Original subtitles

U univerzumu,

sve rotira oko neèega.

Planete rotiraju oko zvezda. meseci oko planeta.

Meki meseci su vulkanski, ali su vulkani od leda.

Drugi su prekriveni velikim okeanima.

Moguæe je da ima više meseca pogodnih za život

u našoj galaksiji, nego planeta pogodnih za život.

Meseci prièaju nepoznate prièe o našem sunèevom sistemu

i pokazuju nam

kako on funkcioniše.

U našem sunèevom sistemu ima samo 8 planeta.

Oko 6 planeta rotiraju meseci.

Mnoštvo meseca.

Više od 300. Svaki je razlièit.

Svaki je svet za sebe.

Kad pogledamo naš Sunèev sistem,

vidimo mnogo planeta, ali još više meseca.

Oni su mnogo interesantniji od planeta oko kojih rotiraju.

Imamo mesece bez vazduha i bez života, kao što je naš.

U drugim sunèevim sistemima, imamo mesece sa okeanima i sa atmosferom.

Ja sam za mesece, vi uzmite planete.

Najveæe erupcije.

Najniže temperature.

Najveæi okeani u solarnim sistemima.

Sve to na mesecima.

Imamo mesece sa vulkanima od leda.

Imamo mesece sa metanom i kišom od metana.

Oblacima smoga...

Mesece koji su toliko vulkanski aktivni da im se stalno menja površina.

Mesece èije eksplozije lete u svemir.

Imamo mnogo više sredina nego što smo mogli da zamislimo.

Kada objašnjavam javnosti,

èak i drugim nauènicima,

mesece Jupitera, zovem ih svetom. Oni su stvarno složeni i misteriozni,

kao što je svet.

I Jupiter i Saturn imaju preko 60 meseca.

Ti ogromni džinovi od gasa i njihovi meseci

su kao mini solarni sistemi.

Svaki mesec ima svoju "liènost".

Japet, mesec od 2 tone, u crno-belom izdanju.

Titan, sa gustom narandžastom atmosferom.

Ledeni encelad,

koji izbacuje led 350 km u svemir.

Svaki mesec je jedinstven,

ali svima je jedno zajednièko.

Svi meseci su prirodni sateliti,

i tu su gde jesu zbog gravitacije.

Meseci imaju još jednu funkciju,

osim što kruže oko planeta.

Oni stabilizuju planete u njihovim putanjama

i omoguæavaju da mašinerija solarnog sistema

radi savršeno.

Raznolikost meseca je interesantna kombinacija poznatih zakona nauke i

potpuno sluèajnih sudara,

usled kojih su delovi nepredvidivo otpadali.

Planete i meseci su nastali na isti naèin.

Kada nastane zvezda,

ostaje mnogo prašine i gasa.

Lagano, èestice prašine se spajaju,

formirajuæi kamenje.

Kamenje se sudara, stvarajuæi stene.

Postepeno, objekti postaju sve veæi i veæi.

Proces se zove akrecija.

Zamislite grudvu koja se kotrlja niz brdo.

Ona skuplja sve više

snega, zbog èega se kotrlja brže i teže.

Taj proces akrecije

se dešava kod formiranja planeta.

I kod formiranja meseca.

Zvuèi jednostavno,

ali niko nije bio siguran kako se to dešava.

Sve do 2003. godine.

Na meðunarodnoj svemirskoj stanici,

astronaut Don Pettit

je eksperimentisao u beztežinskom prostoru.

Ubacio je granule soli i šeæera u plastiènu kesu.

Umesto da lebde,

poèele su da se spajaju.

Tako su nastale planete i meseci.

Umesto oko velikih zvezda,

veæina velikih meseca je nastala oko planeta.

Ako nastaju u istom procesu,

šta ih to èini

tako razlièitim?

Pogledajte dva Jupiterova meseca - Kalista i Ganimeda.

Dva potpuno razlièita meseca,

nastala od razlièitih ostataka,

kad je Jupiter još bio mlad.

