Original subtitles

Ja sam lično i konkretno bio pod komandom Ratka Mladića koji je bio

strog, ali pravedan. Osetili smo prvi put što kaže da vam metak fijuči iznad

glave. To ne mogu sebi nikad da oprostim jer su posle toga moja deca doživela

velike traume. Pogotovo sin dobio hajde prostimo rečnikom batina zato što je

srpske nacionalnosti. Ja sam bio zarobljen u svojoj kasarni kad je ovaj

dreknula taj si živio. Ko je tebe naterao da se vratiš u ovo grotlo? Ako

si uspela da pobegneš iz svega ovoga i da izvedeš našu decu živu i zdravu, a da

li je al' eto da l' kaže Bog postoji? Postoji za mene znam da postoji jer

pravo me je naveo na tog čoveka. Neke priče ne možemo da razumemo samo iz

knjiga i istorijskih snimaka. Za njih je potrebno da razgovaramo sa ljudima koji

su ih proživeli. [музика] Danas u Pulsu Pazove pričamo sa jednim od njih,

profesionalnim vojnikom i našim sugrađaninom. Razgovaraćemo o odrastanju

u Pazovi, vojničkom životu i iskustvima iz najtežeg perioda novije istorije za

nas ratu 90-ih. Danas sa nama u studiju je naš sugrađanin Zdenko Gašić.

Zdenko, dobrodošli u Puls Pazove. Drago mi je što ste moj gost. Kako ste danas?

Dobar dan. Hvala na pitanju. Dobro. Penzionisani

starešina, otac, dvoje dece, muškog i ženskog.

Pola deda četvoro velikih odraslih unučadi.

Dvoje od sina, unuk i unuka, dvojicu od ćerke i zeta unuk. oba dvojica unuka i

suprugu koja je nosioc kompletne kompletnog domaćinstva. Ona je tri i po

stuba. Ja sam eto ona polovina da kažem živim u Novoj Pazovi posle svih

događanja u kojoj sam i odrastao i nadam se da ću i okončati svoj život tu gde

jesam. Kako pamtite svoje detinjstvo i odrastanje u Pazovi?

Pa moji su roditelji inače poreklom iz Republike Srpske sa

legendarne Majevice. Opština i mesto se zove lopare i ja sam tamo rođen. Donešen

sam na ove prostore sa četiri meseca starosti.

Tu su moj otac je služio vojsku. U to vreme se vojska služila tri godine. Bio

je godinu i po dana u Beogradu. godinu i po dana u Novom

Sadu pa mu se ovaj ovde potez video. Inače dete sa sela iz sedmo sedmoro dece

plus roditelji plus deda i baba bili živi znate vi to je

Mhm. ovaj lošije da kažem ovaj imućno stanje i onda se opredelio da dođe na

ove prostore i smestio se u Novu Pazu. u stvari prvenstveno je radio i živeli smo

u Beogradu da bi kupio plac u Novoj Pazovi 60-ih godina i onda je krenula

izgradnja kuće i moje odrastanje je najnormalnije kao i sve dece tog

vremena. U naše vreme nije bilo velikih razlika između

jače da kažem tako da se izrazim imućnih ovaj dece imućnih roditelja iako nije to

bilo neke prevelik razlika i slabije imućnim bili smo otprilike da kažem svi

u nekom klišeu standardnom tako da bilo je lepo detinjstvo.

Normalno najlepše detinjstvo koje se moglo doživeti u tom periodu. bilo na

jako puno dece je [накашљава се] bilo. Evo primer samo jedan. Ja sam u razredu,

bilo nas je 35oro. Sad gledam ti razredi su jako manje što

mi je žao. Iako svi završavaju [накашљава се]

na jednom dvoje dece, trebalo bi dece nikad nije ovaj dosta. Samo da znate i

što kaže ne znam vi mladi gledajte na tome da taj natalitet pojačamo pogotovo

u ovim dobima kad nas svi pritišću. Detinjstvo kao detinjstvo normalno

završilo se za jedan deo detinjstva se završio završetkom osmogodišnje škole

ovde u Pazuji. Onda odlazim dalje na u Sarajevu na školovanje.

Vojni poziv. Zavoleo sam vojni poziv iz jednog prostog razloga zato što nam je

uh u komšiluku aerodrom Batajnica. Inače sam zavoleo poziv pilota da i čak

šta više. Na pregledima sam i obavio i prošao sve.

Međutim, ja sam jedinac u roditelja i onda je moja majka izvršila, pa neću

reći pritisak, ali znate kako majke imaju čudan neki odnos prema deci. Pa

nemoj gore na visinu. Ako treba nešto negativno da se desi, ne do bog, desiće

se bolje da se desi dole. Isti vam je đavo da li vi nastradali gore ili dole.

Ali dobro, to je preovladalo da nisam ovaj postao pilot, nego sam jednostavno

završio u u kopnenovoj vojsci. Mhm.

A kako je to izgledalo? Kako je izgledalo vaše školovanje?

Pa školovanje je izgledalo najnormalnije s obzirom da je mladost mladost nosi

sve. Vi ste mlad čovek, pun elana, pun želje za dokazivanjem.

S obzirom da sam taj poziv inače volio, ovaj školovao sam se u Sarajevu

najnormalnije ovaj četiri godine. Tako da bilo je što

kaže mi smo u ovaj u toj školi uh bili sa prostora uh svih prostora bivše

Jugoslavije što kaže bilo nas je od Makedonaca,

ne znam iz Srbije, iz Crne Gore, iz Hrvatske. Jedino kod mene konkretno nije

bilo iz Slovenije, ali u drugim vodovima, ovaj ili rodovima je bilo i

Slovenaca, ovaj iz Bosne, iz sa svih prostora eto bivše

Jugoslavije. I bilo je interesantno uh je iz jednog prostog razloga zato što

mi smo 24 sata živimo zajedno. To je internatski način života gde uh ležete i

ustajete sa svojim uh kolegama, prijateljima, cimerima.

Uh školovanje kao školovanje normalno zavisilo je ko je koji rod.

Prve dve godine su bile otprilike opšteg nekog ovaj znanja. Posle toga

usavršavanje i specijalizacija svako na svojom u

svojoj grani, ali to prijateljstvo je ostalo

večito. Posle tog školovanja smo mi dobili

razmeštaj po raznoraznim garnizonima bivše Jugoslavije da službujemo.

Održavamo i dan danas kontakte s obzirom da obeležavamo godišnjice završetka

školovanja. Tako da uh dobro dosta mojih kolega je već ili je nastradalo u ratu

ili je prirodno ovaj preminuo. Ali onaj deo 95% se odazivamo na to naše druženje

nakon ovaj neku godišnjicu koju obeležavamo

nakon školovanja. Mhm. Da li možda pamtite trenutak kada

ste prvi put obukli vojničku uniformu? Kako ste se tada osećali?

