. -Није лоше. Изађеш.

Ти ћеш за њим, али остајеш ту. А ти се врати, Муса.

Извините. Можете ли да седнете? Завршили сте? Тако је боље. Сценарио.

Готово је с овим. Говорите гласније, у великом сте позоришту. Пројектујте.

Настављамо.

Хтео си да разговараш? Имаш нешто да ми кажеш?

Немам шта да ти кажем. -Љутиш се? -Пауза. Љутиш се. Пауза...

Опрости. Опет пауза. Не штеди време. Времена овде имаш. Наставите.

Љутиш се? -Не. -То ми је текст! -Било је добро. -Врло реалистично.

Настави. -Опрости. Дођи, Диди. Дај ми руку. Пољуби ме. Они су педери?

Не лупетај. -Мислим да су педери. -Етјен зна. -Настави. -Нема риба.

Нема их ни овде. -Ћелије су облепљене сликама жена.

И твоја жена је гола. -Кретену. -Доста, настави. -Нећу да глумим педера.

О чему говори комад? Двојица лузера се надају бољој будућности. Звучи познато?

Кога брига јесу ли педери?

"Не знам ко је Годо ни постоји ли."

Бекет је то рекао. Радећи с овим момцима, чини ми се да знам више од њега.

Схваташ? Глумио сам у томе, мислио да схватам.

С њима све има смисла. Просветљујуће је. -Колико пута изводите?

Једном, теоретски. -И то је све? То им је за реинтеграцију?

Не, то је позориште.

Али кажеш да режираш. -Да, режирам.

И за тебе је то реинтеграција у струку.

Окрутна си. -Шалим се. Извини, није смешно.

Шта су урадили? -Немам појма. Не спомињемо то.

Нико није рекао? -Не желим да знам.

Изаћи ћете уз пратњу полиције? -Само двојица чувара.

И то је све? Шта ако побегну? -При крају су казне. Било би блесаво.

То је добро за њих. Због поверења.

Након десет посета затвору, већ си сигурносни вентил. -Шта причаш?

Они с дугим казнама добију самице.

Ако сам сигурносни вентил јер сам им донео културу, онда се поносим тим.

Чему нервирање? -Пројекат је амбициозан. И користан. -Добро, тим боље. Опрости.

Како глуме? -Звуче вештачки. Али има истине у њима.

Можеш добро да глумиш, а будеш извештачен. Супротно од истинитог није увек лажно.

Можеш да будеш добар ако си истинит.

Дража ми је истинитост кад си извештачен, него добар... -Биће. -Шта? -Добри.

И истинити. Видећеш? Хоћеш хлеб? -Да.

Кад је то? -У јуну. -Срање, тад имам испите.

Испити нису увече. -Увече учим.

Хоћеш на планинарење? Са мном?

Стазом до језера. Разбистриће ти ум.

Хоћу, али када? -Не знам, један викенд. -Радим викендом.

Увек радиш! Више ништа не радимо заједно. -Зарађујем за факултет. Могао си да идеш

са мном да гледаш маму.

Зар не учиш увече? -Добро, заборави.

ДВА МЕСЕЦА

Не, четири пута "ка". Какакака.

Какакака беле браде... -Хеј, смрадови! -Шта је, гаде?

Учиш да читаш?

Будале. -Пусти их.

Какакака беле браде, Какакака изван...

Изван времена... Дођавола! -Божанских... Настави.

Који с висина... Дођавола!

Не разумем то! Јебеш ово.

Дај..."Који с висина..." Жордане, врати се!

Који с висина божанских...

Божанске атамбије, божанске афазије... Шта значи "афазија"? Је ли то држава?

То је театар апсурда. Настави.

И Жордан има адвоката? -Не, мама му је болесна. -И? -То га мучи.

Ти би дошао да је твоја болесна? -Бих. -То је твој посао, није наш.

Очајавањем у ћелији неће излечити мајку!

Дођавола!

Хвала, чувару. Добар дан. Извините што касним.

Шта има, друже? -Дошао си? -Да радим. Помери се.

Радиш на чему? -Улози Естрагона.

У представи. Сећате се? Камел Бекет.

Не разумем. -Договорио сам се с Набилом. Све је решено.

Како то? -Помажем.

Где? -На самом крају. Бокс А.

Набиле!

Какве су то глупости? -Одустајем, радије бих радио.

Зашто? -Једноставно не желим више. -Било ти је супер! -Не љути ме, добро?

Камел се сложио. -Брига ме за Камела! Два месеца рада!

Набиле!

Радије би љуштио лук? -Да. -Ради на својој улози, Набиле!

Гласније. -Где смо ту ми?

Јасније. Хајде.

Јасније!

Поново. -Где смо ту ми? -Диши, диши.

Не знаш да дишеш? Покажи му како се дише, Муса.

Из стомака, овако.

Добро. Крените испочетка.

Не чујем те! -Пише "узнемирено". -Не знаш да читаш? -Пази, Етјене.