Ganimed je nastao blizu Jupitera,

gde je bilo puno otpadaka.

Zato što je bilo mnogo materijala,

nastao je brzo,

za oko 10.000 godina.

Bio je vreo.

Toplota je odvojila led od kamenja.

To se može videti na površini Ganemida.

Prvi faktor koji odreðuje zašto su meseci takvi kakvi su

je energija,

tj. koliko je energije-toplote uloženo u njih tokom akrecije,

i koliko je energije izgubljeno.

Ti faktori nam pokazuju zašto se meseci

ponašaju na odreðeni naèin i zašto tako izgledaju.

Kalistova površina nudi drugaèiju prièu.

On je nastao dalje,

gde je bilo manje ostataka

i manje toplote.

Duže je nastajao

i brže se hladio.

Za razliku od Ganemida, površina Kalista je

uniformna. Kamenje i led se nisu razdvojili.

Mesto gde nastane mesec takoðe može znaèiti život

ili smrt.

Ako su preblizu, gravitacija planeta æe samleti

mesec na komadiæe.

Nauènici veruju da se to dogodilo

mnogim mesecima, kad je Jupiter bio mlad.

Vrlo je verovatno

da je oko Jupitera postojao pojas meseca, koji su se formirali

i nestali, jer ih je planeta "progutala".

Meseci koje danas vidimo su uspeli da se stabilizuju na samom

kraju tog procesa.

Oni su se spasli od smrti,

i preživeli su na položajima gde ih vidimo danas.

Ali, Jupiter i dalje pokušava da ih "pojede".

Gravitacija džinovske planete snažno deluje na mesece koji kruže.

Ona ih transformiše

od beživotnih kamenih lopti

u èudne i dramatiène svetove.

Jupiter je najveæa planeta u našem sunèevom sistemu.

Ima 63 meseca.

Èetiri najveæa se zovu Galilejevi meseci,

po astronomu Galileju,

koji ih je otkrio 1610. godine.

Oni pokazuju kako gravitacija utièe

na izgled meseca

i na njihovo ponašanje.

Prvi Galilejev mesec, io,

rotira najbliže planeti,

na 400.000 km od Jupitera.

To je otprilike i udaljenost našeg Meseca od Zemlje.

Za razliku od našeg Meseca,

površina io

nema kratera od udara.

Nauènici misle

da to znaèi da je površina nova.

Kako je to moguæe?

Kad pogledate Io pomoæu sonde ili teleskopa, svaki put je malo drugaèiji.

Geologija Io se menja kao vreme na drugim planetama, toliko je aktivan.

Kad je NASA poslala prve sonde da prolete pored io,

nastupio je šok.

Desetine vulkana je bilo aktivno.

Ovo je snimak erupcije supervulkana na io.

Ona dobacuje 360 km u svemir.

Svi su imali jedno pitanje:

Kako je moguæe da na Mesecu postoje aktivni vulkani?

Odgovor je jednostavan.

Gravitacija.

Jupiterova gravitacija je toliko snažna

da deluje

tako što menja Mesec.

Na io ne deluje samo Jupiterova gravitacija.

I drugi meseci

takoðe deluju na njega,

kada ga mimoilaze.

Jezgro Meseca

se smanjuje i širi stalno.

To se zove periodièno trenje

i ono stvara ogromne temperature u jezgru io.

Kao kad savijate vešalicu dok se ne polomi.

Tu gde savijate je toplo. Takvo trenje

zagreva unutrašnjost Io i on postaje jedan od vulkanski

najaktivnijih svetova u Sunèevom sistemu.

To trenje stvara temperature od nekoliko hiljada stepeni

unutar io.

On izbacuje gigantske erupcije lave.

Io je najbolji primer

snage trenja i delovanja gravitacije

u Sunèevom sistemu.

Jupiter ga stalno privlaèi,

ali i drugi meseci.

Kao rezutat toga, nastaje ogromna toplota.