Kako ne bih pamtio. Pa sad ću vam reći. Uh 74

godine 73 pardon sam došao u Sarajevo. Uđete u jedan prostor gde

je ogroman velik gde susrećete malo more ljudi u uniformi.

odlazite, odvode vas u stvari prijavite se tamo sa onim dokumentima koje

odvode vas u neke prostorije gde vas upoznaju da ćete tu i tu biti smešteni

pa vas ne znam oblače u uniformu pa tamo neke starešine mi mladi ne znate vi

jednostavno ne znate gde ste kad sve saberete. Međutim ka do kad obučete

uniformu ona vam stoji ko salivena malo posle kad pogledate. Nije to baš tako.

Malo je krupnije ovaj veća mera i ovo ono. Al' dobro, to je sve početak.

Mladost posle se vi što kaže malo normalno i usaglasite, ušemite što bi

reklo [смех] i idete normalno na neku vrstu, nije neku

vrstu to je jedno školovanje, al' to je mogu vam reći jedan veliki ispit

zrelosti, jedan veliki ispit odnosa sa drugim ljudima, jedna uh odnos normalno

i sa profesorima, starešinama Uh, morate biti uporni i dosledni svega

što vas [фрктање] zanima, da me nije mene konkretno zanimalo, ne bih ni

opredelio se za taj poziv. Bio sam jedan i u osnovnoj školi, ovaj od boljih

učenika, bio sam i na vojnom školovanju isto jedan od boljih učenika. Tako da

ovaj nešto kad želite nije ovaj problem i nije teško.

Mhm. A na osnovu čega je zavisila dužina služenja vojnog roka? Znamo da je prvo

bilo tri godine, pa godinu i po, pa godinu i šest meseci. Zbog čega se to

skraćivalo? Pa gledajte, čista jedna logika

razmišljanja. Uh 4 5 kad je završio drugi svetski rat

država je normalno formirala se, krenula je uh u izgradnju, u normalno u svoju

odbranu. Pa morao je da bude otprilike morao. Ako su tadašnje vlasti sigurno

predvidele da dužina vojnog roka ovaj određuje i sigurnost zemlje jer što

imate više vojske i normalno ako je opremljenija i ovo mi tad koliko smo

bili opremljeni to znaju tadašnje generacije.

Ovaj čuvate svoju teritoriju, sigurnost te jedne države s obzirom da je posle

normalno nastalo ovaj osavremenjavanje tehnike i uh uh

sama država je ulagala velika sredstva da bi se vojska ovaj opremila, obučila i

ovo dolazilo je i do smanjenja ovaj broja vojnika zahvaljujući napretku

tehnike vi danas pogledajte ako ništa drugo dovoljno vam je da se rat ne vodi

baš u onim uh pređašnjim ovaj uh taktikama košto su bile sada je to

sve vezano za tehniku, dronovi ne znam ovaj te dalekometne što kaže ovaj

oruđa, oružja tako da nema potrebe za ljudstvom ko što je nekada bilo. sad ima

potrebe za izuzetno obučenim ljudstvom. A nekada je bila da recimo posle Drugog

svetskog rata vojska je bila služila za sve živo i za opismenjavanje i za uh

kulturna dešavanja, unapređenje kulture po svim segmentima.

Vi znate, ja ću navesti primer da sam ja jednom delu moje vojničke karijere imao

vojnika koji su bili polupismeni i fakultetski obrazovani. Pa vi vidite sad

kako se ponašati prema dve vrste ljudi. Ovaj a morate ih nekako što kaže

uklopiti u jednu celinu da to sve funkcioniše normalno. Ali dobro tako i

jeste. najžalosnije od svega toga što je u nekom periodu ukinuto služenje vojnog

roka. Mislim da je to jedna velika greška učinjena prvo prema državi i

prema mladom muškom svetu. Jer vi ne znam

mislite da bi trebalo vratiti redovni vojn

Pa trebalo bi vratiti po mom skromnom mišljenju vratiti služenje vojnog roka

iz jednog prostog razloga zato što je u uh u odlazak u vojsku je bio otprilike

od 18 19 20 godine gde muškarac kao muškarac i sazreva ovaj pa to je bila

jedna škola života uklapanje u jedan zajednički sistem života nisam ja

pobornik sad da to mora baš biti striktno. Ali druga stvar ako smo na

konceptu nacionalne odbrane onda kako ćete vi danas sutra računati na nekoga

ko ne zna ni kako puška izgleda a kamoli da je drži ili da rukuje sa njom. Tako

da zagovornik sam vraćanja čak šta više. Ne znam koliko ste upoznati. Mi smo tu

2022. organizovali jednu veliku tribinu ovde u Kulturnom centru u Staroj Pazovi

na temu vraćanja služenja vojnog roka gde su bili eminentni gosti između

ostalog bio je i bivši načelnik generalštaba general Krga pa ne znam

general Stupar i tako dalje da ne nabrajam ovaj koji su uzeli učešća u toj

predloženoj diskusiji koja evo vidim sad već polako nije polako već je usvojena i

valjda bi trebalo počet početkom iduće godine i da stupi na snagu. Videćemo.

Uostalom vreme je pred nama. Pa da kada ste prvi put osetili da se

država u kojoj ste živeli menja na način koji bi mogao da dovede do oružanog

sukoba? Pa gledajte ja sam bio na službi u

od 77. godine do početka rata bio sam u Zagrebu.

Mhm. na službi. Uh, početak tih uh smrt Tita 80 godina

je u celoj državi uh poremetila neke odnose. Uh, zapad je ja sam eto igrom

slučaja bio gore na službi pa više je bilo tih zapadnih tadašnjih već

propagandi koje su govorile videćete dok vam je Tito živ. Uh kaka će kakva je i

Jugoslavija? A videćete kad. Međutim hajde par godina iza njegove smrti još

se to da kažemo održavalo. E već tamo 80 i ne znam 6 7 već se polako počinje

osećati ovaj da uh se radi na tome da se niko od nas nije baš pretpostavio da će

tako da se razbije. Međutim eto radili su na tome da razbiju tu zemlju.

Ovaj vidite i sami na što kaže šest republika koje su bile. E

sad još mi smo tu na udaru sa Kosovom i Vojvodinom. Vidite i sami koje pokušaje

rade, šta se radi. Tako da to je otprilike to. Ali

otprilike 7 88 su tu neke godine koje već pokazuju da će doći do nekih

promena. Niko nije očekivao, iskreno rečeno, da će doći da će se to sve

završavati ratom. Nažalost, eto završilo se ratom na dosta prostora. Jedino šta

je gde nije bilo ratnih dejstava je ocepljenje Makedonije i ocepljenje Crne

Gore. Sve ostalo je zahvatilo ovaj ratnim dejstvima. A kada ste prvi put

dobili neko naređenje ili zadatak koji bi vas odveo neposredno u ratnu

situaciju? Pa ja sam učestvovao i u ratu u

Sloveniji. Ja ne znam da l' bi mogao i smeo da vam pričam nekih stvari iz

ličnog porodičnog života koje su bile vezane za rat. Ali

par mojih kolega interesantno ja sam inače radio to se danas zove u

logističkoj jedinici tada pozadinskim jedinicama pa sva četvorica starešina

koji smo bili sa našom vojskom angažovani u Sloveniji smo bili iz tih

logističkih jedinica. Ja sam konkretno bio i Tedant, kolega jedan tehničar

Sanitetlija. Ovaj i

povukli smo neke terete tog ratnog dejstva u Sloveniji. Pričam zato što je

već dolazilo do povlačenja jedinica vojske iz iz Slovenije. Tamo rat nije

nešto previše ni trajao sedam osam dana i sve je to. Međutim, ovaj osetili smo

prvi put što kaže da vam metak fuči iznad glave. Osetili smo, ja sam

konkretno bio prisutan pre Brežica gde su čak iz aviona gađane

naše kolone i tako dalje. Mislim žalosno je da gledate

Mhm. neke ovaj pripadnike tadašnje JNA koji ginu a i ne

znaju zašto su poginuli. A ovi što su ih ubijali uh isto ne uh

ako su hteli da se odcepe to se moglo sve uraditi drugačije. Međutim

ispostavilo se da nije da je to sve moralo ratom da se rešava nažalost. Al'

tako je. Kako je izgledao trenutak kada ste

shvatili da odlazite u rat? Šta ste tada pomislili?