Испочетка! -Не разговарај тако са мном. -Ја сам редитељ. Желиш да глумиш?

Ради шта ти кажем.

Испочетка.

"А ми?"

Хајде. -А ми? -Молим? -А ми? -Нисам разумео.

Где смо ту ми? -Где? -Не жури. -Где? На коленима. Тако је лоше?

Ваше поштовање има своја права? Немамо више права?

Тако, тако треба! Сад испочетка.

Испочетка.

А ми? -Молим? -Гласније, Камеле. -Рекао сам, а ми?

Зашто желиш да глумиш? -Рекао сам, волим Бекета. -А прави разлог је?

Јесте ли питали остале? -Они су ту од почетка. -Аха, добро...

То је вама прави разлог?

Добићеш дозволу за излазак? -Узоран сам затвореник.

Слушај, ми смо трупа. Ја сам шеф.

Договорено? У реду? -Примате ме?

Знаш да опонашаш мајмуна?

Бојиш се исмевања?

Текст је лош, уже је лоше, комад је лош... Да те заменим?

Нећу да говорим. Извешћу то мимиком.

Не може. Твој монолог је најјачи тренутак!

Лаки проговори први пут након година ћутње. Речи излећу само тако.

Предуго је! -Други имају више текста.

Брига ме за друге. Покушавам да научим, али не прима се. -Престани да пушиш.

Носи се, досадо! -Врати се. Дошао сам код тебе. -Пусти ме!

Срање, извини, Етјене. -Шта се догађа? -Вежбамо. -Крварите?

Ударио сам се. -Идемо, Фортино. -Имамо још 10 минута. -Десет минута.

Хвала. Седи.

Веслај. -Нема смисла. -Узми ово и веслај. Умириће те. Веслај!

Хајде, веслај. Брже.

Веслај! Брже. Хајде, још!

Твој текст: "Будући да постоји..." У делима Пуншера и Ватмана

лични бог Какакака беле браде... -Јасније! "Који с висина..."

С висина божанске Апатије, божанске Атамбије... -Јасније! Хајде!

"Нас воли..." "Нас воли..." "Нас воли..."

Нас воли, ко зна зашто...

Нас воли, ко зна зашто, али након толико мука, огњени пламен ће похарати

тако плаво небо!

Добро је, Жордане.

Говнару.

Полако! -Немамо времена за губљење!

Гангстери из Чикага!

Мало је старомодно. Као у оној серији. -Џокер! -Овако?

Момци! Чекај... -Клопа?

Опасан си. -Права хуља. -Пусти уже. Боље донеси хашиш.

Уже је договорено. -Нећу да га користим. -Етјене! -Има ли још реквизита?

Знам свој лик. -Одлично! -Себастијен... -Не слини.

Лула је за Позоа. Ти задржи шешир.

Изгледате сјајно.

Пријатељи драги, стварно ми је драго што сам вас срео.

Тако је, стварно срећан.

Ближе!

Стани!

Знате, пут је дуг када путујемо сами пуних шест сати...

Тако је, шест пуних сати, не сусрећући живу душу. -Одлично, Патрик! Добро?

Зар нису добри? Искрено, одлично.

Спусти кофер.

Обуци мантил. Стани. Стави бич у уста.

У уста. Мантил.

Обуци мантил. Обуци мантил. А ви,

не заборавите, он је газда у селу.

Изгледајте задивљено. Да вас видим.

Тако. И ти.

Задивљен си? Не види ти се у очима.

Буди задивљен. Мисли на судију.

Ниси задивљен? -Драг ми је.

Драг му је судија. Бојко? Ниси задивљен?

Спремачицом?

Шта си рекао? На француском, молим.

Мени говориш, смраде?

Смрад? Ја? -Добро, доста! Смирите се.

Шминкеру. -Доста!

Ником се не дивиш. -У ствари, дивим се својој мами.

Њој се дивим.

Насмеј се и мртав си. Јасно?

Смирите се. Доста, Камеле. Глумимо. Крените испочетка.

Испочетка. -Не сећам се шта сам вам рекао,

али будите сигурни да у томе није било ни зрна истине.

Изгледам ли као човек који пати?

И? -Сјајно глумиш, душо. -Каже да сам сјајан. Сјајан, каже.

Обожавам те. -Не можеш ништа. -То смо што смо.

Нема смисла мигољити се. -Ништа се не мења.

Имам уже око врата и Позо ме повуче. -Као псето? -Не, не љути ме.

Лик има уже око врата.

Нема помоћи. Хоћеш да завршиш? Дам му шаргарепу. -Тако је.

Онда чујеш стравичан Позов крик.

Естрагон се укипи, врати шаргарепу...

Стави је у џеп. Владимир чека. Естрагон му се придружи. -Дођи, Патрик.

Како је Мартина? Креснуо си је?

Дође Позо с Лакијем. Изволи. Лаки улази први. Жордане, пожури.

Ово је Лаки, ово Позо... -Ја сам Индијанац, а не каубој?