Erupcije lave

stalno menjaju površinu io.

Zato nema vidljivih kratera od udara na Mesecu.

Gravitacija zagreva i suseda io - Evropu.

Evropa je dalje od Jupitera.

Zato je mnogo hladnija.

Umesto lavom,

površina Evrope

je pokrivena ledom.

Najniža zabeležena temperatura na Antartiku je - 128 c.

Površina Evrope

je duplo hladnija.

Ali, ispod leda

moguæe je da postoje okeani vode,

koje greje isto periodièno trenje, usled koga je io vulkanski.

Evropa ima okean ispod površine.

Skoro sigurno.

Taj okean ispod površine

je u kontaktu sa kamenim jezgrom,

koji obezbeðuje

toplotu i verovatno potrebne hranljive materije za život.

Jednog dana æemo poslati sondu da snimi površinu ispod leda

na Evropi.

Možda æemo otkriti život,

u toplim

okeanima Evrope.

Osim io i Evrope,

ima još 60-tak meseca.

One kruže dalje od Jupitera, gde je delovanje gravitacije planete

mnogo slabije.

Ona je preslaba da stvori periodièno trenje

i zagreje mesece.

Ovi daleki svetovi su hladni i beživotni.

Ali ne i dosadni.

Na njima su ožiljci bezbrojnih sudara.

Nauènici veruju da su upravo udari

stvorili jedan od najneobiènijih sistema meseca.

Planeta sa najneobiènijim sistemom meseca

je Saturn.

On se prostire više od 360.000 kilometara.

Tehnièki, ima više od milijardu meseca.

Tako je, milijardu meseca.

Svi zajedno,

oni èine Saturnove prstene.

Mesec može biti komad kamena ili leda, ne veæi

od kamenèiæa, ukoliko rotira oko planete.

Prstenovi Saturna su saèinjeni od bezbrojnih komada kamenja i leda.

Oni su od velièine

kamenèiæa do velièine grada.

Ako je deo prstena

10 ili 20 metara u preèniku,

mi ih ne tretiramo kao pojedinaène mesece.

Ali, ako je objekat kilometar ili dva u preèniku,

onda možemo govoriti o mesecu.

Saturnovi prstenovi su jedna od nastarijih misterija astronomije.

Kako su nastali?

Da bi to otkrila,

NASA je poslala sondu "Cassini"

u 12-ogodišnju misiju

izuèavanja Saturna,

njegovih prstenova

i meseca.

"Cassini" je snimio verovatno

najlepše slike ikada naèinjene. Ne kažem to samo ja.

"Cassini" je bio u senci Saturna,

zato ne vidite Sunce, veæ vidite Saturn iza koga je Sunce

i njegove predivne prstenove.

Vidite Sunce u pozadini,

èija svetlost izviruje iza Saturna.

Negde u toj lepoti

je jedna mala taèka.

Ta taèkica nije Mesec.

To je daleka planeta Zemlja, udaljeno skoro milijardu godina.

Veæina onog što znamo o Saturnu, njegovim prstenovima i mesecima,

potièe od "Cassini"-ja.

Pre "Cassini"-ja,

mislili smo da ima samo 8 prstenova.

Danas ih vidimo preko 30.

Videli smo da je Saturn "bezobrazno bogat".

Videli smo nešto, što smo videli i ranije,

ali sada vidimo detalje

i veoma jasno, da to sluðuje um.

Nauènici su mislili da su prstenovi komadi leda

koji su preostali nakon formiranja Saturna,

pre 4 milijarde godina.

Ali, nešto toliko staro bi trebalo da bude prekriveno kosmièkom prašinom i prljavštinom.

Zašto su Saturnovni prstenovi

svetli i èisti,

kao da su novi?

Da bi došli do odgovora, komanda je poslala "Cassini" blizu prstenova.

Sonda je registrovala

da se svi komadi leda u prstenovima

stalno sudaraju i razbijaju.