Pa gledajte, ja sam već tad bio oženjen čovek. Imao sam veliku decu. Moj sin je

krenuo u šesti razred osnovne škole, ćerka u četvrti razred.

Najveću životnu grešku koju sam napravio ću vam navesti. Moja deca su bila ovde u

Novoj Pazovi za raspust. Mhm. M

već je bilo dobrano što kaže ovaj

odnosi su se i poremetili već se dobrano naziralo da će doći do rata i ja sam

došao po decu ovde da ih vratim nazad normalno u Zagreb da krenu u školu jer

završavao se raspust. Moj pokojni otac je na kapi od aerodroma

Batajnica me molio da ostavim decu ako ti moraš kao

da da zato što radiš taj posao koji radiš da

se vratiš u redu. Međutim napravio sam ga to ne mogu sebi nikad da oprostim jer

su posle toga moja deca doživela velike traume. Pogotovo sin

koji je pretrpeo fizičke ovaj torture. A u jednom momentu, to je ja mislim bilo

treći put, supruga ga čak nije mogla ni prepoznati

koliko je ovaj dobio hajde prostim rečnikom batina zato što je srpske

nacionalnosti. A

sve ostalo je bilo vezano normalno. Meni je i supruga radila u Vojnoj, radila je

na akademiji u Zagrebu pa je splet okolnosti i oni su bili uh opkoljeni pa

kut sa decom. Sve su to neki veliki problemi, lomljavina u životu. Brinete

se normalno za svoju porodicu. Ne znate kako da ih spasite, ali eto igrom

slučaja. Žena je moja nešto je moja supruga, veliki borac. Uspela je da iz

Zagreba izvuče našu decu, da ih dovede u Novu Pazovu žive i zdrave, na šta sam

joj ja izuzetno zahvalan. prvo i kao suprugi, a normalno i kao majci.

Tako da 48 godina smo zajedno u braku i mogu vam reći ne krijem uh

prostim rečnikom rečeno narodni heroj za mene

lično. Da. Eto toliko. Pa

iako iskren da vam budem, teško volim da pričam o tim

stvarima, ali kad bi vam napomenuo samo jedan segment,

ja sam bio zarobljen u svojoj kasarni. Ovaj ne ja nego nas stoji nešto

starešina i vojnika. Kad smo se razmenili, došli smo u

Banjaluku i u Banjaluci je bilo predviđeno da spavamo, večeramo, ne

znam, vozila da se autobusi napune gorivom. Međutim, m gledao sam pošto sam

znao da imam tamo jednog klasića nekako do njega kad da dođem da uspostavim vezu

samo da javim da da uh

rodbini mojima da sam živruga već bila stigla u u Novu Pazovu sa

decom. Kako sam vam i napomenuo pre toga. Uh,

ta kasarna kozara u Banjaluci je već bila puna rezerve, puna vojske.

Vi ne znate maltene na koga udarate, ali eto da l' kaže Bog postoji, postoji. Za

mene znam da postoji jer pravo me je naveo na tog čoveka. Otišli smo na

telefon, išlo je još dosta mojih kolega i uh

uključen je bio i Sperfon. Ovaj, javio mi se otac. Ja sam samo

rekao da sam živ i zdrav. Čuo sam samo da ćerka viče daj mi samo da čujem tatu.

I kad je ovaj dreknula taj jesi živ me ja sam jednostavno se skamenio. Ja sam

osoba koja teško mogu da zaplačem ali znate kad vam dete tako kaže ovaj svi

oko mene plaču. A iskren da vam kažem meni je jabučica stajala na vrh grla

jednostavno al' dobro to je da to su neki teški trenuci.

To su neki moji teški tren Hvala vam što ste podelili sa nama. A za

nas mlađe generacije koje ne znamo, kako je izgledao jedan dan vojnika u tim

ratnim uslovima? Kad kako može da izgleda da gledate

normalno uh sve zavisi. Vojnik kao vojnik normalno izvršava naređenja

svojih pretpostavljenih starešina. Starešina gleda normalno svoju jedinicu

da ima da nema gubitaka jer u ratu se gine. To je neminovnost. gledate da vam

neprijatelj ne načini neka zlodela da ne zauzme vašu teritoriju.

Sve su to neki segmenti gde vi u sekundama morate da odlučujete, donosite

velike teške odluke. Dešavalo se svega i svačega normalno. Da. i pogibija i što

kaže ovaj, ali uvek nastojite svojim i znanjem i iskustvom i normalno u

sadejstvu sa svojim pretpostavljenom komandom sve to realizujete na

najbezbolniji i najbolji način jer nije baš svejedno iskren da vam budem stajati

na liniji gde ste svesni da jedna sitna nepažnja vas košta života.

Ali iskreno da vam kažem uh mislim glupo je poređenje, ali nekad je možda čak

bolje izgubiti život nego ostati po meni večito nepokretan sa nekim ranjavanjem i

onda vi ste problem i sebi i društvu. Da me ne shvatite pogrešno. Normalno, svako

voli da živi, ali ako ste nepokretni, tako se vrsta rana se desilo da nema

nekog što kaže poboljšanja. To je samo zove se život, ništa drugo.

Sve ostalo je muka. Da li je postojao trenutak kada ste

pomislili odavde se neću vratiti? Pa nije je bilo trenutaka. Sad ću vam

reći ja sam optimista po prirodi. Kad smo bili zarobljeni ja sam čak šta više

izmišljao neke hajde da ih na tako nazovem uh kerefeke ili da bi malo sebi

olakšali ovaj to.

