Original subtitles

Revolution Production Presents

Film autora

Goran Trenchovski

ZLATNA PETICA

Bazirano na romanu "Razdvojen um" autora Bratislava Tashkovskog

Petar Arsovski

Petar Arsovski Ljupka Dzundeva

Nenad Milosavljević

Jana Stojanovska Nenad Milosavljević

Igor Angelov

Igor Angelov Biljana Taneski

Vasil Mihail

Dine Drvarov Vasil Mihail

Aleksandar Ristoski

Special Guest Star Slavko Štimac

Dizajn šminke Irena Senokozlioska

Kostimografija Nela Todorovska

Dizajn proizvodnje Kiril Spaseski

Music Compound by Darko Spasovski

Music Compound by Darko Spasovski Goran Kerkez

Urednici Andrija Zafranović

Urednici Andrija Zafranović Aristid Filaktov

Direktor fotografije Apostol Trpeski

Autor scenarija Eleonora Veninova

Koscenaristi Biljana Garvanlieva Goran Trenchovski

Producent Dejan Miloševski

Režija: Goran Trenchovski

Sećanja, sećanja, svedočenja...

Sve se promenilo nekoliko puta, ali nismo.

Oboje u našem detinjstvu i kasnije

nastavili smo da sanjamo čak i kada smo odrasli.

Onda su neki od nas zaspali... Još uvek nisam.

Mada ponekad I ja bih volio da sam mrtav

kao moji prijatelji čija duša i moja boravio u šumi ispod Belasice,

u blizini sela Dorlombos, 13. avgusta 1951. godine.

Strumica, mjesec dana ranije

- Dotka, jesi li budna, Dotka?

- Šta je Gigi? - Tvoja majica je spremna.

- Ubaci ga ispod vrata.

- Evo ga.

- Gigi, ti si najbolja.

- Tiho sad, ako te moj rođak čuje, ona će te ubiti.

Da vidim... Samo još jedna stvar.

- Sveže iz rerne...

- Hajde djeco, hajde

ako ste gladni, uzmite malo svježeg kruha.

Gigi, Kata. - U sekundi...

- Hvala deda Koljo, Ne mogu ništa staviti u usta.

- Ma, vraća li se Maki iz Zagreba? - Da, to je napisao u svom pismu

- Fino fino.

Kata, a kakve planove imaš za po završetku srednje škole?

- Voleo bih da studiram pravo, u Zagrebu.

Ali znaš kako je, Ne znam da li ćemo to moći da priuštimo.

- Ne brini, kad bude volje, postojaće način.

Zar nije bilo kraljeva koji su osvajali cijele zemlje za ljubav? ha?

Uvjeren sam da ti i Maki zauzeće Zagreb na juriš.

Zajedno.

- Deda, nećeš li upaliti radio?

Dobro dobro... Odakle ti svila?

- Makiina baka mi ga je dala. Držala je svilene bube kod kuće

od ko zna kada.

- Kažem ti, ne koristi se Zakon o kozama,

kad te svilene bube guštaće na našim dudovima.

- Skoro da zaboravim, moja mama joj šalje pozdrave.

- Tamo tamo kakva ti je vredna mama!

Usvajanje Zakona o zabrani domaćinstva od držanja koza...

- Prokletstvo, deda! - Huh?

- Da li ste stavljali pesak? opet u brašno?

- Zage, Zage... U njega stavljam samo ono što imam.

Da sam hleb napravio samo od brašna, vreća brašna bi nestala za nedelju dana.

Kako bi to prošlo kroz cijeli mjesec!

- Neki od nas nemaju hleba za jelo, dok se drugi oblače u svilu.

- Tako je. Hej Gigi-Stanko!

- Šta je starče? - Kada ćeš dovesti devojku u ovu kuću?

- Sve u svoje vreme, deda. - Da vidimo.

- Kata, kad se Maki vraća iz Zagreba? - U 11. Nećeš zakasniti, zar ne?

- Ja, kasno? Nema šanse! Doći će i ostali.

Zar nećeš pročitati šta smo danas dobili, Druže Zagarieva.

- Grupu treba hitno razbiti i treba preduzeti adekvatne mere.

Posebnu pažnju treba posvetiti Strumičanima, poznatim kao:

Maki, Toni, Leva, Bistri i Krap svi oni studenti u Zagrebu, Beogradu i Skoplju.

Služba za njih vodi posebnu evidenciju pod imenom datoteke "Zlatna petorka".

- U redu, sredićemo to.

Hej, ti, da, ti!

Kako se zoveš?

- Mislim da bi bilo najbolje, ako bismo mu odmah dali broj.

- Samo se šalim.

Ovo se mora odmah pobrinuti. - Je li jasno?

- Jasno, gospodine. - Požuri!

Ništa se ne može uraditi dok podižeš ton.

Skoplje, 2016

Radovanje i strah.

