Original subtitles

www.titlovi.com

LAK SEKS, TUŽNI FILMOVI

Kako je ovo lepo, zar ne?

Hoće li se čuti? - Šta? - Zvona.

Ne znam.

Uvek sam ovo gledao od kuće na TV-u. Ne znam.

11:40 je već prošlo,

imamo još oko 17 minuta.

Vidimo to na satu koji nam pokazuje

naša ekipa iz reportažnih kola

koja se nalazi dole, na trgu.

Trgu koji je i ove godine krcat... - Neverovatno!

Nisu želeli da propuste da i ove godine budu

ovde, u Španiji, gde je sve navodno počelo,

u epicentru, gde nade još mogu zaživeti.

"Razgovori"

Od 1982, Španska televizija

prikazuje ovaj događaj. Znate da smo tu, dragi gledaoci...

Idem. - Šta?

Žao mi je, moram da idem. - Viktore! Viktore!

Poslednju scenu romantične komedije

uvek je najlakše napisati.

Velika izjava ljubavi, gde oboje protagonista

uspevaju da konačno prebrode sve prepreke

i kažu da će ostati zajedno zauvek.

Onda dolazi poljubac, logično.

To nikad ne može da omane.

Ni početak priče nije tako komplikovan.

Knjižara koja se pojavljuje u svakoj romantičnoj komediji.

Marina i Viktor bi se mogli upoznati na tom mestu.

U romantičnoj komediji on uvek mora imati prijatelja,

debljeg ili stidljivijeg od njega, i kojem se poverava.

Naravno da ti pomažem, samo te ne ložim.

Ne ložim te da dramiš. - Baš bih voleo da imam nove prijatelje.

I ona mora da ima prijateljicu.

Neku koja konfliktno proživljava ljubavne priče

i koja je nesposobna da priča o drugim stvarima.

...I trajalo je ne duže od 5 ili 7 minuta.

Strašno. I odjednom je napravio ovaj gest,

bez reči, kako bih otišla.

Ništa čudno u romantičnim komedijama nije ni da se

prijatelji protagonista na kraju zaljube jedno u drugo.

A njihovo venčanje bi bio savršen izgovor

da se Viktor i Marina ponovo sretnu,

posle vremena koje su proveli razdvojeni.

To su najvažniji momenti za priču.

Sada...

Sada mi samo preostaje da je napišem.

Dobro jutro, Buenos Airese...

Otpašće ti zubi ako ih tako pereš.

Masiraš teme?

Zašto ne koristiš kacigu koju sam ti dala?

Hoćeš da se tuširaš?

Trebala si ranije ustati. - Molim te...

Molim te, hajde...

Celu noć sam povraćala. Užasno se osećam. Stvarno.

Nisam trudna, ne brini.

Mora da je od onog sranja koje smo sinoć jeli.

Zašto mi nisi rekla? - Zbog čega?

Bezveze, nemam pojma. Možda sam ga izgubio.

Zovi tipove sa kamerama.

Samo mu ne govori da je za mene jer mu dugujem gomilu novca.

Dobro, ljubavi. Ljubim.

Ne znam gde sam ostavio svoj.

Ljubavi? Ko je to? - Nisam ti rekao? - Ne.

Radi sa mnom odavno.

Nemoj posle meni da plačeš, kad ti donese na svet osmo dete.

Ne, deveto! I Klaudija je Brazilka.

Slušaj me! Živeo sam dugo u Madridu, poznajem grad, dijalekt...

Ne brini zbog toga. Jesi li razumeo?

Da. Treba nam neki veseo film. Ljudi neće bedake.

I grad treba da liči na Pariz, Njujork...

Hej, čekaj. Uzmi. - Hvala.

Evo ti avans. Uskoro...

Uskoro ću ti dati ostatak.

Uskoro... - Šta je? Loše se osećaš?

Ne, ali bez benzina kola ne idu.

Nisi oduševljen onim što pišeš? - Jesam, ali to je posao.

Pišeš nešto za svoju dušu? - Da, nešto.

Valjda ćeš završiti.

Dođi. Ne ljuti se.

I ne brini za novac jer neki tip

dovodi ekipu da kupe produkcijsku kuću.

Turčin je. I ne voli da petlja sa idejama...

Neće ništa da menja. - Dobro.

Imaš li špansko državljanstvo? - Ne.

Kako ne? - Nisu mi dali.

Onda radimo koprodukciju. Trebaće nam argentinski i španski glumci.

U redu. - Za Argentince možemo videti sa Darinom i Peretijem.

Španci ih vole. I kad možeš da završiš scenario?

Uskoro. - Onda što pre.

To je romantična komedija, neće mi biti teško.

"Uvod. Knjižara - dan."

Vale!

Valerija!

Možeš li prestati? - Ne, ne mogu. Vidiš?

Nastavi. Lagano s prstima.

Prošlo je već 15 minuta od časa.

Dajem časove plesa deci. - Stvarno? Baš kul!

Nije loše, ali nadam se da će biti nešto bolje. - Jasno.

Šta ti radiš? - Dizajniram internet stranice. - Baš lepo!

Ceo dan pred računarom. Malo je dosadno, ali nije loše.

Kola su mi tamo. - Živim blizu, pa idem peške.

Da popijemo još po jednu? - Sutra plešem.

Imaš moj broj, zar ne? - Imam, ali još po jednu?

Od jedne ti neće ništa biti.

Da, ali ne danas.

To je zato što me ne poznaješ.

Viktor Montero, imam 32 godine.

Sa 5 sam slomio prst i ostao mi je kriv.

Moj brat prodaje kola u Nemačkoj.