Optimista ste. Da. Pa optimista sam. I onda smo izmišljali

raznorazne neke ne znam ni ja više kako bih ih nazvao da

nam to vreme prođe a da ne mislite da na najgore u tome ovaj i bio sam u svim

segmentima sam bio ovaj optimist i dan danas sam optimista i mislim da ovaj

može da se sve reši uz jedno normalno ponašanje, uz jedan dobar odnos u

korektno sa svima bez uh ljutnje. Ja sam uvek za dijalog i uvek sam za priču. Ne

moramo mi imati ista mišljenja, ali ne moramo se ni svađati. Valjda je

danas sutra lepo kad se evo završi ova emisija. Vi i ja da se pozdravljamo i da

se srećemo u pozitivnom smislu, a ne u negativnom. Znate on je rekao to i to,

ja sam rekao to i to. Ono mislim ne znam zbog čega. I odmah da vam

kažem evo malo možda ja da ubacim. čini mi se dok je narod bio malo slabijeg

imućnog stanja da je bio uh bliži jedni drugima nego sad kad ja mislim da nema

porodice maltene koja nema maltene sve da kažemo sve nazovi pod znakom navoda

ali ima solidan život sad sve nezadovoljniji u odnosu na ono kad smo

pričali sad o mom detinjstvu kad sam ja da recimo kupio jednu kiflu kad idemo u

školu nas je 10 zajedno. Ja držim kiflu, svi otkinu po jedan komadić, meni ostane

ono između dva prsta, al smo bili zadovoljni. A danas svi imaju po 100

kifli pa su nezadovoljni. Mislim analizovao sam stvar, ali

to je to. Ljudi su bili više povezani,

više i više su se družili i više su kontaktirali, pravili su druženja,

pravili su ne znam nebitno šta. Ali sad šta se meni konkretno ne sviđa, ne sviđa

mi se. Što god se nešto radi, neka je odmah druga ekipa gleda da to uh uništi,

da minimalizuje, da ospori nečije

sposobnosti u organizovanju, u pravljenju nebitno čega bilo. Ali po

meni šta god da se uradi pozitivno, kako god druženje, bar je po meni to normalno

da se ljudi druže i da kontaktiraju. A da li je uh normalno onda ovaj da kad bi

bili tako svako za sebe onda ko i đavo živimo u nekim zajednicama ne znam

što se prave onda naselja onda idi svako tamo 100 km jedni od drugih pa nek živi

svako. Ali eto uh mi smo čudo. Jeste. Da. A kada već pričamo o ratu i moramo

ga spomenuti, šta je najstrašnija stvar koju ste videli tamo na ratištu?

Ma najstrašnija stvar kad vam pred očima poginulo.

Mhm. Da li ste izgubili nekog bliskog? Pa ja sam konkretno izgubio brata od

Ujaka. ista moja generacija, ali ne bih o tome

stvarno me. Ali gledao sam dok sam bio ovamo u

istočnoj Bosni ljudi vam ginu ispred. Uh neki su poginuli na neke gluposti. Neraz

vi kad ljudima objašnjavate neke stvari ovaj ljudi vas ne shvate u nekom momentu

ozbiljno. Kad se desi, evo tek onda pojedinci, oni koji su pre da kažem tako

ostali živi, e onda shvate da je to da nije bila priča baš bez veze. Ali

nažalost jako puno ljudi je otišlo na onaj svet

poginulo sa nekim nepromišljenim postupcima, ali

da takav je

takav je da ne kažem neću reći horoskop, nije to horoskop, ali tako je ovaj

moralo da se desi jer da su ljudi malo više razmišljali o sebi i o oko sebe

možda ne bi te neke stvari uradili. Evo konkretno ću vam navesti jedan od

velikih problema na svim tim je bio alkohol.

Mhm. Ljudi su uh ne kažem ja da ne popijem

možda čašicu jednu čisto, ali ljudi su pili iz straha. Onda normalno nisu

pojedinci imali mere. Onda se dešavalo što šta, a nije moralo da se desi da su

poslušali. Al' nažalost

i takvih stvari se eto dešavalo. Da li postoji neki događaj koji ćete

uvek pamtiti? Nešto što vam se uvek vraća u mislima?

Jo postoji, al' ne bi ne bi iskreno rečeno.

Sad ću vam reći. Meni uh supruga je otišla sa decom iz Zagreba

na njoj svojstven način, specifičan način. Uspela je da dovede decu žive i

zdrave u Novoj Pazovi. Ja sam još bio zarobljen i kad sam video na vratima od

sobe gde su kao puštali posetu moju suprugu i mog oca.

Verujte mi ja vama taj događaj ne mogu da opišem. Vi ste puni sreće, ali

pitajte moju suprugu kad biste mogli. Šta sam joj prvo pitanje postavio? Ko je

tebe naterao da se vratiš u ovo grotlo? Ona jednostavno žena ne može da odgovori

jer zna. Ali ja rekoh ako smo ako si uspela da pobegneš iz svega ovoga i da

izvedeš našu decu živu i zdravu, pa da li je

Mhm. Ali eto mislim to mi je da me ne shvatite pogrešno pozitivno. Drago ti je

što si video svoju suprugu i svog oca. A toliko mi je bilo jer znajući kako su se

ponašali da l' će se živi vratiti nazad. igrom strah da plašili.

Da. Igrom slučaja vratili su se. Bože zdravlja što kaže. Doživeli su

svega i svačega ali eto to je neki a da ne pričamo o nekim

smrtnim dešavanjima. To stvarno ne bih i ne želim da se podsećam.

Mhm. To su teške teške ovaj.

A ako stavimo po strani sve te užase rate, da li možda pamtiti neku anegdotu?

Ma kako ne pamtimo. Ja kažem vam da sam po prirodi optimista pa

smo uvek nešto smišljali. Uh pa bili smo na jednom dogovoru oko

neke neke akcije koja je trebala da se uradi na tim prostorima.

Uh jedan uh naš sabor tako da kažem prijatelj oni su došli na ispomoć iz

Prijedora pa su došli normalno svojim vozilima na određeno mesto gde je

održavan sastanak ali ovi naši su ostavio je ključ od auta u autu u tom

vozilu. Ovi su okrenuli vozilo samo kontra.

Ovako je bilo okrenuto, sad primera navodim sever jug, oni su ga okrenuli

jug sever i kad smo izašli on je čovek seo i jednostavno zna kako je došao seo

i a ta druga strana je vodila prema neprijateljskim linijama nakon [фрктање]

možda ne znam ni ja sad slagaću vas kol koje ovaj kilometraže.

Čovek je tražio da tad nije bilo mobilnih telefona, ali smo imali vezu

preko Motorola, preko radio stanica i ovo kaže, pa ja sam na nekom terenu,

kaže nikad nisam bio ovde. Ma vraćaj se nazad, rekoh ovi su ti okrenuli auto.

Eto jedna malo neslana šala jer igrom slučaja

mogao čovek je ne bi on prošao prvo našu liniju jer naša linija je bila prema

najisturenija prema ali video je da nije to to ovaj a ovi naši normalno pošto

nije sa tih terena pa da vide kao kako će se snaći a ono ispalo al' dobro

ispalo je na kraju sve dobro anegdote su sve

drage i dobre dobre, pogotovo u pozitivnom smislu, jer ni jedna anegdota

ili događaj nije urađen da bi nekome se nešto naudilo, nego da bi se malo eto

podigao moral da kažem. To su ipak ratna ovaj dešavanja. Malo da bi se nasmejali

što kaže jedni drugima jer po ceo dan ste vi 24 sata ste koliko god vi kaže

otišao je da se odmara. Pustite vi taj odmor kad ste stalno pod nekim

tenzijama. Pa [накашљава се] jeste da. Da li možda

pamtite da je bilo ljudskosti između zaraćenih strana?

Pa jeste bilo. Zašto? Jer gledajte uh neki ljudi su

rat nisu rat nisu započeli obični ljudi.