Нисам имао више, извини. Само је узми. -Брже! Брже! -Чему такав глас?

То је глас каубоја. -И? -Каубој. Корпа!

Доста! Доста! -Шта је ово? -Имамо пробу.

Једи! Мисли, свињо!

Г. Карбони, нисте у позоришту, него у затвору, с делинквентима и злочинцима.

Знате ли колико ту посла има? Не гледате вести?

Борим се да донесем културу овамо, преговарам око свега.

Нико не верује у то. -Ја верујем.

Управо ми ви загорчавате живот! Главни чувар ми дише за врат!

Жао ми је, имам новог глумца. -Разговарајмо о том глумцу.

Знате ли зашто је г. Жуари одустао? -Није га више занимало. -Не, рећи ћу вам.

Г. Рамдан га је натерао да одустане како би он добио улогу. Овде шефа не одбијате.

Камел је можда љубазан, али он је окорели злочинац!

Он се досетио собе за посете? Ето, знала сам.

Замените га. -Јединог који је прочитао?

Не знам шта мисли, али такви увек имају скривене намере.

Он је манипулатор, проблем. -Проблем ми је да нађем добре глумце, а он је добар.

А шта кад не добије дозволу за излазак? -Бранићете га на суду. -Ко каже да хоћу?

Ја вас молим, ради представе.

Не одустајете.

Упозорила сам вас. -Следећи пут мени пријавите проблем.

Имам проблем. Треба ми проба сваки дан.

То је све? -Не. У сали за представе.

Добро.

Обуци мантил. Подигни га!

Упомоћ! -Не, не... Камел. -Не знам.

Нисам то рекао. Испочетка! Концентришите се!

Нисте концентрисани. -Упомоћ!

Не, сад је Муса. -Видимо се, видимо се... Не, није то.

Не, двапут то изговориш. -Ћао, Стефан је. Све у реду?

Ако се мучиш, реци ми. Не желим лошу представу. Радије бих је отказао.

Зови ме.

ЧЕТИРИ МЕСЕЦА

Прескочио си две стране, Муса. Не знате текст.

Знамо. -Не, само мислите да знате.

Гутате речи, прескачете реченице,

не читате дидаскалије. Жордане, све си заборавио. -Не разумемо шта шапуће.

Не треба вам шаптач. Понављам стоти пут,

треба да будете течни и брзи.

Шта вам је? -Месецима вас држим за ручице.

Нећу ја да глумим. Сарађујте. Немате другог посла.

То кажете јер смо будале? -Шта? -Увредљиво је. -Увредљиво? -Да.

Увредљиво? За мене сте глумци.

Браним вас. -То је лако.

Шта радиш? -Идем. Снађите се сами. -Чекај, Етјене...

Петорица вас има користи од овој пројекта.

Петорица од 500. Схватате ли колико сте срећни?

Не? Није вам пало на памет колико се г. Карбони труди

и шта смо све морали да то омогућимо?

Чак ћете бити плаћени за глуму. То је преседан, захваљујући Етјену.

Доста ми је. Вратите се у ћелије. -Госпођо? -Чуварима ће бити драго.

Не желимо да одустанемо. -Не? Где сте стали?

Где сте били стали кад је отишао? -Ту смо стали.

Покажите ми. -Ево.

Милост! Милост!

Шта је? -Спавао си? -Ваљда јесам. -Опет онај гад Позо.

Пустите га да спава. -Занима га шта се догодило. -Остави га на миру.

Етјене, овде Аријана. Шта ћемо?

Одустајете или настављате?

Знате ли шта ми је Жордан рекао? Да му мењате живот. Ето.

Зато, молим вас, зовите ме. Не знам више шта бих.

Лаку ноћ.

Али иза тог вела љубазности и мира,

ноћ јури

и навалиће на нас! Овако!

У тренутку када то најмање очекујемо.

Тако је то

на овој гадури Земљи!

Док то знамо, стижемо да се припремимо! -Знамо шта да очекујемо!

Нема више бриге! -Само треба да чекамо!

Хајде, Годо! -Дакле, господо, какав сам био?

Добар?

Онако? -Врло добар!

Врло добар! -Веома, веома добар! -Безвезан?

Позитивно лош? -Врло, врло добро! -Зачепи, Килијане!

Треба ми подршка! -Чуо сам те, Ахмаде, транџо!

Мало сам ослабио при крају.

Нисте приметили? -Само мало!

Проклети гадови!

Хајде, Годо!

Дижи се! Свињо! Подигните га! -Намерно то ради. -Као увек.

Дижи се, гаде! Помозите ми! -Пустите га.

Шта је теби?

Хајде, наљути их. -Доста, доста. -Свињо! -Можда је мртав.

Можда је мртав, човече! -Подигните га. -Остави нас на миру, кретену.

Не изазивај нас. -Волиш да пушиш клинцима! -Шта? -Пушиш клинцима!

Смраде!