Roditelji žive u Barseloni, nedeljom jedu paelju.

A znaš šta se meni dopada? Džin-tonik.

To nam je zajedničko.

I ako želiš da još nešto znaš o meni, otkrićeš kasnije.

Šteta. Išlo ti je tako dobro.

Da, baš si kreten. - Ali ništa strašno.

Bio sam simpatičan, ali nije prošlo. Ne treba siliti odnos.

Jer jednog dana se probudiš, i ne znaš kako, ali imaš devojku.

U početku nam je strava. Krešemo se po ceo dan,

isprobavamo čudne poze. Karamo se u parku, supermarketu...

Posle 6 meseci jedno kaže: "Zašto plaćati dve kirije?"

Zašto toliko trošiti? Hajde da živimo zajedno. E, tu si se zezn'o.

Za godinu dana tvoja devojka ti je postala cimer.

Ludo želiš da jebeš, ali sve osim nje.

Nećeš više da slušaš njena zvocanja, život ti se komplikuje... - Stani!

Istrpiš još 6 meseci. Onda raskinete, i izgubio si godinu i po zbog toga.

Zašto se toliko bojiš da se zaljubiš? - Ne bojim se.

Znaš li šta bih ja dao da... I to još plesačica!

Ima da je zoveš! Tako ćeš je barem još jednom videti.

Zvaćeš je! I ići ćemo da je gledamo kako pleše.

Možda ima neku drugaricu za mene. Možda se smuvamo.

I ako budem s njom imao decu, moja deca će se igrati s tvojom.

Ići ćemo po njih zajedno u školu. - Jasno. - Mojim Audijem.

A nedeljom u vikendicu...

Dobro, ovde su vaši radovi...

Loše je ovo, deco.

Ko nije pročitao klasike, taj je lenčuga.

Ima i nekih dobrih. Ko je Kamila...

Kander? Ja.

Hej, zdravo! - Zdravo.

Veoma mi je drago zbog mog rada.

Odličan je. - Ponosna sam kad ti to kažeš.

Cela škola mi je prošla u čitanju kolumni Pabla Diuka,

drugarice i ja smo čekale svaki petak da ih čitamo. Bile su sjajne.

Zašto si prestao? - Beše to davno... To je bila kolumna za mlade.

I tvoj roman me je oduševio. Sjajan je.

Ganuo me je... Likovi, dijalozi...

Pišeš li sada nešto? Odavno nisi, zar ne?

Da, nekoliko stvari. Različitih. Drugi tereni...

I filmski scenario. - Oh, sjajno!

Da, po narudžbi. Od mog prijatelja, producent je. Zamolio me za uslugu.

Dobro... - Dobro. Barem ćeš moći da promeniš auto.

Da. Kuda ideš? - U Kolegiales.

Ako hoćeš. Usput mi je. - Da? Dobro.

Studirala sam i film. - Izvini, Kristina, veži... - Da. Kamila.

U stvari, studirala sam i gomilu drugih stvari, ali sam sve napustila.

Zapravo, napustiću i ovo.

Želim da živim u inostranstvu, radim druge stvari...

Ali prvo ću da snimim jedan film. - Lepo. - Da, sledeće godine.

Hoću da prikažem život domara iz moje zgrade.

Tip koji mirno sedi i gleda dok ljudi prolaze,

trče, odlaze, dolaze rade razne stvari...

A on mirno sedi tamo, kao... Buda.

Jasno, kao totem.

Naravno, tako nešto.

Dobro...

Dobro...

Dopusti da te pozovem na čaj. Od kafe sam uznemirena.

Hajde, usput mi možeš potpisati svoj roman.

Još uvek ga imaš? - Da. Ja sam tvoja obožavateljka.

Ah, gde sam ga ostavila?

Gde li je?

Tvoj čas je bio iscrpljujući. Mislim, na pozitivan način.

Dopada mi se, ali... - Intenzivan je. - Da.

Tako bih poduvala džoint.

Hoćeš li ga smotati? Idem da piškim.

Hoćeš da gledaš?

Ovo je raj. Dobro je što si insistirao da dođemo.

Da nisam sačekao s telefonom... - Telefon. Telefon je... ništa.

Ovde su sve dobre ženske i pederi.

Od sada ti i ja ćemo biti fanovi plesa.

Izvadićemo sezonske karte i dolaziti češće.

Hej, kako si! - Ova mi se najviše dopada.

Je l'? - Znaš li šta sve možeš sa takvom ženskom?

Mnogo toga. - Mnogo toga.

Ne smej se, ja se zaljubim na takve gluposti.

Da, za ceo život. - Za ceo život?

Viktore! - Zdravo. - Kakvo iznenađenje.

Kako si? - Dobro, a ti?

Odlično. Ovaj... mnogo mi se dopalo.

Stvarno? - Da.

Kada si igrala, činilo se kao da... ploviš.

Ne razumem se puno u to, ali kad

pomeriš ruku ili nogu, i ja osetim toliko toga.

Zaista. To je neverovatno, stvarno. - Baš lepo.

Malo sam odlepio. - Hvala.

Zdravo. - Ovo je Luis, on je moj prijatelj.

Genijalno. - Hvala. - Idemo na piće. - Važi. Ovo je Viktor.

Zdravo. - Zdravo. - I tvoje ime je... - Luis.

I upravo sam osnovao tvoj klub obožavatelja.

Hvala. - Ozbiljno mislim.

Ja sam Klara. - Šta ćemo? Hajdemo...

Da, idemo na piće. Dolazite? - Savršeno. - Genijalno.

Rekla si im. - Da. - Važi.