Da. Rat je nametnuta.

Name nametnut ti obični ljudi koji su živeli hajde da kažem zajedno u nekim

selima. čak šta više pokazivalo se na dosta

mesta da su pomagali jedni drugima. Ako su trebali da napuste tu teritoriju

napuštali su uz pomoć jedne ili druge strane. Ako su ostajali bez hrane ili

bilo čega da pomagali su jedni drugima. E sad normalno

Zlikovaca je svugde bilo pa tako da ali bilo je stvarno dosta dosta ovaj

uh ljudskih osobina. U stvari uh u ratu se i pokažu veličina ljudi kroz to tako

mi ja sam lično vaspitavan da nikoga ne mrzim u životu bez obzira koje vere koje

nacije koje odakle i ovo i gro nas je tako međutim

odradile su strane sile svoj posao da sad ne pričamo.

Uh ni jednom u nijednom mestu rat nisu započeli komšije, prijatelji i ovo

dovedeni su ljudi sa strana koji su izazivali

da huškali su na ratna dejstva, izazvali

ratove i i što je najveći štosam

pa mogu reći iz iskustva. Uh tadašnji hajde ne znam kako bih

nazvao te ljude koji su bili u društvu

izgradnici, prestupnici su bili postavljali se za nekakve

te samovođe. Ne znam oni odjednom imaju neke jedinice.

Kako su oni dolazili do finansija.

otprilike finansijak i do sredstava i do svega, ali su rukovodili

sa nekim groznim radili su i neke grozne stvari prema drugim ljudima druge nacije

tako da bi izazvali još veći uh revolt i normalno onda svako voli više svoga nego

i zato i dolazilo do svih tih dešavanja. Mm. Da li ste imali osećaj bespomoćnosti

da želite da pomognete nekome, a ne možete?

Pa konkretno mislim nije sad stvar da li smo da li

sam hteo da joj pomognem. S nama na razmeni je bila

Mhm. ne mogu da se setim sad te ime ovaj

gospođe koja je bila u Vukovar u onoj bolnici gde su joj ne znam da l' znate

odsekli dojke pa su je mučili maltretirali.

To je ona radila doktorica Vesna Bosanac, čini mi se ako me dobro

pamćenje služi. Pa je žena ovaj naknadno dovedena u tu

grupu gde smo i mi razmenjeni. Pa mislim ono je žalosno kad vidite na

šta ta osoba liči. A ne možete joj pomoći u smislu niste vi lekar ili nešto

nego samo jednom lepom pričom. Ne znam, skuvali smo, uspeli smo da joj skuvamo

čaj i ovo malo da se okrepi, a drugo šta da joj pomognete kad su rane take i

šta je sve žena posle kad je pričala šta je doživela to su muke žive. Ali dobro.

A kako se naša Pazova snalazila u ratnim uslovima 90-ih? Da li smo bili dobri

borci? Pa dobro, naša Pazova

inače [накашљава се] jako puno ljudi je angažovano

pozivanjem u rezervni sastav uh po jedinicama jer opština kao opštine je

imala ima i dan danas vojni odsek koji ima raspored

Mhm. m svih i vojnika i starešina po jedinicama

gde se upućuju. Tako da je ovaj u tom pogledu odrađen

izuzetno ovaj dobar posao, ali je bilo i dobar domaćin s obzirom da su nam

komšije Mhm. sa aerodroma Batajnica pa je

uh dosta jedinica predislocirano, to jest iseljeno

sa aerodroma Batajnica pa su razmeštani po raznoraznim institucijama ili već

prostorima uh

gde je odgovaralo kojekakvim ovaj jedinicama.

Znam tada je tadašnja jedan deo komande je bio smešten u školi pa ne znam po

drugim prostorima, ali i Pazovčani su se pokazali dosta dobri

borci čini mi se po kontaktima sa drugim starešinama koji su

ovde na u to vreme ovaj radili i na ovim prostorima da su ovaj da je odaziv bio

dosta veliki i da su ovaj izvršavali normalno svoje zadatke koji su bili

postavljeni pred njih. Mhm. A takođe kad govorimo o Pazovu ima

mnogo priča ljudi koji su menjali kuće ovde sa kućama u Hrvatskoj, Bosni pa su

naši Srbi iz tih de zemalja dolazili ovde. Da li znate za neke od tih priča?

Da li vam je to poznato? Pa ja koliko znam iz Nove Pazove par

porodica čak šta više, ali vratio se jedan deo tih ljudi. otišli su, mislili

su da je uh hajde da nazovem tako da će doživiti

neprijatnosti zato što su druge veroispovesti. Neki i nisu.

Mhm. Ovaj,

ali ovaj iz Golubinaca gde je živelo jako puno katoličkog življa,

oni su ovaj odavde dosta iselili i dosta su razmenjivali

stambene objekte ili već. Tako da ovaj i to mislim da je i ovaj ovde uh

Slavonija i taj deo pošto su najbliži otprilike pa su normalno da bi svoju

imovinu ne bi ostavili ili što kaže da ode ovaj

negde bez veze. Ovaj nalazili su ljude s kojima su

razmenjivali pa su dolazili ovde s onih prostora Srbi sa ovih prostora su

odolili. Ja poznajem jednu porodicu. Ne bih da je imenujem. Nemojte da se

ljutite. Uh živeli su to su bila dva brata.

Roditelji su im živeli tu u Staroj Pazovi. Jedan od njih je i taj jedan je

bio s roditeljima. Jedan je u Golubincima imao kuću. Razmenili su i

ovu u Staroj Pazovi i tu u Golubincima. Oni su ljudi otišli za Hrvatsku mesto,

zamenili su tamo sa našli su Mhm. m

ljude srpske veroispovesti, nacionalnosti, kako hoćete i

ovaj uradili su tu transakciju, hajde tako da je nazovemo.

Tako da su i jedni i drugi što kaže ostali ovaj udomljeni. Nisu ostali bez

krova nad glavu. Inače čuo sam od drugih da je jako puno bilo tih događanja, ali

takva su vremena, tako je bilo. Ljudi su tako odlučili.

Mhm. Da li je sad vršen na nekoga pritisak ili nije, to ne mogu da vam

kažem jer ne znam iskreno rečeno. Ali kako kaže svaka ptica leti u svoje jato

i u svoje gnezdo. Da,

otprilike je tako. Ne mora značiti, ali je otprilike tako.

Mhm. Vi ste bili pripadnik regularne JNA i kasnije vojske Jugoslavije. Kako su

vojnici tada posmatrali paravojne formacije?

Pa iskren da vam budem nikako. Mhm. M

is početka smo mi imali strašnih problema sa paravojnim formacijama

jer gledajte uh ima ona stara poslovica uh rat je

nekome rat nekome brat. [фрктање] Rat je svim normalnim ljudima, a brat je

samo onim koji gledaju materijalnu korist iz svega toga da izvuku.

Pa je tako otprilike posle je to možda malo i stavljeno pod neku komandu, ali

na početku su se pojavljivale naz kako je ko izmišljao neke nazive

tako su se i pojavljivale te paravojne formacije

sastavljene od raznoraznih znamo za sukobe između regularnih

vojnika i pripadnika paravojnih formacija. Zbog čega je dolazilo do tih

sukoba? Pa gledajte, ne možemo na jednom te

istom prostoru komandovati nas 50. Može samo jedan da komanduje.