Svaki sudar stvara nove površine, èiste i polirane.

Astronomi misle da se ovo desilo.

Mladi Saturn

nije imao prstenje,

veæ mnogo meseca.

U nekom trenutku, ledena kometa je doletela

iz dalekog svemira

i udarila je u neki od meseca.

Kometa se raspala na milijardu deliæa.

udar je pomerio mesec ka saturnu,

a ogromna gravitacija planete ga je razdrobila.

Komadiæi Meseca i led sa komete su se izmešali.

Vremenom, gravitacija Saturna je privukla te deliæe

u prstenje oko njega.

Prièa o mesecima je prièa o gravitaciji.

Gravitacija ih drži u orbiti.

Greje njihovu unutrašnjost.

Oblikuje njihovu površinu.

Ona kontroliše sve oko meseca,

èak i njihovo preživljavanje ili smrt.

Gravitacija može i stvoriti nove mesece, "kidnapujuæi" asteroide,

komete, èak i cele planete.

Znamo da gravitacija stvara mesece.

Klasièan naèin je putem spajanja ostataka posle formiranja planeta.

Ali, gravitacija može stvoriti mesece i na drugi naèin.

"Otmicom".

Zamislite lutajuæu kometu ili asteroid.

Nekako je izbaèena iz putanje.

Doluta preblizu planete.

Gravitacija je privuèe

i zgrabi je.

Ako nema dovoljno gravitacije, ona æe pobeæi.

Ako ima previše gravitacije, udariæe o planetu.

Ako je ima taèno koliko treba,

kometa ili asteroid ulazi u orbitu oko planete,

postajuæi novi mesec.

Mars ima dva mala meseca, Fobosa i Dejmosa.

Oba su "zarobljeni" asteroidi.

Jedan se udaljuje od planete i na kraju æe odlebdeti, nastavljajuæi

putovanje u svemir.

Drugi se približava Marsu.

Na kraju æe udariti u njega.

Ovo je Kruitni.

Asteroid preènika samo 4,5 kilometra.

Nekada ga nazivaju

drugim zemljinim mesecom.

Mali objekat Kruitni, okriven 1986. godine, nas je doveo do pitanja

šta je u stvari mesec.

Pre nekoliko hiljada godina, Kruitni je bio obièan asteriod,

koji je rotirao oko Sunca kao milijarde drugih.

Na kraju se odlepio od orbite u pojasu asteroida

i zemlja ga je zgrabila.

Onda je Kruitni uradio nešto neobièno.

Umesto da rotira oko Zemlje,

kao normalan mesec,

Kruitni je poèeo

da je sledi.

Moglo bi se reæi

da je to nešto poput meseca Zemlje,

ali ne baš. Taj objekat

ima svoju samostalnu putanju oko Sunca, ne Zemlje.

Ponekad asteroidi "zgrabe" svoje sopstvene mesece.

U 1993. godini, letelica "Galileo"

je proleteo pored asteroida "Ide"

i otkrio nešto što niko nije oèekivao.

Maleni mesec, preènika kilometar.

Èinjenica da smo videli satelit

oko tek drugog viðenog asteroida od strane letelice

nam govori da

meseci oko asteroida moraju biti èesta pojava.

Nisu svi "zarobljeni" meseci mali.

Majka svih "zarobljenih" meseca je Triton.

On rotira oko Neptuna.

I ogroman je.

Preènik mu je oko 3.000 km.

Triton je mesec sa neobiènom prièom.

Triton je bio veliki problem za istraživaèe planeta, jer

naša klasièna teorija kaže

da meseci rotiraju u istom pravcu

kao i planeta.

Kod Tritona i Neptuna je obrnuto.

Neptun se vrti u jednom, a Triton u suprotnom pravcu.

To znaèi da on

nije nastao kao veæina meseca,

od ostataka nakon formiranja planete.

Inaèe bi rotirao u istom pravcu.

Nešto nije bilo kako valja.

Triton je ogroman i njegova putanja je èudna, anomalièna.