Kakav tonik imaš? Važi. Da ne bude hladan.

Ohladiće ga led. Posle zameniš led.

Četvrtina džina, tri četvrtine tonika. Kakav led imaš? Važi, dva takva.

A ti, šta želiš? - Sipaj mi isto.

Ako je tonik hladan dok se sipa, nema ukusa.

A više od tri kocke leda ga razvodne.

U redu. Jedno pitanje. Kad popiješ 4 ili 5, zaista primetiš razliku?

Ne, nikad ne popijem više od dva.

Pet zvezdica.

Četiri, zaboravio je da izvadi semenke od limuna.

Kako si? - Dobro, a ti?

Dobro.

Šta je bilo?

Ja kao već izlazim sa nekim.

Bolje je to odmah razjasniti.

Da, da, naravno.

Možemo...

Ne verujem u prijateljstvo u ovakvim slučajevima.

Čini mi se da ne funkcioniše.

Ni ja. Ne znam zašto sam to rekla.

Ali imamo nešto zajedničko.

Voleo sam "Flešdens" kad sam bio mali.

I naučio sam celu koreografiju.

Kada bi neko došao u našu kuću, ja bih stavio traku

na glavu i počeo da igram. I uopšte nisam bio loš.

Hteo sam da postanem plesač, ali moji roditelji me nisu podržali.

Oh, kako slatko! Ali još uvek možeš da igraš.

Nikad nisam odustao od toga. - Taksi!

Mislim da odlazim. Da, da...

Hej, ti i ja idemo na istu stranu, zar ne?

Da. Čujemo se. - Važi, važi.

Jadna tvoja prijateljica. - Ne, jadan tvoj prijatelj.

Ne, ne, jadna tvoja prijateljica.

Koliko si već dugo? Sa tim momkom?

Jednu sedmicu. Šest dana.

Kako šest dana? - Da. Ne znam...

Ja neke stvari ili vidim ili ne. A sa njim... sam ih videla.

A tebi se to ne dešava? Ne maštariš?

Ponekad, ali radije živim u stvarnosti.

Ja ne. Meni je potrebno da maštam o nečemu.

Kako možeš da živiš uvek u stvarnosti, da ništa ne maštaš?

Ponekad iznenadiš nekog nečim?

Ponekad, da. Ponekad maštam.

Ja idem ovuda. - Važi.

Ali, čujemo se?

Viktore, hvala što si došao.

p r i j e v o d i - o n l i n e. o r g

Dobro, i pitam se kada će se poljubiti?

Ima još do toga, Andres.

Ne može biti tako lako, tako odjednom.

Je l'? - Ne znam...

U redu, ti znaš.

Šta to piješ? Dobro si?

Evo, sad ću...

Uzimam ove tablete jer kad popijem drugi viski,

skoči mi pritisak, a one ga malo obore.

Promenili su mi lekove jer sa onim starim nisam mogao da svršim.

Krešem, krešem, krešem... i nikako da svršim.

Tvoja devojka je sretna onda.

Nemaš pojma koliko je teško održavati formu

da bi mogao biti sa tako mladom ženskom.

I, pazi, još mi se diže! A ne koristim Vijagru.

Hoćeš li još po jednu? - Prestani, Andres.

Siguran si da možeš?

Vidi. 130 sa 80. Savršeno.

I stvarno ti kažem, sve ide odavde.

Nisam dobro. - Šta ti je?

Adrijana. Osećam da nije posvećena našoj vezi, nije...

Jasno. - Nije...

Osećam kao da ima nešto što mi ne govori i to me...

Nije uključena u to. - Nije, i to me veoma rastužuje.

Neverovatno! - Zašto? - Neverovatno da ti se to uvek događa, Andres.

Ta priča, od reči do reči. Čak su i zarezi na istom mestu.

Potrebno mi je da me vole, da me paze.

U redu, jasno. - I kako je tebi s Valerijom.

Dobro. Dobro nam ide.

Lepo nam ide.

Otkud ti ovde?

Nisam imao časove. Univerzitet je zatvoren zbog štrajka...

ili ne znam ni ja zbog čega već.

Možeš li ugasiti to, molim te.

Šta da radimo?

Ne znam. Ne mogu da nastavim dalje.

Znam. Teže je nego što sam mislio.

Strpi se malo. Ne gnjavi me, Andres.

Ništa. Ne priča mi se sad. Pričaću ti kasnije.

Ne znam... Nedelju dana. Ne znam koliko ću kasniti.

I završi sa plaćanjem avansa već jednom.

Ne, šta da mi pošalju? Nisu mi ništa poslali.

Molim?

Šta?

Nikad mi se nije desilo ništa slično.

Šta ti se desilo?

Znaš šta mi je rekla prošle sedmice?

Da je ono što joj se najviše sviđa na meni moja kurčina.

Tako mi je rekla. Opsednuta je time.

Ali to nije tako loše. - ...I da ne znam da ga koristim.

I u pravu je. Ako se ne osećam opušteno, ja... - Šta?

Prebrzo svršim.

Dođavola...

Rekao sam joj da počinjem da osećam nešto prema njoj, a ona mi to reče.

I reče mi da treba da se viđam i sa drugim devojkama, da ona ne mari,

da bi i ona želela da se kreše sa drugim momcima,

i reče mi da hoće da proba gang bang.

Gang bang, znaš šta je to?

Da još dva, molim te.

Znaš šta je tvoj problem? Opsednut si onim što osećaš.

Uživaj u slobodi koju ti daje. Vidi mene.

Sa Marinom mi ne ide. I šta radim? Evo me ovde, spreman da nešto iskrsne.