Još jednom na makedonskom tlu. Ponovo kući, posle pola veka.

Moje misli jure,

moj um bi želeo da zamisli šta me čeka u mom rodnom gradu,

ali moje rezonovanje je jasno:

"Alavantie je stranac, osoba koja više ne pripada ovdje."

Jesmo li samo mi, ljudi sa Balkana, osuđeni na suočavanje sa nejasnom i dalekom prošlošću?

Vrlo malo dokumenata su sačuvani u arhivi.

Vrlo malo ljudi iz moja generacija je živa,

ali imam predosjećaj da su neki od njih

imati vezu sa našim fajlom od "Zlatne petorke".

To ne bi bilo moguće da obrišem sve tragove.

A čak i da jesu, moje prisustvo može pomoći da se stvar ispravi.

Odveži ga, svinjaru.

- Alavantie, je li tako?

Pa, Alavanti, reci mi sve o tome gde si se vratio

i sa kim ste se sreli.

- Iz Beograda sam stigao u 8 sati. Ja tamo studiram filozofiju, znaš.

Otišao sam kući i onda sam malo svirao sa mojim mlađim bratom na ulici...

- Alavantie, da li znate da je vaš kolega Mihajlov

da si išla na koledž zajedno sa

pobegao juče grčka granica?

Sada slušam:

- Gde i ko je bio sa tobom juče, i šta si tačno radio?

Nastavi.

- Hajde.

- On je samo momak iz škole.

Nisam znao da planira pobjeći!

- Skloni se.

Možda nisi imao šta da radiš sa bekstvom tvog prijatelja,

ali ti ga poznaješ zajedno ste išli na fakultet.

Nemojmo zadavati jedni drugima probleme. Imam prijedlog, razmislite o tome.

Evo, pustićemo te.

Međutim, svratite ovdje s vremena na vrijeme i reci nam šta ti i tvoj prijatelj Maki

rade i kako provodite dane.

- druže Zagarieva, Maki je mlađi od mene,

ali od tada smo zajedno bili smo deca. Ne mogu ga cinkariti.

- Alavantie,

takođe su mi rekli da jesi takođe dobar u štampanju,

izucio si zanat u Beogradu, je li to istina?

- Da, to je istina.

druže Zagarieva, mora se zarađivati ​​za život.

Arhiva se naglo otvara,

ali će i naši memoari vidjeti svjetlo dana jednog dana.

U Skoplju su mi rekli da nemaju ništa kod sebe, ali u Beogradu i Zagrebu dali su mi kopije

dosijea Tajne službe zadržao na mojih pet prijatelja.

Neko iz Strumice uredno zapisivao stvari

godinama. Imena, datumi, sve glasno izražene misli,

slogani, letci, manje i veće sabotaže,

pošto nisu mogli podmetnuti nikakve atentate.

Evo Makinog dosijea, vođa grupe,

zaljubljen do kraja sa Katom i budućnošću.

U svim žarkim akcijama kada ideja slobode

a patriotska stvar nas je progutala, radnje na koje sam malo zaboravio.

Strumica - ti zvjezdani grad.

- Zdravo. Da, moraš mi pomoći sa delegacijom u hotelu.

- Da. U redu, u redu.

sad idem u bolnicu, Kata me čeka.

Zbogom.

- Bako, spava mi se.

- Samo još malo, dušo, doktor mora da te vidi,

a onda će nam reći.

- Kako si? Dobrodošli!

Pogledaj se!

Hajde, Maki!

- Hajde idemo!

- Kako je bilo na putovanju?

- Hvala, dovidjenja! - Zbogom!

Hajde!

- A gde je Maki?

- Šalje pozdrave za tebe, Kata.

Ostao je u Zagrebu, ponudili su mu pripravnički staž na fakultetu.

- On se probija u svetu.

- Možda se neće vratiti u Makedoniju uopšte.

- I hteli ste da odete samo tako?

Maki!

- Vas dvoje ne planirate ništa! - Ali malo smo te uplašili, zar ne?

Problijedio si.

- Hajde, hajde, dosta je ljubljenja!

- Idemo po pintu! - Ili malo mastike!

- Hajde, Maki!

- Zbogom! Vidimo se kasnije!

Uzdržao sam se da ih ne pojedem.

Uzmi malo.

Jesi li razgovarao sa roditeljima?

Pravni fakultet tamo je jako dobar. Poznajem profesore,

Mogu da kažem jednu dobru reč za tebe, a? - Nisam siguran, Maki.

Znaš šta moj otac voli. A ni moja mama nije tako sretna zbog toga.

"Žena, sama, u velikom gradu..." To mi ona svaki dan govori.

- Nećeš biti sam, ja ću biti tamo, Ja ću se pobrinuti za tebe.

- Diplomiraćeš posle sledećeg semestra, i šta onda?

Ako tamo ne dobijete staž završićemo ponovo razdvojeni.

- Dobiću staž, Siguran sam.