Г. Карбони? -Жордан је неписмен, а научио је три странице монолога.

То је као Еверест. Три странице претешке за извођење.

Месецима је радио на томе. Сад је спреман. Јасно, незрео је, импулсиван,

али постаје прави глумац. Изненадиће вас.

Добро, али нисмо на Драмској академији.

Радије бих да ме изненади понашањем. -Управо зато нема бољег од позорнице.

Тешко ми је да поверујем. -Само мало, кад сам споменуо Еверест,

сви се пењу на њега. И ја. Причвршћен ужетом за њих.

Глупо је стати пред самим врхом.

А Патрик Ле Гарек? Како њему иде пењање?

ШЕСТ МЕСЕЦИ

Врти ми се у глави.

Ветар има укус.

Идемо, господо.

Видиш све ово?

Трема је нормална.

И ја имам трему кад глумим, али биће добро, гледаоци ће се смејати.

Проћи ће. Видећете, то је дрога. Зато се опустите.

Ако буде проблема с текстом, не паничите. Останите концентрисани.

и не заборавите оно најважније: дијафрагму! Да. -Дијафрагму.

То би било све.

Да, још нешто...

Срећан сам што сам радио с вама. Супер сте. Зато сломите ногу.

Зашто да је сломимо? То се каже за срећу у позоришту.

Смраде! Кретену! Проклети гаде! Може тако? -"Сломи ногу" је боље.

Смраде! -Кучкин сине! -Сломи ногу! -Сломи ногу!

Кретену!

Нина, ја сам. Где си?

Ускоро почиње. Нећеш да дођеш? Зови ме.

Глумац недостаје. -Ко?

Камеле.

Етјене, шта се догађа?

Ту је? -Камеле, шта је било?

Повређен си? -Где је Камел? -Морамо да почнемо.

Губите се! Оставите ме на миру! -Шта је било? -Нећу да глумим! Бришите!

Не можеш тако. Брат ми је овде! -Ја ћу то да решим.

Идите на позорницу. Ја ћу то да решим.

Идите на позорницу.

Његова проклета мајка га није довела.

Четири године га нисам видео.

Хтео сам да ме види.

Није добро...

Колико има година? -Седам. Нисам ти показао Нона?

Овде је имао четири године.

Зар није леп? -Прелеп. -Зато...

Урадио сам то да ме види како глумим. -Глумиш за себе, ни за кога другог.

Не смеш ово да пропустиш. -Јебеш то.

Глуми ти. Уради нешто.

Радије би да ја глумим твоју улогу? То би рекао сину?

Камеле...

Добро вече и добро дошли.

Само најављујем да глумац који глуми Естрагона има проблем.

Да, и замениће га редитељ који ће читати текст.

Молим вас најтоплији аплауз за њих. Не заборавите да угасите телефоне.

Желим вам пријатно вече и нека представа почне.

Без бриге, биће добро. Срање. Видимо се.

У реду је. Ја ћу.

Ципела. Ципела.

Ципела. -Нема помоћи.

Почињем да мислим тако.

Дуго сам се одупирао тој мисли, говорећи себи: "Владимире,

уразуми се, ниси још све покушао." И наставио сам да се борим.

И ево те опет. -Да? -Гласније! Не чујем те.

Драго ми је што си се вратио. Мислио сам да си заувек отишао. -И ја сам.

Морамо да прославимо ово.

Дигни се да те загрлим. -Не сада.

Хајде, Камеле.

Где си спавао? -У јарку!

Дођавола... -Не, добро је.

Шта радиш? -Скидам чизму.

Ти то не радиш? -Боли ли те? -Боли?

Пита ме боли ли ме! Дођавола... -Само ти патиш. Ја се не рачунам.

Да ми је чути шта би ти рекао да те снашло што и мене.

Боли ли те?

Пита ме боли ли ме!

Шармантно место. Надахњујући изгледи. -Ти си на другој страни!

Не знам свој текст. -Знаш. -Вичем, али шта онда?

Викни и сетићеш се. Чека те твој део. То је чаролија. Хајде, пожури.

Ништа се не мења. -Нема помоћи!

Да ли би га довршио?

Брже! Назад!

Пусти ме и смири се. -Опрез!

Злобан је према незнанцима!

То је он. -Ко?

Годо? -Да. -Да се представим: -Позо. -Не! -Рекао је Годо!

Ви нисте г. Годо? -Позо. Нисте чули за то име?

Питам вас јесте ли чули за то име? -Позо... Да видим...

Јеси ти луд?

Позо!

Мисли, свињо!

Доста! Иступи!

Чекај!

Мисли!

С друге стране, што се тиче...

Лаки! Лаки, овамо! -Иди на позорницу. -Лаки! Назад!

Врати се тамо. -Нико се не смеје.

Вуците, вуците! Прејак је!

Помозите ми!

Мисли! Мисли, свињо!

Помозите ми! -Хоћемо, помоћи ћемо вам.

Лаки, дођи! Дижи се! Хајде, мисли...