Viktore, niko neće da bude sam, ni ti.

Pogledaj me.

Zabavljam se. Nisam Bred Pit. - Ne.

Simpatičan sam. - Da. - Nisam baš tip iz teretane.

Imam jedan atribut... - Spektakularan. Znam.

Ipak tražim devojku kojoj je lepo sa mnom i koja me voli.

Shvataš? - Šta ti je?

Uvek se potresem kad pričam o tome.

Hoću da idem kući. Moram da obavim nešto.

Šta? 5 sati ujutru je.

Baš je kasno. Imam gomilu stvari...

Dovrši pivo, ne muči se. Ne idi.

Ne, ne. Idem. Moram da idem.

Oprosti, gde je Kraljičina ulica?

Mislim da je tamo, ali proveri za svaki slučaj.

Hvala. Nedavno sam stigla ovde. - Lepo. Dobrodošla.

Da? - Marina?

Da. - U pravu si.

Baš sam predvidljiv. Veoma.

Toliko da sam ponekad sam sebi dosadan.

Normalno je da pomisliš: "Ovaj tip me neće iznenaditi. Neće."

Čuješ li me? - Da, da.

Hoću da te častim doručkom. - Koliko je sati? - Ne znam.

Ali dopusti da ti ga donesem u krevet, a posle, ako to želiš, odlazim.

I još nešto, nemoj se češljati, važi?

Ne tuširaj se, ne peri zube, nemoj ništa...

Voleo bih da vidim kakva si ujutru kad se probudiš.

Dođavola... - Šta je?

Prelepa si. - Uđi.

Stvarno...

Ima li još nekog ovde? - Da. Dođi da te upoznam.

Gustavo, Viktor. Viktor, Gustavo. - Zdravo, Gustavo.

Ne brini, niko mu se ne sviđa. - Je l'? Isti sam.

Znači, to je muškarac tvog života? - Da, tako nekako.

Kako lepo mirišeš.

Ne verujem, juče sam bila iscrpljena nakon probe i nisam se tuširala.

I bolje, obožavam to. - Kakvo prase.

Kafa? - Da.

Plava ili crvena? - Plava.

Evo plana: Doručkujemo. Ti mi ispričaš malo o tvom životu, ja tebi o svom.

Ako hoćeš, možeš se istuširati, ako ne, meni ne smeta.

Imaš li nekih obaveza danas? - Ne, ne mnogo.

Važi. Idemo na plažu. - Na plažu?

Da. Sad je 7 ujutru. Voziš? - Da. - Odlično.

Voliš li plažu kada je hladno? - Obožavam.

Odlično! Ako preživimo naš prvi dan zajedničkog života,

i onda budemo spavali zajedno, ali bez pritiska, to ćemo još videti.

Budemo li spavali i lepo se slagali,

možemo početi razmišljati o zajedničkom životu.

Ne možeš reći da te nisam iznenadio. - Pa, da.

Ne događa li ti se ponekad da

gledaš ljude u lice i zamišljaš kako će izgledati u starosti?

Ne baš. - Ne? - Ne.

Ostavila sam jednog momka zbog toga. - Stvarno? - Da.

Upoznala sam njegovog oca i gledala u njega,

i videla tog gospodina od 70 godina.

Užasno! U stvari, moja paranoja nas je ubila.

Nadam se da nećeš upoznati mog oca.

Potpuno je ćelav.

Ne, ti ćeš biti veoma privlačan deda.

Dobro, možda malo ćelav. Zar ne? Ovde. - Stvarno? - Da.

Imao je kosu. Nikad se ne zna, samo jednog dana opadne. - Da.

Znaš šta ja radim? - Šta? - To je moja čudna manija.

Nikom to nisam rekao. Zamišljam slogove kao geometrijske figure.

Na primer: "Hej, kako si?" To je kvadrat.

Hej-ka-ko-si. Četiri sloga.

Stvarno. Baš sam kreativan.

Da, to je bilo baš intimno.

Uopšte nije loše.

Mogu da osetim mehuriće...

Ovo je džin-tonik, zar ne?

Kao bilo koji drugi?

Ma ne. Ovo je poseban džin-tonik.

Ma, daj... - Samo što...

Razlika je u malim detaljima.

Jednog dana ćeš razumeti. - Detalji se mogu videti? - Da.

Tražim ih, ali ih ne nalazim.

Obožavam ovu pesmu. - Ne radi mi to. Ne znam da igram.

Dobro jutro.

Dobro jutro.

Ostaćemo da živimo ovde, u ovoj sobi, zauvek?

Nešto ćemo jesti, pogledati film, i ceo dan provesti ovako, u krevetu.

Reci mi da će uvek biti ovako.

Samo mi reci da hoće.

Obećavam ti.

Zdravo! - Zdravo!

Poljubićeš me?

Ometam li te?

Stani.

Dekoncentrišem te? Šta?

Stani ili ćemo se slupati.

Zdravo. - Ljubavi...

Reci mi nešto lepo.

Vidi, znam da je situacija na kraju postala stegnuta.

Teško funkcionišemo. Oboje smo napravili velike brljotine.

Ali sam razmišljao i o mnogo lepih stvari koje su nam se desile...

Trenutaka. U poslednje vreme stalno ih se prisećam.

Kao kad smo išli na plažu.

Prvi put kad smo išli na plažu, sećaš se?

A i... tu su stvari koje su se mogle desiti.

Da, ali se nisu desile. Nije baš tako, vidiš?

Nije tako. Devojke nisu takve, momci nisu takvi. Da jednog dana shvate

da nešto treba menjati i onda se venčaju i žive sretno do kraja života.