Moj profesor je pronašao mesto za mene na sudu.

Kaže da je "rezervirano" za mene. Ti si jedina stvar koja tamo nedostaje.

Moj rodni grad miriše na modernost. Kao grad svjetske klase.

Kao da sam u zabludi, kao da sam sam Sanjao sam da sam ovde rođen

i da sam ovde proveo svoje najbolje godine.

Lijepo je i dobro u umjerenim količinama, čak i kada to ne razumem.

Samo bih volio da znam ako je ovo ostalo da bude

grad radosti, ljepote, vrijednih ljudi i idealista.

- Uradiću sve što je potrebno.

Kata, dok ima nade, nastavićemo da se borimo.

ako je to ono što je potrebno, razgovaraćemo sa ljudima jedan po jedan.

- Oh, to je samo Gigi. Zašto se šunjaš okolo kao špijun,

Gigi-Stanko? - Hajde, nismo išli

u klub oficira, Leva i Toni nas čekaju.

- Čekaj malo, zar ne Bistri i Krap stiže iz Beograda i Skoplja?

- Hajde idemo, Hajde, Kata, požuri.

- Ok, ok, idemo.

- Hej, dolazi li Alavantie?

On zna da smo ovde, zar ne?

- Maki, stavili su Alavanta iza rešetaka.

- Gde? - Niko ne zna gde.

Gigi, možeš li pokušati saznati od tvog rođaka gde je on?

Tako da možemo stupiti u kontakt sa njim nekako.

- Ne mogu. Pa ne. Nismo u dobrim odnosima u poslednje vreme.

- Gigi, zar ne bi trebala biti kao ti? Zar niste deca vas dvoje braće?

Rođeni pod istim krovom, podignuta pod istim krovom.

- Preglasan si. Možemo li o tome kasnije, kod vas?

Hajde da promenimo temu.

Krap, izgleda da ti se ne sviđa Tolstoj toliko?

- Kata, niko ne osporava Tolstoja kao autore, govorio sam o drugoj stvari.

Da li njegove knjige istinito prikazuju život seljaka?

- To je istina, kako možeš imati buržuja

pričajući o tome kako je da se muči i znoji u polju.

- Dosta ruske književnosti, novi heroj, po meni, je Drajzer.

- Dreiser Amerikanac, misliš? Čitali ste "Američku trilogiju"?

- Mislite "Američka tragedija"?

- Da, tako je. - Čekaj malo, Maki, gde si ga našao?

U Skoplju ne postoji ni jedan primerak. Nije li to zabranjeno i u Zagrebu?

- Pa, jeste. - Za neke ljude.

- Da, za neke ljude. Imam ga i na ruskom.

Toni, znaš da prave takođe film?

Pogodi ko glumi u njemu.

- Liz, moja Liz.

- Elizabeth Taylor.

- Dvije čistačice ulaze na ispit i pitaju prvog -

„Šta znači znak muške cipele na vratima znači?"

"Pa, toalet za muškarce." "Sjajno!"

"Šta je sa visokom potpeticom?" "WC za žene".

"Ok, šta je sa zvijezdom petokrakom?" "Toalet za komuniste."

Tako je prošla. Ona izlazi iz sobe,

a prijatelji je pitaju: "Kakva ste pitanja dobili?"

„Pa, ​​dva se odnose na opšte znanje, i jedan vezan za marksizam."

- Živjeli! - U dobro zdravlje!

- Slušaćemo kreiranu muziku od strane naroda Jugoslavije ovde!

I svi to morate poštovati!

"Reci da me voliš..."

„Posttraumatska stanja raseljenih osoba sa Balkana“.

Ovaj esej bi dirnuo svakoga jedan u publici,

od lokalnih aktivista stranim posmatračima

koji stalno prate da li ostajemo u kavezu.

A mi... Teško nam je skrivajući našu nevolju

iza akademskih zvanja i stručnih članaka – tragedija prognanih ljudi,

oni koji su se ponovo zasadili na stranom tlu.

I tlo koje ti nije poneo sa sobom

uvek će boljeti ljudi koje si ostavio.

I oni će takođe povrediti jer si otišao

oduzimajući tvoj deo misterije. A onda će sve biti zaboravljeno.

"Nedjelja je..."

- Gde ćeš, Gigi, starac spava, ne budi ga!

Gigi, on spava kao klada.

Šta je bilo, čemu dugo lice?

- Ništa, umoran sam. - Od čega si umoran, Gigi-Stanko?

Definitivno ne s posla. - Nerad se umara.

Želim da radim.

- Evo ih, svih pet tvojih prijatelja je tu. Došli su, nakon nekog vremena

vratiće se ponovo u školu, a ti ćeš čamiti ovdje

bez posla, bez fakulteta.

- Donijeli su neke knjige, to je sve o čemu pričaju.

- Koje knjige? - Ne znam, ne razumem ih.