Uh. Ako je vojska tadašnja JNA, pa posle vojska Jugoslavije bila zadužena za to,

onda ne može doći, ne znam da me ne shvatite pogrešno, ali ne može

doći neko ko nije prvo ni osposobljen toliko za tu

ovaj. A druga stvar nisu mu baš bile časne namere da na početku pričam da bi

branio neki prostor ili ljudstvo, nego je bilo da vidimo šta bi mi od toga

imali koristi. E to je bilo žalosno. Ali uh lokalni moćnici su ne na ovim našim

prostorima jer ovde kod nas nije bilo rata, ali na prostorima bivših republika

pokazivali uh raznorazne svoje neke nazovi

sposobnosti. sposobnosti su otprilike se zasnivale da uveličaju uvećaju svoj ovaj

kapital. A nisu baš gledali. Ja sam konkretno

gledao da mi vojska ostane živa i zdrava kao i ja i da se vratimo svojim

porodicama. Oni su tamo gledali šta će uh da pretvore u

kapital koji će biti u njihovim rukama. Da li je to ispravno ili nije, nek

sude sami što kaže. Narod ih je osudio koliko ja znam i nastojalo se.

Dobrodošle su uvek dobre namere. Dobrovoljaca je bilo malo more, ali

dobrovoljci koji su hteli da stanu pod komandu regularnih jedinica. Izvinite

molim vas ako dođete vi kao dobrovoljac i tražite da vi sad nešto radite mimo

svih drugih, nešto ne štima. Nije baš Mhm.

ne uklapa se u sistem odbrane. A mi smo proglašeni za agresorskom vojskom, a ja

ne znam koga je JNA napala. Napadnuta je u Sloveniji pa se

odselila. Napadnuta je u Hrvatskoj. Ja nisam čuo nigde da je vojska napala bilo

koje mesto u Sloveniji, bilo koje mesto u Hrvatskoj, pa ni u Bosni. ovaj nego su

sve napadali vojsku da bi sklonili kasarne, da bi sklonili ljudstvo, da bi

očistili. Pa tako je došlo doce cepljenja i priznavanja od stranih ovaj

država Slovenije, Hrvatske. Pa već onda znate u Bosni je došlo do velikog

krvoprolića jer normalno živeli u Sloveniji je živeo slovenački narod i

još mali procenti drugih. U Hrvatskoj je isto bio većinski uh katolički živalj,

ali bilo je i jako puno Srba prostora. Međutim, u Bosni je bilo i Srba i Hrvata

i muslimana i onda je došlo do toga došle je zato nisu

prihvaćani ti prihvaćeni ti ovaj te paravojne formacije jer ne znate šta će

do kraja da urade kako treba ili nešto naopako je.

Gde je prema vašem mišljenju bilo najteže u Hrvatskoj, u Bosni ili na

Kosovu? Pa svugde je bilo gde god je rat je

svugde teško da se razumemo. Međutim ovi borci na košarama konkretno mislim da su

uradili jedan ogroman posao, ali je izginulo jako puno mladih ljudi.

Nažalost i onda nažalost svega toga potpisan je jedan sporazum

gde je vojska i policija morala da napusti te prostore.

Mhm. Iako po meni lično najveća greška je

učinjena ako je stavljeno da 999 naših pripadnika vojske i policije treba

da borave na Kosovu. To bi trebalo odmah da se uradi.

Vi pogledajte unazad. Ne znam slagaću vas koliko vremena je traženo od

komandanta KFORA da se to uradi. On je rekao da on nema ingerencije da to

normalno jer komandant kora dole sad na Kosovu radi kako mu gazde naređuju. A

gazde nismo mi nego su zemlje iz kojih dolaze. A to je sve opet NATO savez da

sad ne širimo neku dalje priču. Ali tako je to otprilike.

Pogledajte evo sad je došlo do smene komandanata. Sad je do sad je bio turski

general. Odlazi. Imali smo dobru saradnju sa njim. Međutim radilo se sve

na tome da se Albanci naoružaju uh Šiptari naoružaju da im se oprema dobaci

da sve. E sad je italijanski koji su najzastupljeniji vojnici dole na u ovaj

na Kosovu. Nadaju se naši da će imati bolji odnos, bolje ovaj ponašanje. Do

sad su bar takva iskustva bila. Videćemo. Vreme je pred nama pa ćemo.

A rekli ste da ste poznavali generala Ratka Mladića. Kakav je on bio?

Vojničina. Mhm.

Starešina u pravom smislu. komandant

koji je bio strog, ali pravedan.

Nek me neko ne razume pogrešno. Čovek koji je imao

hrabrosti da stane na čelo vojske da bi odbranio

uh prvo teritorije, normalno svoj narod. i čovek koji

je tražio da se posveti tolika pažnja prema vojnicima pogotovu on je bio strog

prema starešinama izuzetno u odnosu na vojnike. On je da vojnici imaju sve što

treba jedan vojnik da ima i više ako treba nego

primera jedan starešina jer vojnik vam je taj koji nosi celu ovaj priču i

Mhm. M koji je, ali gledajte Ratko Mladić je

ostao mlad bez oca i onda

što kaže vidite i sami naši ga

što kaže slave, drugi ga kude, treći ga čak šta više nazivaju izuzetno pogrdnim

imenima. Pa ne znam ja sam lično i konkretno bio

pod komandom Ratka Mladića. Četiri puta smo se sastajali.

Nisam nikad imao loše ovaj loš odnos ni on prema meni ni

ja prema njemu. Nije bilo potrebe. Zatim par puta smo tako neke razmenili.

Mhm. M pošto sam ja bio [ __ ] onda

bio je problem jako veliki i sa svim iz početka to nije

toliko posle kako je rat odmicao normalno

bilo je problema sa od opreme ishrane ne znam nabavke municije i tako dalje i

tako dalje da sad sve ne nabrajam ali borili smo se kako smo znali i

umeli. dovijali se na sve načine i gledali smo da

uh sve to bude korektno prema ljudima koji su

izneli taj rat. Vi ne znam da l' ste upućeni,

75% teritorije na prostoru bivše Bosne i Hercegovine

su držale jedinice Vojske Republike Srpske

da bi se na kraju svelo na 49% da bi se minimalizovalo

i prostor ovaj i u tom sad eto odnosu vi vidite sad evo hrvatski živalj

predstavnici Hrvata traže da i oni imaju svoj entitet iako su do sad bili u

federaciji ovaj tom federalnom delu. Šta je sad? Šta će se dešavati dalje? To

i normalno ne treba vam ništa. Niste laici niste ovaj mali. A ne znam koliko

poznajete kartu Bosne i Hercegovine. Brčko je proglašeno za distrikt. To vam

je uh to je 3% teritorije. To vam je na pola se presekla Republika Srpska. što u

prevodu znači danas sutra ako treba da i to vide da razgrade

jednostavno su na sredini odredili kao pod ingerencijom njihovom i ovo ono.