Ne ide to tako. Ja sam jedan dan takva, drugi dan drugačija...

Promenljiva. - Da, veoma promenljiva.

Jednog dana mi se dopadaš, drugog si mi odvratan.

Jednog dana znam šta hoću, drugog ne znam.

Komplikovanije je, razumeš? Nije kao u pričama koje pišeš.

Stvar statistike. Dani kad si raspoložen i dani kad si kao dupe.

I statistički, mi smo uglavnom kao dupe.

Koji deo nećeš da shvatiš?

Kao da sam ja mogao nešto učiniti da ne završimo ovako.

Šta ja znam? - Trebalo je da imamo decu.

Da imamo decu. To ljudi rade.

Tako nećemo samo misliti na nas, fokusiraćemo se na druge stvari.

Ti nisi hteo decu. - Ali kad bismo ih imali...

Stani, stani... - Znaš šta? Ne znam zašto si me i zvao.

Da proćaskamo.

Sedi. Ne pravi scenu. - Osećaš li se sad usamljeno?

To ti je? Zašto ne promisliš pre nego što počneš da pričaš?

U romantičnoj komediji, parovi su sretni.

Ili barem postoje trenuci u kojim im stvari dobro idu.

Momenat u kojem, ako bi se film završio, osećali bismo

da će sve ostati isto do kraja njihovih života.

Zauvek. Večno.

Reci mi nešto. - Šta?

Sigurna si u ovo što radimo?

Ne. Ali već si se preselio.

Tako da više nemamo izbora.

Bez kriza, ekonomskih, seksualnih, porodičnih problema, bilo čega.

Ljubavi, divni su. - Stvarno?

Da, čudesno. - Neverovatno.

Bez svađa, sukoba, neverstva, bolesti...

Apsolutno razumevanje i potpuno slaganje.

I da bi se naglasilo kako se protagonisti slažu,

i koliko se zaljubljeno osećaju,

njihovi prijatelji su uvek u bedaku.

...premlada za tako ozbiljnu vezu,

tako stabilnu, želela bi da proba sa drugim osobama...

Nije sigurna u svoja osećanja, bla, bla, bla...

A kako si ti? - Hoću da umrem.

Ma šta pričaš!

Imam snage samo da gledam serije. Bilo šta,

bilo kakvo sranje. U kući sam po ceo dan.

Gledao si oni koju sam ti dao. - Da. Ništa nisam shvatio.

Šesta sezona je dobra. Moraš biti malo strpljiv.

Naravno. - Nije nešto...

ali šesta je dobra.

Dopali su mi se "Los Secundarios". Tip koji radi ovo...

Nosi naočare? - Taj će umreti. - Jedini koji mi je smešan.

Treća epizoda, druga sezona.

Znao sam. Činio mi se bolestan.

Ne, pregazio ga je kamion. - Dođavola. - Izašao je iz sudnice i kaput

Svi su veseli i sretni.

To je romantična komedija. Šta hoćeš, da ubije majku?

Sad su zajedno i sve je u redu. Šta će dalje biti?

Ima još dosta do kraja, nešto će se desiti.

Ti si stručnjak. - Da, da.

Ne pravi takvu facu, platiću ti.

Vodim teške pregovore sa produkcijskom kućom.

Zato sam te i zvao jer mi treba tvoja usluga.

Smiri se. Nije ništa čudno, samo...

Video si Turčina o kojem sam ti pričao?

Upoznao sam neke Francuze koji bi da ulože novac.

Mala produkcijska kuća...

i tu ti nastupaš.

Možeš li u priču da dodaš nešto što se dešava tamo?

U Francuskoj? - U svakoj romantičnoj komediji se pojavljuje Pariz.

Stani... - Jednu scenicu, neku glupost...

Ti to možeš lepo. Imaš talenta.

Dođi, dođi. Pre nego što odeš...

Vidiš li onu žensku tamo?

32 komada, bez sašimija...

Svaki put kad dođeš, pita za tebe.

To je Adrijana, moja devojka. Pričao sam ti o njoj.

Šta hoćeš da kažeš? - Ona mi je predložila da kažemo

Valeriji da se možemo sastati učetvoro kod mene u kući i...

Otišao si u tri lepe. - Ona mi je to rekla!

Da probamo, lepo je. - Valerija i ja smo raskinuli.

Da, tako je. - Ništa mi nisi rekao. - Šta ja znam?

Kako si? - Dobro, dobro...

Ti si pisac, a pisci su čudni. To su ljudi koji mogu biti sami.

I moj apartman ti je uvek na raspolaganju.

Ni lud ne bih bio u istom apartmanu s tobom.

Slušaj... Razgovaraj s Valerijom.

Pitaj je. Možda prihvati i sve ispadne dobro.

Pomeri se! Ne diraj me!

U Pariz? - Da. - Ali zašto? Nije ti lepo ovde sa mnom?

Naravno da jeste, ali to je sjajna prilika.

To je jedna od najboljih plesnih grupa na svetu.

Važi, a šta ću ja da radim? - Ti ideš sa mnom.

Naravno. Probe se završavaju u podne.

Onda možemo ići u obilazak grada, muzeja, učiti francuski...

Da nađemo drugi posao. - A moj posao? Da ga napustim?

Da, ionako se stalno žališ.

Jeste dosadan, ali nije ni tako loš. - Ali možeš naći neki mnogo bolji.

Ti voliš dizajn. A radiš u magazinu za kola i ženske.

Provodiš dane uklanjajući strije u Fotošopu.

I svakog trenutka mogu da ga ugase. - Nije sigurno. - Hajdemo, Viktore.