Neki od njih Francuzi, neki Englezi, nešto slično tome.

- Možda pričaju šiframa, da ih ljudi ne bi razumeli.

Nije smešno, Gigi! U ovoj zemlji ima svakakvih ljudi.

Moramo se kloniti njih. Ne bi bilo loše da otvoriš uši

i čuj šta govore. Možda ćete čuti nešto zanimljivo.

o čemu bi oni mogli da pričaju, isto staro, isto staro.

Hajde, možemo čak dogovorite nešto novca za vas.

Uvijek ima nešto novca za zauzete pčele.

Evo starca, budi se. Idem da ga vidim.

- Nastavi, ali razmisli o ovome.

A šta ako danas počnem iskreno da pričam?

O zlatnoj petici, tajne koje ja

i još nekoliko starih ljudi se kriju

o karikama koje nedostaju.

Koliko će se stvari promijeniti?

Ko zna...

Ko je smešten na ovom spratu?

- Ima ljudi iz Albanije, Bugarske i ovaj stari strumički iseljenik iz Australije.

- Daj mi listu.

zdravo doktore, Gigi je.

Ipak će nam trebati transplantacija. Ona jedva čeka, nema vremena za čekanje.

Janko, mora postojati način. To je moja unuka, ne bilo ko.

Jesi li zaboravio kako si postao šef vašeg odeljenja?

- Dole sa izdajicama!

Dole sa eksponentima Federativne Narodne Republike Jugoslavije!

Tito, Lazo i njihovi komunisti.

druže Lamarinić, da li da nastavim?

- Hajde, hajde.

- Živeo duh Goce Delčeva, Dame Gruev...

- Dosta!

Kakve gluposti!

Ovo je sramota za državnu bezbednost NR Makedonije!

Imate separatiste i šoviniste šepuri se pred nosom!

Širenje sramnih letaka.

To su državni neprijatelji!

Dodijeljen vam je da otkrijete ko stoji iza ovoga.

Ti ljudi moraju biti kažnjeni u skladu sa najstrožim krivičnim zakonom!

I ovo bi trebalo da posluži kao primjer!

Narod i država treba da vide taj red vlada u ovoj zemlji!

Je li ovo jasno? Da gospodine!

šta sad čekaš, hajde, izlazite svi!

I drži oči otvorene. Ti ostani ovdje.

Upoznao sam onog tvog rođaka, prošle noći

kako mu je ime... Gigi-Stanko.

Hvalio se okolo sa svojim prijateljima

na ljetnoj terasi Kluba oficira.

Govorio je sa velikim žarom i on se smejao.

Reci mu da bi bilo bolje za njega da drži otvorene oči,

i pazi s kim se druži. Ovo je vrijeme vukova i jaganjaca.

- Pitao sam ga za njih. - Ćuti kad ja govorim, Zago.

Moraš biti oprezan, Zago, ljudi su ološ

moramo ostati na oprezu. Jer ako nismo

neki drugi će biti. A onda ćemo ispasti

biti ovca.

Ako te se ljudi ne boje, ne vrediš ništa.

Zdravo? - Kako si Gigi?

- Super, a ti? - Super.

Donela sam ti knjigu. - Uzmi ovo.

Biblija.

Odlično.

Unutra su još neki, ti znaš.

Ostali su u Zagrebu. Otvori ga.

Tamo je sigurnije.

- Da ti pokažem nešto. Dođi ovamo.

Napravio sam za Katu, od rubina koji si mi dao.

Šta, nešto nije u redu s tim? Mislite da joj se to neće svidjeti?

- Prelepo je. Gigi, više je nego prelepo.

Dobar si u svemu.

Hvala ti puno, moj brat, za prsten.

već kasnim Gigi, Kata me čeka u parku.

Slušaj, stići će neke knjige, sa džipom u 2 sata,

oni su za nju. Možeš li ih uzeti? - Da da.

- Gigi, daj ovo vozaču i reci mu da ti da

paket za Maki. On će znati.

Samo ga ne otvaraj tamo. - Uredu.

- Idemo.

"američka tragedija"

Pozdrav iz Zagreba

Hajde, hajde. Vodim te kući.

Moraš se malo odmoriti.

Morate se malo odmoriti, makar samo na jednu noć.

Hajde.

- Deda...

Peni za tvoje misli, Gigi?

- Alavanti, jesu li te pustili?

- Da.

Zatvori oci.

Otvori ih.

Hoće li nas sunce konačno obasjati?

U knjigama koje je Maki čitao, mislio je da je pronašao sve odgovore,

i nije bio sebičan, sve je podijelio sa nama.

Rekao nam je da mi, kao nacija, bili su ljubitelji sunca

u našim srcima i našim dušama od davnina.

I zato smo svi želeli da život oko sebe učinimo boljim,

pre našeg prvog poljupca. I hteli smo da budemo nezavisni.

Kao Makedonci, vjerovali smo u svoju snagu

da mogu da prežive van jugoslovenske federacije.