Tako da radilo se sve na tome da se ovaj što više ovaj

radi na umanjenju i zaslugama srpskog naroda na tim prostorijima. Ali

tokom operacije oluja 7. i avgusta 5 hrvatska avijacija je bombardovala

civile i decu na petrovačkoj cesti u BiH. Da li mislite da je to bilo

zastrašivanje ili možda posledica lošeg obaveštajnog loših obaveštajnih

podataka? Pa napad iz razloga zastrašivanja ne

postoji. Napad je napad. Mhm. M

a pogotovo kad bacate bojeve bombe ovaj na nedužne ljude koji se u sklanjaju sa

svojih prostora to nije više zastrašivanje. To je jednostavno da se

izvrši da kažemo ubijanje i ovo. Međutim

tu je bilo svega i svačega da vam ja sad ne objašnjavam. Bilo je i loših

informacija, bilo je i propagande, bilo je čak šta više ljudi su na neki

način uh loše informisani pa su im proturali neke

informacije, gotovo je ovo ono. Onda jadan narod je pored svih dešavanja šta

gledao da spasi sebe i svoju porodicu. Pravile su se te kolone koje su eto tog

življa ovde. Pogotovo i kod nas ih ima jako puno na teritoriji naše opštine.

Žalosno je da je neko morao da se skloni sa svog ognjišta zarad nečije politike i

zaradi da

uh ne znam čega kako bi ga nazvao ovaj jer ti ljudi nisu nikome tamo ništa

nažalo. Oni su čak da u jednom vremenu rekli da je to balvan revolucija od

strane Srba. Pa čekajte ako sam ja stavio okruženja oko svog sela da vi ne

dođete u moje selo da me napadnete. Da li je to revolucija ili odbrana? Ako je

revolucija ja skidam kapu, ali ne bih rekao. Valjda vi oko svoje kuće pravite

odbrambeni sistem da vam neko ne upadne u kuću, a ne pravite da bi nekog napali.

Da, da, da. Jer to je pa vidite sve ovo se izdešavalo.

Zašto su odjednom brzo uh prihvatili to jest proglasili nezavisnost Slovenije i

hrvatske, zapadne zemlje da bi počeo taj sistematski raspad država?

Ja koliko znam vi to ne znam da l' znate, ali uvek je bilo žalosno je, ali

da je uvek nastradao taj pravoslavni živolj.

Tako možda zato nas možda i zadešava nekih

stvari koje ne bi trebale. Ali bože moj, šta da radimo kad je tako bilo? Vi

da l' biste uradili nešto veliko da sami jedan na jedan pitanje vi bi vršili

procenu da l' ste jači ovo. Al kad imate veliku pomoć Mhm. onda sigurno

znate da će da da ćete da pobedite jer normalno

imate pomoć po svim segmentima. Tako su i oni imali. Ovi naši jadni ljudi su

nastradali kako su nastradali. Igram slučaja ispred moje kuće su se

zadesile neke kolone i čak i sa malom decom pa je supruga

iznosila ne znam mleko i da da

da se tim ljudima Ali život je takav pogledajte samo gde su pojedinci

završavali po kakvim smeštajima. Ljudi se i dan danas dovijaju da bi

stvorili uslove života. pojedini se vraćaju

i ono bi bilo dobro kad bi mogli da se vrate i da obezbede ono što su nekad

imali. Međutim izgleda to baš nije tako.

Opet kažem neko se vrati pa uradi neke stvari. Da li je to sad zaslužio ili ima

nešto drugo, ne bih u to ulazio, ali maso njih je ostalo. Prvo bez svojih

najmilijih, pa onda bez krova nad glavom i tako dalje.

Da. Ostavilo je to velike posledice. Pa ja ne znam uh da se mi svi stavimo

sad u nečiju njihovu poziciju kako bi mi reagovali. Ja verujem da normalno ljudi

reaguju pogotovo ko je izgubio nekog najmilijeg i to je nenadoknadiv gubitak

jer ničiji život ne može da se vrati. Kuća i sve ostalo i nekako može da se

ovaj napravi i zanovi, ali kad neko izgubi život ne možete taj život više da

vratite. Da. To je nepovratno. Znamo da postoje

različite ratne uniforme od M89, M93 i tako dalje. Po čemu se određivalo? Ko će

koju uniformu nositi? Pa nema tu šta da nije to određivano. Vi

U moje vreme je krenulo sa Čojanom uniformom

ovaj pa je posle ne znam ni kako se zvala iskren da vam budem kao malo

modernija uniforma. Pa su onda krenule te maskine uniforme

na početku. Gledajte uh vojska je jedan veliki aparat gde vi treba da

proizvedete opreme ovaj da biste što kaže obukli i opremili toliki broj

ljudi. Međutim kad je taj rat krenuo kako ste vi podizali rezervu normalno da

je trebalo i više uniforme. nije mogao da dođe i da ne znam ratuje u farmerkama

civilnoj košulji ili E zato je onda nije još m postojalo uh

za sve ista vrsta uniforme pa su jedni nosili. Doduše većin većinom je to kako

je ulazilo u program nošenja. Uh, nosili su komandni kadrovi, uh,

regularni starešine, vojnici, pa rezerva. E, kad je došlo na nivo da svi

mogu da imaju istu uniformu, onda su nosili svi. Pa su zato i bile one M89,

ne znam M93, ne znam više ni koji su. to nekad zbunjivalo mladog vojnika da li se

Pa nije zbunjivalo iz prostog razloga zato što su svi gledali da budu obučeni

normalno da su svi težili znate to malo deluje kao pompeznije i ovo ono da ima

maskirnu uniformu i ova uh bitno je da on je vojnički obučen da ima sve

obeležja jednog pravog vojnika i mm

normalno kad se došlo u situaciju da svi imamo istu uniformu

onda smo i imali svi istu uniformu. Iako su pojedinci pokušavali,

eto bilo je možda nešto i osmišljeno. Da. Pa dole su na Kosovu pravili slične

uniforme pravili. Dobijali su ih od zapadnih zemalja i onda su iskoristili

to da bi uneli nerede u naše jedinice i da oni su napravili sličnu uniformu

približno našoj i sve su svetske uniforme približno sada samo je neka

zastupljenija sve su maskirne otprilike samo zavisi s kog je prostora pa negde

je boja možda malo svetlija negde je tamnija i pristupačnija tim terenima ovi

da recimo iz arab arapskih dole zemalja gde su onaj malo svetlije su jer je

njima pesak ne znam i ovo ovi gore zapadnjaci imaju malo zeleniju onu šaru

i ovo ono jer je i planinski deo ne znam i ima više to je sve

mhm ovaj do tih zemalja koje proizvode ovaj

uniformu za svoju vojsku a [фрктање] da li pamtite događaj kada

su vojnici učeka obukli srpske uniforme i

čuo sam ali kažem vam nisam za taj prostor bio toliko vezan svega i svačega

se dešavalo. Vi znate da je povodi svih nekih dešavanja su

optuživani Srbi da su uradili, a na kraju se ispostavi da nije tačno da je

Račak eto konkretno na Kosovu oni su napravili masakrali su našim ljudima,

dokazalo se sve čak sa onim DNK analizama i ovo ono. Međutim politika

svetska je čudo. Mi smo jedna mala zemlja, ali ponosan narod.