Будући да постоји, у делима Пансера и Ватмана...

Будући, будући... Будући да постоји...

Будући да постоји у делима Пансера и Ватмана,

лични бог Какакака беле браде изван времена...

Који с висина божанске Апатије, божанске Атамбије нас воли,

време ће показати, и пати као божанске Миранде које, ко зна зашто,

гута пламен којим ће се запалити небески свод...

и похараће небо тако плаво и тако мирно,

повременим, али добрим миром услед недовршених радова

Антропопопметријске акакакакадемије

Тестуа и Конара!

Утврђено је следеће... -Обесићемо се сутра, ако Годо не дође.

Ако дође. -Бићемо спасени. -Навуци панталоне. -Шта?

Навуци панталоне. -Да свучем панталоне?

Навуци панталоне!

Тако је.

Идемо!

Био си страшан, човече.

Бука већа од застоја. -Драго ми што чујем.

Браво, момци. -Етјене, хвала ти.

Било је супер, лудо. Хвала, Етјене.

Пази будалу, испада Дарт Ведер! Невероватан си.

Ниси нормалан. -Ја сам Годо!

Бекет то није написао. -Пусти нас. Он је мртав, ми смо живи.

Браво, представа је била сјајна.

Хвала, Стефане. -Фантастично.

Не познајемо се. Браво. -Хвала, Стефане. -Ја теби треба да захвалим.

Трипут ура за Етјена!

То су плишане играчке. Нема ничег унутра.

То није опасно.

Сад волиш чарапе? Када добијамо поклоне?

Чувару, одговори ми. -Немам појма. Колега!

Који је ово мирис? -Идемо.

Могу да задржим женин букет? -Не. -То није лепо према Мартини.

Чувару... -6Ц. Следећи.

Рекао сам ти, било ми је важно. Било је добро. Зашто ниси дошла?

Знаш да сам учила. -Могла си да се потрудиш! -Тата, знаш ли ти шта је мастер?

А маму си могла да гледаш! -Није исто, то јој је била улога живота. Ниси ни дошао.

Јебеш Клодела. Говорим о суштини. -Ма, молим те! То си урадио због себе.

И?

Ја не смем да постојим?

Нико ме не жели!

Јасно, тата, пун си беса и горчине...

Звучиш као мама.

У праву је. Себичан си.

Себичан?

Ниси ме ни питао јесам ли дала испите.

"Сведочимо уживо прикладној и искреној катарзи затвореника..."

Слушајте ово. "Гледаоци су запањени: сјајна представа!" Шта ћемо сад?

Етјене, сакупили смо ти новац за поклон. -Губи се, ја ћу да га дам!

Смирите се.

Баш љубазно. Шта је то?

Отвори.

Имамо и друге бројеве. -Не треба. -Задовољан? -Јесам. Хвала, Годои.

Г. Карбони? Траже вас.

Слободно. Етјене...

Да? -Имаш ли планове у септембру?

Планове? -Слободан си у септембру? -Зашто? -За "Годоа" у Вилфраншу.

Лоренци је био одушевљен. Хтео је да га стави на репертоар. Рекао сам да не може,

па иде у септембру.

Судија је пристала. -То није све. Звао ме Машадо. Он га исто жели. -У Ансију?

И Гренобл је заинтересован. На националном нивоу. -Ишли бисте на турнеју.

Браво, момче.

Хвала.

ДЕВЕТ МЕСЕЦИ

Није лоше. -Мислиш? -Мало женскасто. -Слини. -Неизбежно.

Пени се. -Можда је идиот. -Кретен. -Дува мехуриће!

Одвратно!

Мехуриће... -Оставите га на миру!

Не видите да жели да одмори?

Оставите га на миру. -Алекс! Врати се! Не на позорници!

Не видите да жели да се одмори?

Хајде, глумите!

Наставите, наставите...

Нико није био присутан вечерас. Жордане, није те било.

Алексе, нисам те чуо. Патрик, последњи пут, престани да зуриш у Мартину.

А смех... То је било јадно.

Профи наставе даље. -Ми нисмо профи.

Јесте, плаћени сте. -Смејали су се. -Будалама које су се глупирале.

Не бавим се реинтеграцијом, него представама.

Гледаоци морају да забораве ко сте. -Мислиш да ми можемо?

Не можемо ни цигарете да купимо. -Ја увек поделим. -Онда подели. -Смири се.

Поштуј нас. Неће тебе претражити после. -Све узимају.

Све поклоне и букет од моје жене. -Ми играмо како треба,

али третирају нас као говна. -А судија није ни дошла! -Сва срећа.

Због ваше глуме. У Ансију морате да будете бољи.

Много бољи или сви испадамо будале.

Таква су правила. Не могу да кажем главном чувару да укине претрес.

Понижавајуће је. -Слажем се.

Разговараћу с њим.

Није ми јасно... Зар ви нисте директорка?

Чувари су другачији. Имају своје навике, синдикате.