Lista. - Tamo.

Treba mi lista sažetaka svih učesnika. O čemu je Alavantiein apstrakt?

- Nemamo ih sve. - Treba mi njegov govor.

- Pa... ne znam, nismo ih tražili. - Dragi moj dečko,

nisi tu da mi kažeš "Ne znam" i "Nismo ih tražili".

Protokol implicira moći ćete se nositi sa svakom situacijom.

- Idi.

Ok, ok, ok.

Dosta sa muzikom, da vidimo knjige.

- Spreman?

"Američka tragedija".

Evo drugog.

- Mogao si bar da pokucaš, prokletstvo!

- Hajde, hajde. Krap, šta ćeš, vino?

Gigi?

- Mastika. - I šta ti je trebalo toliko vremena,

da li je džip kasnio? - Malo. Prokletstvo, zaboravio sam paket.

Živjeli svima! Živjeli!

- Gigi, je li ovo tvoje? - Ne.

- Gdje si našao tako staru bibliju? - Od dede Kolje.

- Gigi, iznenađuješ me. - Hej, Tony,

tvoja Liz dolazi u kino "Balkan".

- Šališ se, Krap? - Kunem ti se, brate.

Film koji su snimili prema ovoj knjizi uskoro će imati premijeru.

- Živjeli narode, uskoro ćemo vidjeti moja Liz u Strumici!

- Živjeli!

- Prijatelji moji, Toni nije jedini ko je zaljubljen.

Kata i ja imamo nešto da ti kažemo.

- Jeste li čuli najnovije vijesti? Pustili su Alavanta van.

- Vjenčat ćemo se.

- Odlične vijesti! - Bravo za tebe, Maki, čestitam!

- Hvala ti. - Pogledaj ih, mi ćemo plesati na tvom vjenčanju, a?

- Maki je upravo zgrabio najlepša devojka

ispred nasih nosova i mi, skromni momci, završiće sami.

- A Gigi će nam biti kum.

cekajte malo svi, sedi, slušaj.

Voleli bismo da se venčamo u crkvi. - Čoveče, stvarno si otišao

poludio si ako mogu tako da kažem.

- Ne radi to, Maki, to je preopasno.

Oni će biti na nogama, staviće te uza zid, odmah.

- A ako neko ima nešto protiv toga, imaćemo adekvatan odgovor.

- Hajde, sranje, prestani. - hajde,

to nije ništa, samo simbol. Prazan je.

- Čekaj, daj mi to, Znam.

Nastavi!

- Prije tebe,

i pred Bogom, moji prijatelji

Kunem se da ću se pobrinuti za Makija, kao zenica mog oka.

- I ja, draga moja.

- Čestitam! - Za tebe!

Na Makijevo vjenčanje! - U nezavisnu Makedoniju!

- Gigi!

- Moram da idem, zaboravio sam, starac me ceka

imamo neke stvari za uraditi. Vidimo se sutra, Maki.

- Alavantie! Dođi ovamo!

Uglavnom se bavio akademskim tekstovima, sudskih postupaka u bivšoj Jugoslaviji,

takve stvari.

- U redu, možete ići sada.

Dobar dan, gospodine.

Došao sam da vidim gde ću ja sedeti.

- Evo tvog mjesta, molim. - Hvala ti.

Da, to je on. Znao sam da je to on

otkad sam ga video ispred lifta. Gigi-Stanko Nikolov.

Isti kakav je bio.

Da, to je on. Gigi.

- Pošto si već ovde, evo vaših materijala.

- Hvala ti.

- Gigi, uđi, šta čekaš.

Došao sam da ti donesem ovo, Zaboravio sam.

Kako si?

- Gdje si bio? Upravo si nestao pre neki dan.

Jesmo li uradili nešto da te naljutimo?

- Imao sam neke stvari da radim kod kuće, djed Koljo se ne osjeća dobro.

- Šta nije u redu s njim?

- Ne znam. - Ma daj, on je tvrd momak,

biće mu bolje. Slušaj, u nedelju

sa Katom idemo u Belasicu za planinarenje.

Trebao bi poći s nama. - Nisam siguran, neki drugi put.

- Neki drugi put, hajde. Velika Gigi više nema vremena za nas.

Uredu.

Onda pođi s nama večeras u kino. Gledaćemo neki američki film,

Tonyjev izbor. - Ne, ne, neki drugi put.

- Hajde, šta ćeš raditi kod kuće?

- Evo, uzmi ovo.

- Gigi, ko je ovo otvarao?

- Maki opet kasni, kao i obično. Slušaj, u ponedeljak sam zakazala frizuru

u salonu.

Samo sačekajte da vidite kako je elegantan pogledacu u utorak!

Toni, ti ćeš gledati Liz, ne obrnuto.

- Sranje, ostavi me na miru. Znate li koliko dugo

Jesam li cekao ovu premijeru? Za mene je to praktično praznik.