Ne mogu ovde da plešem. Biti balerina ovde je kao biti toreador u Japanu.

Šetajmo.

Zar ne poželiš ponekad da živiš u drugoj zemlji, da naučiš drugi jezik?

Želeo si da budeš urednik muzičkog časopisa? Sada je trenutak.

Kada, ako ne sad? - Naravno.

Obećaj mi da ćeš razmisliti. - Obećavam. Razmisliću.

p r i j e v o d i - o n l i n e. o r g

Čuješ li me? - Da.

I? Nećeš mi ništa reći?

Ne znam. Šta želiš da ti kažem?

Nešto. Da li ti se dopalo ili ne.

Bili smo na probi, a premijera je za tri dana.

Naravno da mi se dopalo. Bilo je baš lepo.

Šta još želiš da kažem?

Ah, ne znaš... - Marina, ne budi dosadna.

Nemoj me pritiskati, nisam plesač.

Šta ti je? - Meni ništa. Šta je tebi?

Razmišljao si o Parizu? - Jesam, ali ništa još nisam odlučio.

To nije laka odluka. - Dođavola, Viktore.

Pablo?

Lusija!

Ne...

Šta radiš? Dugo se nismo videli.

Ostao si isti. - Ne... - Jesi.

Baš dugo...

I dalje si u Montevideu. - Da.

Lepo je i mirno...

Ali dolazim ovamo često, u potrazi za akcijom.

Po malo haosa. - Haosa, da.

Mislila sam da si u Španiji. - Bio sam dosta dugo.

Ali sam se vratio.

I kupuješ sopstvene knjige?

Da, dobro...

To su stvari... - To su stvari koje svi radimo.

Neizbežno. - Ne. Ne mogu da verujem.

Kupila sam je u obližnjoj knjižari.

Da se menjamo? - Da, kako da ne.

Pišeš li nešto? - Dobro, ovaj...

Ponešto. - Ponešto? Ne ide ti?

Ide, ali ne...

To je samo faza. Proći će, ne brini.

A ako te ne prođe, dođi u Montevideo da me posetiš.

Može?

Važi.

Dobro, pričaj mi malo o sebi. - Šta želiš da znaš?

Oženio si se? - Ne.

Dobio si decu?

Ne. Imao sam devojku do pre nekoliko meseci.

I... I dalje se viđamo, često razgovaramo telefonom...

Izvoli.

I ja sam se razvela, ali pre tri godine.

Veze su komplikovane.

Komplikovane su... - Da.

Šta ima? - Ne...

Sećaš li se mene?

Ti si prva osoba s kojom sam razgovarala kad sam došla u Madrid.

Setila sam te. Pitala sam te za ulicu.

Sećaš se?

Ja sam Kamila. - Viktor. Drago mi je.

I šta radiš? - Ništa, idem sa posla.

Lepo.

Proleće u Madridu je neverovatno. Oduševljena sam.

Sve je nadahnjujuće, egzotično.

Osećam se ovde... prelepo.

I šta radiš ovde? - Režiram neki komad u teatru.

Pazi!

Imala sam par šturih ideja, za koje nisam znala kuda vode,

i jedan profesor sa fakulteta je insistirao da ih napišem,

i kunem se, spasao mi je život. - Super. - Da, baš lepo.

I o čemu se radi? - To je priča o jednoj devojci.

Ona se zaljubljuje u portira u svojoj zgradi i on se zaljubljuje u nju,

i on napušta svoju porodicu, posao i sve i odlaze zajedno.

Odlaze? - Da, to je ljubavna priča

sa autobiografskim elementima. Ne svim, ali ponešto...

Nije sve autobiografsko, ali ima ponešto... ma super.

Mislila sam da neće služiti ničemu, a izgleda

da ćemo ići na turneju u Pariz, Rim...

Stvarno? - Da, da... i Kanadu.

Moći ću da napustim posao konobarice.

Šta ćeš sad da radiš?

Pa, pošao sam kući.

Ja neću otvoriti kafić još za sat vremena.

Hoćeš da svratiš.

Dobro... - Dobro...

Ovaj... - Ostajem još nekoliko dana, ovde u Buenos Airesu.

Ako hoćeš... - Važi.

Ima vremena. Ako ne, onda u Montevideu. Znaš?

Odlično. - Šta? Ja ću.

Ovde je.

Čujemo se? Važi.

Hvala.

Za knjigu, mislim. - Ah... i tebi.

Ah, još nešto...

Ne možeš otvoriti moju knjigu dok ne završiš to što pišeš.

Dobro... - Možda ti pomogne, posluži...

Važi? - Naravno. - Dogovoreno? - Dogovoreno.

Ćao. - Ćao.

Zdravo. Valerija je, ostavi svoju poruku.

Reci nešto, dođavola!

Oprosti mi, oprosti...

Ona je budala! Jesi li video šta je napisala?!

Budala!

Kakav skot! S kim se još dopisuješ?!

Ne, ne... - S kim?

Ne, dobro sam. Prevazići ćemo to, sigurno. Valjda.

Znaš koji je problem?

Nismo znali da rešimo to... kao ljudi.

Pazi na govno. - Dođavola!

Za sve drugo jesmo, ali za ovo ne.

Ne sviđa ti se partner, raskineš vezu.

Voliš osobe istog pola, venčaš se, niko te ne diskriminiše.

Ali za seks u vezi nema dobrog rešenja. Nema.

Mnogi provedu ceo život sanjajući o seksu van braka.

I šta rade? Jebu se? Ne, potiskuju to i pate.