Ако желе, могу да затворе момке у ћелију.

Није то лак посао.

Чему онда ви служите?

Ја мењам ствари.

Као сада.

Како сте постали управница затвора? Сањали сте то од детињства?

Била сам адвокат. Досадила ми је рутина.

Рад који одреди суд, разводи...

Укључујући мој. -Па сте пронашли мрачнији посао.

Не, могла сам да се бавим порезима.

Али овде ми је боље.

Изненађени сте?

Углавном, били су сјајни вечерас. Је ли тако, Иго? -Шта?

Шта кажеш на глумце? -Били су супер.

Не слажем се. -Јао, баш сте напорни. -Кладим се да је Стефан то рекао.

Као и да сте добар глумац. -Дрзник. -Заједно сте глумили у "Годоу"?

Давно.

Након Академије, хтео је своје позориште.

Ја сам само хтео да глумим.

Три године нисам био на позорници.

Лопта!

Каква одбрана! Сјајно!

Идемо. -Немамо више времена.

Патрик, идемо! Идемо, момци.

Момци, покрет.

Колико? -Плаћено је.

Хвала. Довиђења.

Само чоколадице. Слободно пробај.

Волиш да пипаш играчке? -Радим, добро?

Нисмо у позоришту. -Само сам рекао да волиш плишане играчке.

Који ти је? -Смири се. -Претрес до голе коже! -Убицо!

Смирио си га, Русе! Јадна плишана играчка. Зезнуо си је.

Где сам ставио спреј?

Изгубио сам распршивач!

Пих! Сам ћу то да урадим.

Шта он ради? Чујеш ме? -Да, господине. -Онда? -Не ради ништа, господине.

Јесам ли спавао док су други патили?

Спавам ли сада?

Сутра, кад се пробудим, шта ћу рећи на ово данас?

Да сам с пријатељем Естрагоном све док није пао мрак чекао Годоа?

Не морате да будете овде. Неће побећи.

Не познајете их. -Познајем.

Ово су глумци. -Хоћете њихове досијее?

Продаја дроге, убиство, оружана пљачка... -Не занима ме.

Срећом, ми обављамо прљави посао док ви блистате. Моје људе су опет напали.

Зато, лакше мало.

ВРАЋАМ СЕ ОДМАХ

Госпођице, још мало, молим вас. Хвала. -Пођите са мном, молим вас.

Погледај то тело! Која риба. -Алексе... -Алексе, бришемо.

Јеси ли луд? -Бришемо. -А ко ће да глуми? -Нико. Заборави то.

А гледаоци? -Баш их брига. Живе мирно.

Етјен? -Такође не спава у ћелији. -Не можеш то да урадиш Етјену.

Глумимо вечерас. -И Етјен би то рекао! "Искористите то најбоље што можете!"

Будало. -Камел! -Шта радиш? -Жордан жели да бежи! Сад ћемо да видимо.

Видећемо ко ће да бежи. -Проклети цинкарошу. -Жели да бежи. -Говнару.

Шта ти је? -Последња представа. Не желиш слободу?

Размисли. Морамо да бришемо, добро? -Нећеш да глумиш? -Рекао сам...

Престани да муцаш. -Не муцам. Бришемо! -Сад ћеш да умукнеш.

Не, ја се не враћам. Бежи од мене! -Глумиш вечерас или ћу те рокнути.

Не враћам се тамо! -Зачепи. Дај ми тример. -Не! Пусти ме! Немој!

Који је ово ђаво?

Дигни руку, смраде. -Досадо! Проклети цинкарошу! -Доста!

Пусти ме! -Зар није леп? -Гадови. Камеле, идеш ми на живце.

Да оставим прамен? -Идемо! -Добар раздељак! -Носите се!

Дођи! Не, у праву си, губи се. Куда ћеш? Жордане!

Нисте нормални! Почињете за 20 минута... -Жордан нас је одвео тамо.

Брзо, припреми се!

Шта је ово? Шта је ово? Шта имате у глави?

Смири се, брате. -Шта? Не може! -Могло је да буде горе! -Почињете за 20 минута!

Не могу да верујем.

Где је Алекс? -Може?

Неодговорни сте! -Не губимо време на пусте приче! Делујмо док можемо.

Не догађа се сваки дан да нас траже. Барем нас лично.

И други могу да буду једнако добри, ако не и бољи.

Позив који смо чули намењен је целом човечанству.

Али тренутно, на овом месту, ми смо човечанство, свидело се то нама или не.

Сине мој!

Идемо да се поклонимо?

Најбољи си!

Поклонимо се.

Доста! Каква је то флаша? -Славимо последњу представу.

Пријавићу вас, паметњаковићи. Славите последњу представу?

Не може. Дајте ми флашу. -Ову нећете добити!

Пућино, с нама!

И звезде претресају! -Шта? -Претрес. -Не вечерас!

Фортино, тебе ћемо првог. -Не може! -Претреси нас сад!