- Evo ga Maki! - Hajde, Maki.

- Zar Kata još nije stigla?

- Ne, znaš kako je sa ženama. Kad stavi cimet u kosu.

Kata...

Ja sam prvi došao ovamo. Samo sam otišao da kupim slatkiše.

- Jedan za tebe, jedan za tebe, i ti.

- Možemo li ići? - Šta je sa Gigi?

- Nisi mi rekao da kupim kartu za njega.

- U redu je, pitaćemo da li može da uđe. - Hajde, kasnimo.

- Nisam znao da neće biti karata. - Samo napred, samo napred.

- Uzmi ovo, ja i Kata ćemo prošetati.

Još jedna projekcija je u 10.

Konačno, proces lustracije je podjednako važno

za oboje - one koji su migrirali, kao i oni koji su ostali.

Pogotovo zbog velikog dijela ovih građana su otišli

upravo zbog njihove nesposobnosti da se uklope u državni sistem.

To je do sadašnjih generacija da izaberu put kojim će ići.

Na primjer, emigrirao sam prije mnogo godina

i tako sam ostao živ. Spasio sam se.

ali danas, Balkanu više nisu potrebne granice.

Hvala ti.

Bio sam uvjeren da Petorica će uspjeti u svojim namjerama.

Da ćemo ostvariti nove snove, pošto više nije bilo starih.

Okupili smo se po troje i petorke u Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Strumici.

Položili smo zakletvu. I ja sam mislio da sam drugi broj,

baš kao zlatni momci.

Vaš šef nije ovdje danas?

- Vezan je za nešto, doći će kasnije.

Da li ti treba? - Ne, ne, samo sam pitao,

Hteo sam da ga vidim. Hvala ti.

...Skrivanje najgorke tajne

Nosi me u svojim mislima

Iznad tame je tako svijetlo

Čuvaj me u svom srcu Dok gorim

Došao si kod mene ti nesvrš

i praviš probleme.

Izdajice!

- Hajde, udari me, Lamariniću,

i sam znaš istinu. Samo ostavi ostale na miru.

I da li su leci moji ili ne, to uopšte nije važno.

Shvatite jednu stvar. Ovo nije jednostavna igra.

To je pitanje života i smrti!

Sunce će nas konačno obasjati!

Pljujem na vas, praznoglavi idioti.

- Uzmi ih sve. Po skraćenom postupku.

Alavantie, Alavantie.

- Prošlo je mnogo vremena. Ostarili smo.

- Video sam tvoje ime na listi, ali nisam bio siguran da si to ti.

- Živjeli! - Živjeli!

Radite li ovdje?

- Za sada. Ovaj hotel je moj.

Mashallah!

- Vratili su me na granici.

Država me je trebala, rekli su. Nisu me pustili u Ameriku.

sta je sa tobom?

- Plivao sam preko Dojranskog jezera, i menjao sam pasoše

od tada.

Ništa nije u redu kad budeš stara, Gigi.

- Tako je...

- Kad ostariš budućnost je strašnija od prošlosti.

- Moram sada ići. - Kata, kako je Kata?

Hteo sam da je vidim ali ne znam kako da stupim u kontakt.

Mnogo stvari se dogodilo, Alavanti. Naša unuka je u bolnici.

Naša ćerka i zet poginuo u avionskoj nesreći.

I zaista, bio je to težak teret nosili smo.

Ne samo naše, ali i sumnje i greške

naših predaka, pa čak i savremenici.

Zagarieva je bila spremna na sve da napreduje u karijeri.

Svih petorica su zaista bili ilegalni aktivisti,

ali su osuđeni bez suđenja.

Prijatelji su dijelili letke, a Maki je smišljao slogane

i više je voleo Katu bilo šta na svetu.

Niko nije vjerovao da će se tako nešto dogoditi.

Čak ni ja.

Spremiti se!

Ciljajte!

Vatra!

Tvoja žena je zvala iz bolnice.

Tvoja unuka je imala napad, rekla je da treba da ideš odmah!

Ne radi, ne znaju šta se dogodilo

Bio sam pored nje.

- Imaćemo transplantaciju. Sve je dogovoreno.

Ne ne! Maki, Maki, ne!

Morate obaviti nekoliko telefonskih poziva.

Paket je na putu, kada uđe u zemlju

na granici, možemo je operisati veceras

ili sutra uveče. - Čim to?

- Moramo to da uradimo brzo. Želim da završim sa tim tiho,

tokom noci, kada nije gužva,

sa ljudima kojima verujem.

imate li nekoga? ko bi mogao da ubrza stvari?

Šta je sa Katom?

- Zaspala je u devojcinoj sobi.

Hajde, nazvat ćeš taj poziv kasnije.

smiluj nam se, moj bože

po velikoj milosti Tvojoj; slušaj i smiluj se.