Deluje kao da nije nastao kao deo

Neptunovog sistema. Deluje kao "zarobljena" planeta.

Nauènici sada misle

da je Triton nekada bio planeta patuljak, kao Pluton.

Velike planete, kao Neptun, imaju snažnu gravitaciju,

da "zgrabe" mesec velièine Tritona.

Triton je skoro sigurno nastao van Sunèevog sistema i potom ga je

"zarobio" Neptun. Možda je i Triton imao mesec i obojica su "zarobljeni", ali je mesec

uništen tokom "zarobljavanja".

Ali, Triton je u opasnosti.

Neptun ga stalno privlaèi.

Na kraju

æe se previše približiti.

Neptunova ogromna gravitacija æe ga rasturiti u paramparèad.

Triton æe se opet roditi,

kao prsten oko planete.

A naš mesec?

Otkud on ovde?

Da li je "zarobljen"?

Istina je još neverovatnija.

Roðen je

u ekstremnom nasilju.

Naš Mesec je kao veæina drugih meseca -

od kamena, bez života i pun kratera.

Ali u jednom,

naš Mesec je jedinstven u sunèevom sistemu.

Dugo,

nauènici su verovali

da je Mesec nastao od ostataka nakon formiranja zemlje.

Istraživaèi su tokom šezdesetih

došli do radikalno drugaèije ideje.

Rekli su

da je Mesec nastao iz velikog sudara.

Kada nam je prvi put pala na pamet ideja da je Mesec nastao iz

velikog sudara,

to nije bilo veoma popularno rešenje.

Moji dobri prijatelji nauènici

su mi govorili da

treba prvo da ispitamo sve

evolutivne teorije, pre one o kataklizmi.

Dokaz koji je Bill Hartman tražio je bio na Mesecu.

Morao je da saèeka dok astronauti Apola nisu tamo otišli 1969. godine.

doneli su stotine kilograma meseèevog kamenja.

Nauènici koji su ih analizirali

su bili zapanjeni.

Bili su identièni

kao kamenje zemljine kore.

I nekad su bili super vreli.

Kako su komadi zemljine kore postali super vreli

i kako su dospeli na Mesec?

Hartman je bio uveren da zna odgovor.

Teorija je bila

da je Zemlja neèim pogoðena, da se kameni sloj razleteo u atmosferu.

Od njega je nastao Mesec.

Mesec je nastao od ostataka kamenja.

Zamislite naš sistem u haosu,

pre 4,5 milijarde godina.

Mlada Zemlja je jedna od stotinu planeta koje rotiraju oko Sunca.

Jedna od tih planeta je velièine Marsa i zove se Tea.

Ona je na putu da se sudari sa Zemljom.

Udaraju jedna o drugu,

brzinom od mnogo hiljada kilometara u sekundi.

Tea je uništena.

Zemlja jedva preživljava.

Uslijed udara,

milijarde tona ostataka dospeva u svemir.

Zemljina gravitacija ih privlaèi u orbitu oko planete.

Ostaci se spajaju

i formiraju Mesec.

To je teorija.

Kako je proveriti u stvarnosti?

U NASA su simulirali taj prastari sudar

u labaratoriji.

Ovaj 10-metarski pištolj ispaljuje mali projektil brzinom od 27.000 km na sat.

Projektil je Tea.

Ova lopta je Zemlja.

Menjajuæi ugao udara Tee,

tim otkriva koliko je precizan morao biti prastari sudar,

da bi od njega nastao Mesec.

U prvom pokušaju,

Tea je okrznula vrh Zemlje.

Ovo je Zemlja, recimo.

Lebdi u svemiru.

Sada je pogoðena.

Vidimo da je deo

objekta

otkinut od Zemlje

i da ostaje ogroman krater od udara.

Da je ovo stvarno Zemlja,

krater bi bio širok hiljadama kilometara.

U ovoj simulaciji,

Tea je samo otkinula deo površine planete.