Желиш да видиш моје тело? Провери ми џепове!

Дођи, претреси ме!

У чему је проблем?

Претреси ми муда!

Овде Стефан. Јављаш ли се икад?

Звали су из Одеона у Паризу.

Одеона! Зови ме, добро? Јави се!

Сви ваши глумци су у дисциплинском блоку, знате?

Да, изаћи ће за месец дана.

Више неће добити дозволе за излазак. -Скинули су се, нису никог убили.

Неки јесу... -То је Одеон! Национално позориште Одеон!

Јасно ми је, али не могу више ништа да урадим. -Разговарајте са судијом.

Не, неће ми никад потписати дозволу за излазак, схватате?

Онда ћу ја разговарати с њом. -Неће вас примити. -Одбиће Одеон?

Одбиће такву прилику? -Прилику за вас пре свега. -Шта инсинуирате?

Не знају они шта је Одеон. -Зато ће и бити запањени када га виде.

Одговор је не. Како другачије да кажем?

Дајте им ово. Једна је и за вас.

Очигледно сте били грозан адвокат. Погледајте ме.

Више не рачунајте на мене.

Добро сте?

Вежбам.

Разумем. Након онаквог аплауза, звезде се враћају у ћелије.

Није им лако. -Онда је најбоље престати. -Штета што их никад нисте гледали...

Управнице... -Добро их браните,

али добро знате да неке ствари не можемо толерисати.

Ја ћу гарантовати за њих. Ићи ћу с њима у Париз. -Не.

Попуштала сам вам довде, али учиниле смо довољно.

Мислим на њихове жртве.

Искрено, зар не мислите да имамо хитнијих случајева?

Размишљали сте да можда водите неки културни центар?

То покушавам.

Ништа не чујем.

Ни ја. -Препао си ме! -Мислио сам да је он. -Ко? -Годо!

Ветар у трсци. -Као крикови. -Зашто би викао? -На коња.

Нема више ничега. Осим речи ове представе. Само речи.

Само речи и погледи људи. -У костиму сам скитница, али осећам се добро у њему.

Искрено, осећам се као да летим.

Као анђео. -Осећам се стварно лагано, иако имам 110 кг.

И видевши све те људе који... Који ме се боје или имају предрасуде о мени...

Видевши како нам аплаудирају... -Најзад радим нешто исправно.

Иначе и најмањим кораком нагазим на мину.

Ето. То је Годо.

Он понавља и понавља, а ми морамо да поновимо шта он понавља.

А то... -Енергија је добра.

Нисмо навикли на то.

Веома се поносим. Био сам на врхунцу. Мој син је дошао...

Сви се много поносимо. И ти? -Наравно. -С правом.

ГОДИНУ ДАНА

Спремни сте? Идемо! -Добро...

Апсурдно.

Види ово. -Супер! -Лудо.

Ово је Лига шампиона. -Финале.

Све је од правог злата? -Пре позлаћено. -Свећњаци... -Дођавола!

Глумите као у Кроа-Русу или Ансију. Није тешко.

Искористите ово данас јер је последњи пут. Ослободите се.

Изненадите нас. На вама је. Нико вам то не може одузети, чак ни на претресу.

Судија неће доћи? -Не знам. Брига нас за њу. Вечерас је важно...

Опростите, крећемо за затвор у Флерију у 11.00. -Не видиш да су под притиском!

Врати се на крају. Напоље!

Дај, ти нам правиш стрес. -Добро, ратници. Идемо!

Етјене, судија је дошла.

Где је? -У сепареу, испод мене.

Да, видим је.

Рећи ћу им.

Сломите ногу.

Глумци, на позорницу, молим.

Муса?

Десет минута до почетка представе.

Камеле!

Алексе!

Видели сте глумце? -Зар нису сишли? -Не, долазим оданде. -Другим степеницама.

Видио си моје глумце? -Прегледао си кулису? -Добро, хвала.

Оливије, позови их још једном, молим те.

Глумци, на позорницу, молим. 10 минута до почетка представе.

Не могу да верујем.

Бојко!

Где су остали? -Погледали сте у плавој соби?

Глумци, на позорницу, молим.

Све у реду? -Да. Видимо се. -Пет минута до почетка представе.

Видели сте глумце? -Отишли су онуда. -Хвала.

Ово је прелепо. Следили би твог оца на крај света.

Сигурно и он лудује. Код куће је био пакао кад је глумио.

Погледај! Министарка правде.

Воз полази за минут, а следећи за пет минута.

Не јавља се.

Проверићу.

Добро вече.

Извињавам се.

Ја сам редитељ ове представе.

Догодило се нешто необично.

Остао сам без глумаца.

Били су у гардероби, а онда су нестали.

Да, ни ја не могу да верујем. Није шала.

Не знам шта могу, осим да их чекам.

Али неће се вратити, па не бих то предложио.

Било би као да чекамо Годоа.

Неки познају тај комад.

Боље је смејати се, али искрено... Ово је ноћна мора.