Drugi ne. Drugi idu i šaraju sa strane.

Ali moraju da varaju, lažu, kriju se. I tu se takođe pati.

Drugi neće da varaju, pa kažu svom partneru.

I zajedno idu na grupnjak.

To ih u početku samo iritira, ali uskoro i oni počinju da pate.

Tako da nema tu dobrog rešenja. Čuješ li šta ti pričam?

Da, da. Nema dobrog rešenja.

Zašto uopšte mora da ima rešenje? - Daj mi vodu. Zbog toga što...

Ti tako možeš ceo život? Ja ne mogu, čoveče.

Mislim da dobro dođe da se neko vreme razdvojimo da shvatimo šta osećamo.

Kao da još uvek to ne znaš.

Znam, ali u vezi udaljenost pomaže da se stvari sagledaju jasnije.

Jesam li ti već rekao da si budala?

Jebaćeš se sa njih dve, tri, dvadeset, koliko god...

A na kraju ćeš ostati sam, u govnima do guše, i zažalićeš.

Jasno, dakle, prevazići će prvu krizu.

Ali će nastaviti dalje. - Naravno.

Stoga... - Da, došli smo do te tačke.

Tu tačku obojica dobro poznajemo.

Je li sve u redu, dušo? Želiš nešto?

Mama će stići svakog trenutka.

Reci mi... Javi se. - Ne, u redu je. - Javi se.

Zvaću je posle. Reci.

Šta reče? - Zvaću je posle.

"Je"? - Lusija. Sećaš je se?

Da, mnogo si mi pričao o njoj. Ženska sa kojom ništa nisi pokušao.

Bila je u vezi, a onda ja. Nismo se vremenski podudarali.

Slučajno smo se sreli pre neki dan. I našli kod mene.

Ali ona živi u Montevideu. - I koliko ostaje ovde?

Oko jedne sedmice. - Zovi je.

Ne budi kreten. Zovi je. - Nisam raspoložen za to.

Poslušaj me. - Premišljam se.

Sa Valerijom je još sve otvoreno. - To sa Valerijom je gotovo.

Dobro. - Seti se koliko si puta smišljao izgovor da ne raskineš vezu.

Dobro. - Ili ljubavnici... - Dosta, dosta.

Baš lepo, Loli. - Oh, evo je mama!

Sačuvaćemo ovo. Poljubi čika Pabla.

Ćao, Pablo. - Ćao, lepotice.

Da vidimo...

Hajde...

Izvoli. Reci mami da ću joj uskoro dati novac.

Dobro.

Ćao tata. - Ćao princezo.

Dobro... Hoće li se pomiriti. Hoće li otići u Francusku?

Nemam pojma.

"Ne volim rastanke, to znaš. Vraćam se za 6 meseci, mislim.

Staraj se o stanu i mačku. Marina."

U skoro svim romantičnim komedijama,

postoji trenutak kada se protagonisti razdvoje.

Taksi!

Ponekad je to putovanje na koje ide jedno od njih

ili neki drugi razlog koji izaziva samoću,

u kojoj oboje moraju razmisliti o onome

što se desilo i onome što žele da im se desi.

Da li je ljubav, koja je trajala u jednom periodu njihovih života,

nešto što se može zaboraviti tokom vremena

sa istom lakoćom sa kojom se pojavila...

ili ne.

Hvala. - Možda treba da shvate da su stvoreni jedno za drugo.

Zauvek.

Lukas je na putovanju, zato se opusti.

Lukas? - Da. Nisi znao?

Da, nešto sam znao, ali...

Onda nisi znao ni za ovo.

Htela sam da ti pokažem, jer te neću zvati.

Moderni smo, ali ne baš toliko.

Ah, što se mrštiš?

Poludela si? - Zašto?

Ti... ćeš da se udaš?

Da. Predložio mi je to i činilo mi se zabavnim.

Hajde, razvedri se zbog mene.

Gotovo je, prošlo je, završilo se!

Hajde.

Ne.

Sigurna si da ćeš to da učiniš?

Ne.

Ali već sam rekla "da", tako da ne mogu sad to da povučem.

Budimo prijatelji, ne mrzimo se.

Moramo napraviti neki oproštaj.

Mislim...

Ti i ja? - Ne znam.

Hoćeš da ševiš?

Zašto kažeš "ševiš"? - Pa šta?

Postao si osetljiv? Treba li da kažem "vodiš ljubav"?

Više ti se dopada?

Dobro... - Dobro.

Sretno, i sve to... - Hvala.

Volim te mnogo. - I ja tebe.

Kako si? - Dobro, odlično. A ti?

Dobro. Ma, super. - Lepo.

Već sam odneo sve moje stvari iz stana.

Aha. Hvala.

I ja ga napuštam, nema smisla čuvati ga.

I hvala ti što si se brinuo o mačku, mnogo mi je nedostajao.

Nema na čemu.

Dao bih ovom tri zvezdice.

To je samo džin-tonik.

Idem da zapalim. Ideš sa mnom?

Propušila si? - Jebeš Francuze.

Petougaonik. Broj. Je-beš...

Kada se vraćaš? - Za dve nedelje.

Biću ovde za Božić i onda...

A ti? Čime se baviš?

Bila si u pravu. Magazin je zatvoren i ostao sam bez posla.

Žao mi je. - Ne, možda je tako i bolje.

Izvukao sam dovoljno novca da sam pokrenem

magazin o kojem sam ti pričao. - Stvarno?

Koji ima odeljak koji se zove "Kako biti toreador u Japanu".

To je odeljak o plesu. - Zaista? Odlično.

Počeli smo na internetu, a možda pređemo na papir.