Ponovo se molimo za pokoj duša

od sluga Božijih, napustio ovaj život;

i za njihov oprost, svaki prestup,

dobrovoljno i nevoljni. Neka Gospod utvrdi njihove duše

gde Pravednik počiva; milosti Božije,

kraljevstvo nebesko, i oproštenje njihovih grijeha;

pitajmo Hrista naš besmrtni kralj

i naš Bog. Pomolimo se Gospodu.

Jer Ti si Vaskrsenje, Život i Pokoj sluga Tvojih

- Boris, Stevo, Georgije, Mirko i Georgije,

I u vijeke vjekova...

Neka Bog blagoslovi njihove duše.

Gde, Gigi?

- Gde god mi se sviđa.

Deda!

Živjela Amerika i Makedonija!

Dobro jutro, majore!

- Nema dobrih dana za njih koji imaju krv na rukama.

Jedina stvar koju imaju je strašni posljednji sud pred Bogom.

- Evo, pogledaj.

Hteli su da unište naša jugoslovenska država,

i napravi novu jedan makedonski.

Sunce će zasjati za nas

- Samo pokušaj da se setiš,

kada smo postali partizani na prvoj liniji, u otvorenoj vatri

za šta smo se borili.

Zaboravili ste, zar ne?

Samo se prisjeti svih stvari govorili ste nam tada

za ovu našu Makedoniju. postaće ovo,

to će postati!

I otišli smo tamo,

jer smo verovali u to konačno ćemo postati

gospodari naše sudbine.

I šta je iz toga proizašlo?

Ništa!

Ubijamo djecu!

Jer oni koji su sada na vlasti svima se zavrtjelo u glavi,

čak i ti!

Zar nisi htela da ideš? do "Bijelog mora"?

Sjećaš li se?

br. Jer nisi dozvoljeno da zapamti

nije ti dozvoljeno čak i zapamtiti!

- Izaći!

Izlazi, kažem ti.

Ne želim te više nikada vidjeti.

Beži, budi i sam izdajnik!

Samo budi što dalje od mene!

- Tamo tamo. Ne boj se.

Samo sam došao da vratim pištolj.

- Zašto, majore?

- Da te ne bih ubio,

kad naletim na tebe na ulici!

Hteli smo da budemo borci.

Zakleti članovi Unutrašnjeg Makedonca Revolucionarna organizacija.

Maki je trčao ispred svih nas i imao svoje gledište.

Mislio je da će Kata uvijek budi svoj,

i vjerovao je da Makedonija jednog dana bi bila nezavisna.

Dok su neki drugi prihvatili kompromis uglavnom zbog sopstvene dobiti.

Dobar dan. - Dobar dan.

- Kako si? - Kako bih mogao biti? Znaš kako je.

- Kako je Kata? - Ovakva je cele nedelje.

Ona ide na groblje onda ostaje sama.

Ona ne jede.

- Ona tuguje.

- Teško je, Gigi, za sve nas, čak i za tebe.

Bio si tako dobar prijatelj sa Makijem.

Ali moramo da nastavimo.

Kažu da su bili dio neke ilegalne grupe.

Ne mogu vjerovati.

Zašto su ih ubili, Gigi? Zašto?

- Ne znam. Ne znam.

Ne možemo promijeniti ono što se dogodilo, Kata.

- Uzmi, moja mama je napravila njih u Makijevom sjećanju.

Nekada su mu se toliko sviđali.

- Imaš i ti.

Evo.

Te noći sam čak izgubio i svoj prsten.

- Uredu je.

Sta je bilo?

- Osećam se kao da se gušim.

Nešto me guši ovih dana.

- Uzimaš li tablete?

Otišao sam u crkvu.

Zapalio sam svijeću. za dobro zdravlje,

Stefanijina i tvoja.

- Ako ti je tako lakše.

- Ti ne veruješ ni u šta.

Ostavi to. Bilo je dovoljno.

Uzmi malo.

- Sav si umazan.

- Huh? -Čekaj malo.

Žao mi je.

- Nisam htela da te vređam.

- Šta radimo Gigi, ne možemo dalje ovako.

- Ja... Sve što radim...

je iz ljubavi, Kata.

Za tebe.

Volim te.

Volim te više od svega.

- Gigi, prestani, molim te.

- Znam da je prerano. Ali ja ću se pobrinuti za tebe,

Ja ću se pobrinuti za tebe, Kata. Ja ću se brinuti za tebe.

- Ne znam, ne znam.

Jeste li pronašli svoj mir?

- Ne znam.

Moje srce je nemirno.

Onaj koga sam voleo više nije tu.

- Bog uzima dobre blizu sebe.

- Ponekad ga poželim odveo i mene tamo.

- Bog je jedini koji može uzmi ili daj život.

Živ si zato što to je bila Božja volja.

Jer on ima druge planove za tebe.

Prošlost trebamo ostaviti iza sebe.

Moramo samo učiti iz toga i ništa više.