Најрадије бих нестао. Опростите. Опростите.

Молим вас, сачекајте мало пре него што одете.

Хвала вам. Можда не знате, али ово је потпуна лудост.

Ово је чисти Бекет. Као да је он сам ово написао, схватате?

Знате ли шта је рекао за писање за позориште?

Да је то "предивна, ослобађајућа забава". Мислим да...

Видимо то. Је ли тако, Самјуеле?

Онда? Шта ће се сада догодити?

Ништа. Ништа се не догађа. Ово стварно јесте Бекетов комад.

Позориште је предивно.

Био ми је сан да глумим овде. Глумац сам по струци.

Глумац у Лиону. Доле у Лиону. Одеон је само сан.

Али све је могуће.

Штета што сам дошао да вас пошаљем кући.

Знате, од почетка, ништа није ишло по плану. -Пригуши светла.

Били сте некад у затвору? У посети, мислим.

Чекате у реду. Покажете личну. Неко иза задимљеног стакла

на крају отвори врата и дочека вас. Добијете пропусницу.

Оставите мобилни и прођете кроз сигурносни улаз. Као на аеродрому.

То је право путовање. Провере, још улаза... Ходате дуго

и чујете затворенике. "Копиле!" "Кретену!" "Смраде!"

"Јебем ти матер!" А на крају ходника, ћелије.

Ту су ме тројица дочекала.

Нико од нас није знао шта радимо ту.

И досетио сам се "Годоа".

Мислио сам да ће разумети. Знају како да чекају.

Друго и не раде. Чекају оброке, вежбање, пошту, посете, ноћ,

сан...

А највише излазак.

Вечерас им је било доста свега.

Нису одмах разумели Бекета.

Осим једног.

Муса. Он га је схватио од самог почетка.

Допешачио је из Оагадугуа. Прешао је Мароко, Гибралтар и Шпанију пешке.

Кад је рекао: "Можда ћемо вечерас заспати сити", стварно је то мислио.

Камел, шеф... Хтео је да импресионира сина.

Жордан није знао да чита, али био је смешан.

Патрик... Увек је глумио за своју жену.

Алекс, дете, 2 м, 100 кг. Пребрзи возач, без возачке, јасно.

Чиста невиност. Свидели би вам се. Поступно су се уносили у ово.

Попели су се на тај врх звани Годо, а успон је био тежак.

Никада нисам видео тако нешто. Нешто што су глумци изгубили.

Они проговарају с одређеног места, не знам ког. Они су другде.

Посебно вечерас. Они немају наше опсесије. Брига их за Бекета.

Хтели су стварно да виде Годоа.

Замислите, на премијери се појавио на позорници.

На крају, као визија, дух. Изгледао је као убица. Дошао је из Сибира.

То је био Бојко, мој помоћник.

Није било планирано, али дозволио сам. Морао сам, ради њих.

Мислим да би и Бекет то урадио. Је ли тако, Самјуеле?

Ставио сам своје фигурице на столицу. Естрагон, Владимир, Позо, Лаки...

Оволики. Вежбали смо у соби за посете. Како нас је чуварка гледала!

Шест типова се игра с играчкама војницима. Никада није видела тако нешто.

Умало сам добио отказ.

Све сам наљутио. Затворенике, чуваре, судију...

И управницу. Опростите, управнице.

Ви сте све ово омогућили.

Да, давеж сам. Тако је, управнице, али да бисте поставили овакво нешто,

морате да будете врхунски давеж.

Хвала вам.

Али на овом месту, у овом тренутку, ми смо човечанство,

свидело се то нама или не. Искористимо то док још можемо.

Представимо трулеж који нам је судбина наменила!

Али није у томе ствар.

Шта радимо овде?

То је питање.

А ми, ето, знамо одговор. У овој огромној збрци, једно је јасно.

Чекамо да дође Годо.

Ускоро ће све нестати и опет ћемо бити сами...

усред ништавила.

Самјуел Бекет.

Срећно, момци.

Недостајаћете ми. Хвала. Довиђења.

Добро вече. Ви сте редитељ?

Да.

Могу да уђем у гардеробу? -Слободно.

Био си сјајан. -Жао ми је, ништа нисам могао.

Молим те, врати се.

Идите. Чекају вас.

Хало? -Камел је.

Стварно нам је жао, али нисмо могли више да издржимо.

Хтео сам да ти захвалим на на свему што си учинио за нас. Нећемо то заборавити.

Нисмо те увалили? -Без бриге. Слушај.

Шта је то? -Теби аплаудирају?

Не, него вама.

12. маја 1986. затвореници су побегли

уочи последњег извођења "Чекајући Годоа" у Гетеборгу.

Редитељ Јан Јонсон је на позорници објаснио

и препричао ту позоришну пустоловину.

Од те приче је направио представу коју изводи широм Европе.

Чувши за бекство, Самјуел Бекет је рекао:

"Ово је најлепше што је могло да се догоди мом комаду."