Malo komada je odletelo u svemir.

Ni približno dovoljno da nastane Mesec.

Drugi pokušaj

je direktan sudar.

To je bio kraj Zemlje.

Nema je više.

Neki komadi su izleteli iz Sunèevog sistema,

neki su se sakupili i formirali

male celine u Sunèevom sistemu.

Nema Zemlje, te nema

ni gravitacije da prikupi ostatke

i formira Mesec.

Sada je pištolj namešten

na pravi ugao.

Na pola puta izmeðu okrznuæa i direktnog udara.

Da vidimo šta æe biti

ako Zemlja jedva preživi.

Predivno!

Bože!

Sada imamo

deo Zemlje

koji je raznet,

ali ovaj širi deo...

Bože!

Fantastièno!

Ovo je poèetak.

Roðenje našeg Meseca.

Eksperiment je pokazao

da je Tea mogla udariti u Zemlju,

iz èega je nastao Mesec.

Ali udar je morao biti idealan.

Sreæom po nas, bio je.

Danas Mesec rotira na udaljenosti od 400.000 km od Zemlje.

Kad je nastao,

rotirao je na svega 25.000 km od Zemlje.

Petsto miliona godina nakon nastanka,

Mesec je zauzimao ogroman deo našeg neba.

Izgledao je džinovski, jer je bio mnogo bliže.

Tada se Zemlja vrtela tako brzo da je dan trajao samo 6 sati.

Mesec je bio toliko blizu,

da je njegova gravitacija delovala kao koènica.

Usporavao je našu planetu, dok dan nije poèeo da traje 24h, kao danas.

Gravitacija Meseca je stvarala velike plime širom planete,

pomerajuæi more,

mešajuæi minerale i hranljive sastojke.

To je stvorilo uslove

iz kojih su nastali prvi oblici života.

Bez Meseca,

života na Zemlji

možda ne bi bilo.

Možda ima i drugih meseca, koji imaju veze sa životom.

Meseci su možda veliki biološki eksperimenti univerzuma.

Istinske labaratorije

života.

Meseci su puni iznenaðenja.

Postoje meseci

sa gigantskim vulkanima.

Meseci sa ogromnim okeanima ispod debelog leda.

Znamo da su neki bogati organskim sastojcima.

U dobroj kombinaciji,

oni mogu biti

pogodni za život.

U našem Sunèevom sistemu,

biološki prozor kroz koji možemo razumeti

ostatak univerzuma su možda meseci drugih solarnih sistema.

Možda æemo tu naæi novi Postanak. I taj drugi Postanak

je naše prvo dubinsko razumevanje

biološke prirode univerzuma.

Na prvi pogled,

meseci ne deluju idealni za život.

Npr. Encelad.

On je svetleæa ledena kugla,

preènika 450 km,

koja rotira oko Saturna.

On je najsjajniji objekat u Sunèevom sistemu.

Daje 100 % odbljeska svetlosti,

dakle super je svetao, jer je

pun vode.

U 2005. sonda "Cassini" je registrovala erupcije leda na površini

Encelada.

To je znaèilo da postoji toplota ispod leda,

koja stvara okeane vode.

A gde ima vode,

tu postoji moguænost

da ima života.

Ovo je gejzir u "Yellowstone"-u.

On izbacuje vodu u visinu 50 m.

Neverovatno.

Zamislite sad da ste na površini Encelada.

Videli biste gejzire poput ovog.

Oni izbacuju led i vodenu paru

u svemir,

nekoliko hiljada puta više od ovog ovde.

Ledene vulkane pokreæe gravitacija.

Evo kako.

Saturnova gravitacija

deluje na jezgro meseca, zagrevajuæi ga.

Voda ispod površine se širi i probija se ka površini,

do pukotina leda.

Eksplodira u vidu

ledenih kristala.

Ovo su najspektakularnije erupcije u našem sunèevom sistemu.

Gejzir iz "Yellowstone"-a

deluje kao pištoljèiæ na vodu.