Ostavi i to iza sebe.

- Ne znam kako.

- Mlad si. Život je pred vama.

Jednog dana ćeš imati svoju djecu. Ostavite loše stvari iza sebe.

Mržnja nagriza srce, i ne ostavlja prostora za ljubav.

Ljubav će dati smisao vašem životu.

Gotovo je.

Mislim da će sve biti u redu.

A vas dvoje bi trebalo da se odmorite. Spavat će do noći.

A zašto si požuteo?

Da li uzimate tablete? ili si opet zaboravio na njih?

- Kad god ih ne zaboravim.

rekao sam ti

Stefanija je sve što je ostalo iz naše porodice.

Hajde.

Alavantie Donski.

Tajna ove priče, kao i pojam iza mnogih sudbina

je u ringu koji sam spasio te noći na plesu,

u blistavom sjaju od rubina i zlata.

Dokazi su ovdje, posle pola veka.

Bog mi je svjedok, on uzima našu mjeru

kad znamo ili nisu svjesni toga.

Jesi li išla u apoteku?

- Ne, zaspao sam ovde.

Sav sam ukočen.

Ne osećam se dobro.

- Vrati se na spavanje.

Budi pazljiv.

Zar me ne prepoznaješ?

- Alavantie.

- Ja sam, Kata.

- Uđi. Ući.

Toliko si me iznenadio ovim prstenom.

- Kopam po arhivi, Kata. Nastavljam da kopam.

I vjerujem da je jedini stvar koja me održava u životu.

- Ne želim da se zadržavam na tome. Jedva sam ga uspio ostaviti iza sebe.

Zašto si došao, Alavantie?

- Zar se nisi ikada zapitao Zašto nisu uhapsili Gigi?

Te noći?

On je također bio dio grupe. Jedini kojeg su poštedjeli.

- O cemu pricas?

šta je sad?

Ne želiš da potpišeš?

Kada sam istraživao u arhivu u Beogradu,

Našao sam njihov fajl, potpuno slučajno.

Uhapsili su ih na osnovu izjave od njihovog bliskog prijatelja.

Evo izjave. Potpisano.

Lamarinića, načelnika Služba obezbeđenja Strumice

iz dana u dan je postajao sve slabiji.

Pao je žrtva srčanog udara.

Ipak, neposredno pre nego što je umro, dao je svoje poslednje naređenje Zagarievoj

da sruše nadgrobni spomenik petorice.

Navodno mnogo komunista žalio se na to

učenici su imali bolji nadgrobni spomenik da su partizani poginuli u borbi.

Ostavi to! To je dovoljno!

Čak i čitavu deceniju nakon njihovog ubistva, još uvijek nisu mogli podnijeti petorku.

Nisu im dali da počivaju u miru.

Zagarieva je provela posljednje dane svog života u psihijatrijskoj ustanovi.

Umro u komi.

Nositi teret krivice tako dugo

nije laka stvar.

To je kao da imate mali kamen u tvojoj cipeli

to te stalno grebe bockam te, boli te,

dok ga ne izvadiš.

Neki ljudi se plaše da to urade javno

i tako kamen krivice, ostaje u njihovoj koži.

Moramo se zahvaliti i studentima Stefanija Gigi-Stankova,

koji je dao inicijativu za izgradnju spomenika

u znak sećanja na pet strumičkih studenata.

Nesretna izjava koju sam dao Upravi državne bezbednosti,

pokazao se fatalnim za moje prijatelje.

Mislio sam da su sami će ih zastrašiti,

pritvorite ih

Nisam mislio... da hoće

likvidirati ih.

Hrabrost ovih pet patriota, ove Zlatne petice

ostaje da nas podsjeća na našu prošlost.

Slava im!

Zašto sam potpisao izjavu da su bježali preko granice?

Tadašnji sekretar Komunistička partija, Zagarieva,

stavi pištolj na moju glavu.

Pokvasio sam pantalone.

A onda smo se ponovo probudili.

svijet se mijenja, živi svoj život,

ne mari za snove, o djeci

koji je sve žrtvovao jer su hteli

da ostvare svoje snove tamo i tada.

Opet sam u Melburnu, iz zemlje risa,

u zemlju kengura, ali i odavde vidim Strumicu.

Okean me preplavljuje, a voda sve odnese,

osim uspomena i bol koji još uvek osećam.

Šta bi se desilo da nisu ubijeni?

Dali bi da porastu u zlatne ljude, mirotvorce,

ili bismo se svi mi promenili, nekada smo mi bili na vlasti.

Da se nikada više ne vidimo takva vremena

kada ljudi budu ubijeni nad idejom i umrijeti zbog misli.

Neka je historija prokleta, neka je prokleta naivnost

za koje oboje ubijamo i umiremo u zemlji u kojoj

ne vidimo se, ali vidi samo ideje.

Ideje koje nam jedu živote i spali nas do tela.