Da. A kako pamtite 99. godinu i period NATO bombardovanja?

Pa teško. Ja sam bio tu na službi došao. Isto sam morao ponovo da izmeštam

jedinicu. Isto sam morao da sklanjamo se po Fruškogorskim

što kaže selima. Ne znam. Mhm.

Tako da uh samo ovaj to je drugi vid ratovanja.

Uh, vi ovde niste imali neprijatelje ispred sebe, nego iz vas duha. Onda ste

morali Mhm.

da pravite makete, da sklanjate ljudstvo, da sačuvate tehniku.

Da li se sećate toga da su naši ljudi pravili makete?

Pravile su se makete. To je se pokazalo i na Kosovu. Dobro. I ovde na aerodromu

pravljene su makete aviona, postavljene su na du a i u mojoj jedinici to je bila

oklopna Bože ovaj artiljerijska brigada. Isto su pravljene makete ovaj od topova.

Mahom su pravljene od limova tih nekih koji su šta ja znam

više bile kao otpad, ali jednostavno su poslužile i mogu vam reći da su imale

dosta uspeha jer oni su utrošili jako puno ovaj municije na gađanje tih

maketa. Da.

Da. Mi smo sačuvali ovaj naša sredstva i naše avione.

Jedan od nosilaca i pravljenja maketa aviona je naš Novopazovčanin

Radoj Blagojević. zovu ga Nadimak Mujekili. Mislim da je čak i dobio jedno

veliko priznanje u u toj svojoj ovaj akciji to jest

uh tome što je radio. Tako da odradile su odradilo je od odrazilo se

izuzetno povoljno za nas a negativno za njih, jer

oni su mislili da su to stvarno prave. Sad nebitno avioni, tenkovi, topovi, ovo

ono. Tako da imalo je imalo je ovaj uspeha.

A prema vašem mišljenju ko je oborio čuveni američki nevidljivi avion?

Pa po mom mišljenju mi. Mhm.

Iako se priča svega i svačega, al' mi smo ga govorili. Pripadnici 250. raketne

brigade. To je

pukovnik onaj Dani, a potpukovnik je, ne mogu da se setim prezimena,

mislim da je iz Pećinaca, pa sad je često se čak i pojavljuje na televiziji.

On je bio komandir

baš u tom momentu kad je vršeno gađanje te jedinice i

Mhm. Ja sam bio na mestu pada aviona nakon

jedno sat hajde sat i po da kažem.

Ništa. To je samo ostalo. Ne znam da l' uh bila je scena ako se sećate

snimljeno je da su došli uh sa onim konjskim kolima, zapregom pa su

kao da uzimaju. To je već sve bilo pokupljeno i

kompletna tehnika. Piloti su bili već pilot je u stvari sklonjen, ali

[накашљава се] uzimali su ljudi uh delove od aviona.

To je materijal koji kad zapalite ispod šibice on se

usija. Čim ugasite ili upaljača čim ugasite to je hladno. Znači ne gori,

nije otporan je na velike vrućine, na uh žena koja je uradila taj početak tog

programa za te a to se kasnije iskoristilo u letelice je bila našeg

projekla naša žena Vida Pavlović pa se taj

uh zvao uh Vidasil. Ona je pošto je bila

građevinski ovaj inžinjer ona je mislila da se to koristi

u građevinarstvu, međutim to je zapad iskoristio. Pa je normalno

svim ostalim formulama kako se to radi hemijski

prepravilo i pretvorili su i čak šta više na toj bazi su posle rađeni stelt

avioni. Ov Mhm. Da. To se dalje čuvaju ti ostaci u

muzeju. Pa u muzeju. Ali kažem vam ovaj

jer oni su posle toga ja ne znam koliko dugo uh

avioni stelt tipa nisu uopšte nije pričano o njima jer ne razumljivo je

bilo da se jedan takav tip aviona sruši na

Da da da ovaj na tehnici koju smo mi tada u to

vreme imali ali eto Mhm

desilo se tako

da A kako vidite današnji način ratovanja u poređenju sa tradicionalnim

i sa tim ratom 90-ih. Danas se sve više koriste dronovi. Nema tu toliko više tog

ratovanja. Evo sad ovi svi ratovi vam pokazuju. Uh jedino kad se koristi sad u

ovim momentima pešadija je jer vi nigde ne možete zauzeti prostor dok ne prođe

kako kažu vojnici čizma. Mhm.

Uh. A sve ostalo vam je uništavanje uh žive sile, uništavanje objekata,

uništavanje pogledajte sad ovaj rat u Ukrajini.

Da. Uh, ne znam, centrale, elektrifikacija,

sve su to da stanovništvo dođe u bezizlaznu situaciju pa jednostavno da

uh na kraju nema drugog izbora da se preda. Sad gledajte opcija predaj je

zavisi kako gde. Neko bi se predao sutra, neko ne bi što kaže rađa ću

poginuti ali neću se predati. Ali nije uopšte ni približna onoj nekadašnjoj

načinu ratovanja. To je sad tehnika tu. Vi pogledajte samo

koliko se dronova da

uh ispali u jednom danu, a kamoli što kaže to traje danima, nije to od juče. I

svi ti moderni sad sa sva ta moderna tehnika iziskuje

jedno visoko ovo ovaj obučeno obučeni kadar.

To su ljudi koji negde sede u nekim centrima sve sa džojsticima.

upravljaju. Tako da nije to sad više uzmemo pušku i

stanemo u rovove i pucamo jedni na druge. To je sad

da nema više toliko junaštva, herojstva, ali barem

pa i bolje da ga nema kad ne najbolje bi bilo da nema nigde nikakvog rata, ali

nažalost. I za sam kraj ovog razgovora, koja je to poruka koju biste voleli da

ostavite mladim generacijama? Mlađim generacijama bi poručio da se

druže, da su zajedno normalno da pomažu jedni drugima, da ne

razmišljaju u lošem pravcu, da niko nikog ne mrzi, da jedni drugima

pomognu koliko god ko može. Ako ne može, opet dobro. Ali

i da se školuju. Dobro, ne mogu svi da završe normalno.

Da li imaju predispozicije ili nemaju to je manje bitno, ali neko i neće da ide

na neke visoke škole i ovo. Međutim uh jedino šta bih još preporučio nemojte da

odlazite u neke velike godine da bi zasnovali bračnu zajednicu i potomstvo.

nego gledajte da to bude u nekim realnim okvirima

jer kako ova naša Srbija ako ostane bez mladih, ko će ovaj danas sutra kako ćemo

opstati. Svi prirodni proces je da se rađamo i da

ovaj odlazimo na onaj svet, umiremo. Ali između toga mora da se vrši

reprodukcija. Prema tome dece što više školujte se, budite pametni kao što

jeste, lepi kao što jeste. Družite se, volite jedni druge i šta da vam drugo

kažem, da živite lepo bez rata, da se ne pojavi na ovim prostorima nikad više.

Da. Hvala vam što ste bili moji gost. Hvala i tebi. Živo.

A mi se vidimo u novoj epizodi Pulsa Pazove.