U ledenim vulkanima, nauènici su otkrili sol i jednostavne organske materije.

To znaèi da voda

ispod leda

nije samo topla,

veæ i hranljiva.

Zvuèi poznato?

Toplota, voda i hranljivi sastojci.

Tako je poèeo život na Zemlji.

Shvatili smo da možete

imati sve sastojke iz okeana na Zemlji

i u unutrašnjosti meseca.

To je životno otkriæe.

Saturnov Encalad ima okean.

Ima i Jupiterova Evropa.

No, to nisu jedini meseci gde može nastati život.

Saturn ima još jedan mesec,

Titan, sa još veæim potencijalom za život.

U 2005. "Cassini" je poslao sondu

koja se zvala "Huygens",

u nepovratnu misiju na Titan.

Tokom samo 3,5 sata,

"Huygens" je slao uživo slike

nepristupaène površine,

udaljene skoro milijardu kilometara.

Potom je crkla baterija.

Bilo je neverovatno.

Bio je to prvi put da je èovek

dotakao mesec svojim proizvodom. To je bio dogaðaj koji je

èoveèanstvo trebalo da slavi.

Trebalo je da imamo parade po velikim gradovima

širom SAD i Evrope, da proslavimo.

Bio je to

istorijski dogaðaj. Zapanjujuæe.

Kapi kiše na Titanu su dvaput veæe od zemljinih.

Ali kiša nije

od vode,

veæ metana.

na Zemlji,

metan je gas.

Na Titanu je teènost,

jer je mesec hladan.

Moguæe je da postoje sante od metana, jezera, reke od metana

kiša od metana, oblaci od metana,

a možda i bube plivaju u metanu.

Možda bube koje žive u metanu zvuèe neverovatno,

ali nauènici su otkrili da su Encelad, Evropa i Titan prekriveni

supstancom koja se zove tolin.

Tolin sadrži hemijske elemente

potrebne za poèetak života. Dakle, može li se život pojaviti na nekom

ili svim ovim mesecima?

Možemo dobiti tolin sa meseca.

Chris Mckay ga pravi u labaratoriji.

On meša gasove koji postoji na Titanu i elektricitet.

Na kraju dobija

braon-crveno blato.

Mi ovo pravimo. Tolin.

Nebiološki, organski materijal.

Dobija se od energije koja se dodaje jednostavnim molekulima metana i nitrogena,

i evo ga.

Taj materijal postoji na Titanu, imamo i dokaze

da slièno postoji i na Enceladu,

vidimo ga na površini mnogih meseca u drugim solarnim sistemima.

Ovo je recept prirode

za pravljenje materijala iz kog na kraju nastaje život.

Negde na kraju našeg sunèevog sistema,

na nekom dalekom mesecu,

moguæe je da veæ postoji život.

Ali to verovatno nije život kakav mi znamo.

Život 2.0 ne mora da ima istu genetiku kao život 1.0.

U stvari, što je drugaèiji, to je interesantniji.

Bilo da je isti ili potpuno drugaèiji,

otkriæe života na mesecima

u našem sunèevom sistemu æe promeniti naš naèin viðenja univerzuma.

Ako ikad otkrijemo da život nije nastao samo jednom, veæ dvaput

u našem Sunèevom sistemu,

onda lako možete odbaciti argumente

da život postoji samo na Zemlji.

Meseci su mali,

ali su oni raznoliki i dinamièni svetovi.

Oni nam pomažu da razumemo kako funkcioniše univerzum.

Oni su kljuèni delovi kosmièke mašine.

Bez meseca,

naš sunèev sistem

bi bio potpuno drugaèiji.

Bez našeg meseca,

možda nikad ne bi bilo života na Zemlji.

Ko zna

da li æemo ili kada æemo naæi život negde drugde u svemiru.

Možda on uopšte neæe biti na drugoj planeti.

Možda æe biti na mesecu.

Preuzeto sa www.titlovi.com