Ali svejedno. Važno je da radim ono što volim.

Zadovoljan sam. Više ne provodim dane popravljajući strije.

Baš mi je drago. - I meni.

Hej, oprosti mi.

Zapravo nismo imali mnogo sreće ti i ja, zar ne?

Možda bi, da si ti bila ovde ili ja tamo, bilo drugačije.

Ali ovako...

Nisam hteo da menjam tvoj život, a ni svoj.

Naravno. - Onda...

Pričaćemo još pre nego što odeš, zar ne?

Da, naravno.

Ćao. - Ćao.

Ah, ne. Potpuno si poludeo.

Ne, nisam hteo da te brinem.

Mislio si da imam novu kancelariju? Dođi, sedi.

Možda te i nisam slagao, kancelarija je baš lepa, zar ne? - Jesi li dobro?

Izlazim za dva dana.

Znam. Reći ćeš da sam ja kriv, da se ne pazim,

sve znam šta ćeš mi reći, ali nije tako.

Adrijana me je ostavila.

Šta se dogodilo? - Ništa. Svingali smo sa Turcima i zaljubili su se.

I on je ostavio svoju ženu.

Ti si budala, Andres.

Možda to i nije tako loše

jer je tip kupio moju produkcijsku kuću,

sve filmove, ceo posao sa svim.

I ponovo ću da imam lovu, a i ti, jer će ti platiti. - Konačno.

Rekao sam mu da je tvoj honorar duplo veći nego što sam ti ja trebao dati.

Tako da te čeka poveći ček. - Pa ti si genije.

Suvi genije. - Možemo da nazdravimo.

Čime? Infuzijom? - Ima ovde.

Ma daj...

Hajde da nazdravimo za život, hajde da nazdravimo za scenario.

Skoro je gotov.

Izgleda da ću konačno završiti nešto što pišem. - Čestitam.

Šta ćeš sad da radiš?

Odmaraću. Biću sa mojom decom, unucima, najmlađim.

Radi se o pažnji prema osobama koje voliš.

A ti?

Želim da nastavim da pišem.

Da završim neke romane.

Sad, kad budem dobio novac, biće lakše.

I? - Znaš, meni je teže nego tebi.

Ja se ne zaljubljujem tako lako.

Znači, sad mogu da je zovem. - Koga? - Valeriju.

Znaš da mi se uvek dopadala. - Isključiću te sa aparata!

Zdravo! Kako lepo iznenađenje!

Ćao. - Zdravo, lepotice.

Ne mogu da ustajem. - Zdravo, deda. Šta ti se desilo?

Ništa, dušo, ništa. - Šta ti se desilo?

Ništa... Ma, gluposti. Smirite se, sve je u redu.

Znači, ovde neko može da pomisli da je pisac...

Neko ko je na pola puta između života i dela.

Dobro. Ovde su vaši radovi...

Loše je ovo, deco.

Ko nije pročitao klasike, taj je lenčuga.

Sve romantične komedije

se uvek završavaju velikom izjavom ljubavi... i poljupcem.

Već sam rekao da to nikad ne može da omane.

Ono što dolazi posle, srećom, ne možemo znati.

Samo znamo ono što se desilo ranije,

ono kroz šta su ti likovi morali da prođu

da bi postali ono što su sada i zauvek.

Jer se likovi nakon kraja više ne mogu menjati.

Ostaće nepromenljivi u najboljem trenutku svog života.

Neposredno pre trenutka u kojem počinju istinski problemi.

I gde filmovi počinju previše da liče na stvaran život,

prepunog sukoba koji ne mogu da se reše,

sumnji, smrti, bolesti, laži, prevara...

A ja ne volim da filmovi liče na stvaran život.

Barem ne za sada.

p r i j e v o d i - o n l i n e. o r g

Približava se. Ostalo je još dva, tri minuta.

Poslednja, proba, dragi gledaoci...

Idem. - Šta?

Žao mi je, moram da idem. - Viktore! Viktore!

Šta želiš?

Hoću da budem s tobom danas, ove godine, i svih narednih koje dolaze.

Jer kroz sve što nas od sad čeka želim proći s tobom.

I ako treba da promenim život, učiniću to. Nije me briga.

I ako ti treba da promeniš svoj, učinićemo to zajedno.

Slažeš se? Šta god to bilo.

Znam da će biti i drugih žena u mom životu, i drugih

muškaraca u tvom, i lepših, ali ovo je kao džin-tonik.

Važni su mali detalji, a meni se dopadaju tvoji detalji.

Sviđa mi se miris tvoje majice kada dođeš sa plesa.

Sviđa mi se kad uvek zamišljaš drugačiji život.

Sviđa mi se da izgledam glupavo kad ne razumem šta mi pričaš.

Sviđa mi se kad zamišljaš kako ćemo izgledati za 60 godina.

Sviđa mi se tvoj džin-tonik, i pre svega strast

sa kojom ga spremaš, jer tu strast želim u svom životu.

I stvari koje kod tebe ne volim su kao semenke limuna,

koje kad ispljuneš, džin-tonik bude savršen.

Jer kad nekog voliš, ne možeš gubiti vreme.

I ja ne želim da gubim vreme. Ja hoću da brinem o tebi.

"Gleda ga ganuta. I izgubiše se u beskrajnom poljupcu."

"Scena izbleđuje. KRAJ."

"Za Pabla, za sve što je na ovim stranicama,

koje su, u neku ruku, i tvoje. Lusija."

Prevod i obrada: Lepi Dzoni LepiDzoniPrevodi@gmail.com

Preuzeto sa www.titlovi.com