Original subtitles

Mama!

Vrlo dobro, Giu. Samo tako nastavi!

Ne posustaj.

Bijel, prestigni me!

Didak!

Čekaj, ima ljudi.

Didak, samo napred!

Hajde, mama, brže! Ili nikada nećemo stići!

Hajde, Bijel.

Stižem.

ČUDNA REKA

Vidi, fontana.

-Hej Biel, reka. -Nastavićemo dalje.

Hajdemo.

-Brzo. -Spavamo u hostelu.

Ne možemo toliko potrošiti.

Da nisi dao otkaz na poslu da bi se priključio toj zadruzi.

-Šta piše ovde, Monika? -Voda nije za piće.

Tata, mama, možemo li da zaronimo?

-Ne. Hajde, Bijel, Giu, Didak. -Molim vas.

-Molim vas... -Ne, ne.

-Molim vas, stvarno je vruće. -Idemo.

Hajde, odlazimo.

Šta je ovo, diktatura?

Didak! Hajde!

Poprskaj malo vode po vratu.

-I ja želim malo vode. -Šta radiš?

Didak, molim te stavi kremu za sunčanje.

Voda nije za piće.

Da vidimo gde smo.

-Mama, prestani. -Biel, izgorećeš od sunca.

Pa, onda je ti stavi.

-Krema za sunčanje, Giu. -Ne pij vodu.

Sviđa li ti se, Bil?

Nije toliko hladno!

Čija je ovo bila ideja?

To je psihološki.

Moja!

Oh, ovo je sjajno.

Prokletstvo.

Som, Biel, pazi.

-Vidi. Ima puno ribe. -Stani.

Upravo sam video jednu ovde. Neverovatno.

Vidi, evo još jedne ovde.

Oh, som.

„Moraš da vidiš...

šta on radi.“

„Moraš da vidiš šta radi...“

Zar ti nije hladno?

Malo. A tebi?

Dobro sam.

Nisi večerao.

Dobro sam.

Možeš li mi pomoći?

Evo.

„Trebalo bi da ga sada vidiš

kada je prolazio, biljke su stajale visoko,

a podzemna voda je izbila,

kada je on dodirnuo štapom tlo.

Mora da je istina.

Kada pogleda gore ka oluji...”

Od sada, ne znam to tako dobro.

„Kada pogleda ka oluji...

Oblačna masa se otvara

i zadirkuje jasnu svetlost dana

Ali...

Ali šta on radi, morate ga videti

Jedan trenutak, a onda on beži.

A onda beži, baš kao što ga i ja izbegavam

Strašno biće koje sve remeti”

„Da li se slaže sa ljudima?”

„Ne mogu da ga razumem.”

„Da li on zna, kao mi,

za prazne dane osećaj starosti i beznačajnosti?

Da li on zna za ljudsku patnju?“

Mama?

Pre je bilo više vode.

Sve je bilo tako drugačije.

Koliko si tada imala godina?

Šesnaest, kao ti.

Žao mi je zbog datuma.

Nisam mogla ništa da uradim.

O njima određuje pozorište Ljure.

Uvek je isto.

Ili to ili Narodno pozorište.

Sve se vrti oko tebe.

Radije bi bila sa prijateljima.

Ti si me dovela ovde...

Možda je ovo naše poslednje leto zajedno.

Kako to misliš?

Kada si tako brzo porastao?

Hoćemo li da idemo na spavanje? - Da. Odmah ću doći.

-Laku noć. - Laku noć.

-Volim te. -I ja tebe.

Šta radiš?

Zašto čitaš?

Jesi li glup?

Ali u čemu je tvoj problem?

-Dođavola, samo čekaj. -Šta radiš?

-Uradi to kasnije, u redu? -Sada mi se čita.

Dao sam ti večeru.

A vidi šta radiš.

Nemoj kasnije ništa da me pitaš.

Jebi ga.

Već si to uradio, zar ne?

Ubiću je.

Nemoj da je ubiješ!

Nemoj da je ubiješ!

Slatka je.

Šta radiš?

Kako da je uhvatim?

Uhvati je rukom.

Ne, ubošće me.

-Mogu li da otkinem ovu stranicu? -Ne.

To je mamina knjiga!

Nije trebalo da je uzmeš.

Mala buba... Bezopasna je.

-Ne mrdaj -Hajde, iznesi je napolje.

-Hajde -Ne guraj me, ispustiću je.

Veoma je slatka.

Sada izlazi napolje.

-Ne, ja ostajem ovde. -Šta?

-Spavao si ovde juče. -Baš me briga. Oh, slatkiš!

-Nije za tebe. - Molim te...

Spavaš sa mamom i tatom večeras.

- Izlazi napolje. - Neću.

- Da. - Ne.

-Slatkiši! - Idi ili ćemo te izbaciti. - Ne. Slatkiš.

U redu, uzmi malo, ali nemoj reći mami i tati.

-Još. -Ne, nema više.

Izlazi.

-Ovi slatkiši su sranje. -Vrati ih.

Ne. Daj mi još.

Jebi ga! Kakav smrad, čoveče.

Izlazi, izlazi.

Idi Giu, izlazi.

Tata!

Tata!

-Idi ti, molim te. -Ne, ostavi ih.

Probudiće kamp.

Tišina. Isuse.

Kada će odrasti?

Giu! Šta radiš ovde?

Izbacili su me.

Oh, izvini, tata. -Ne brini.

-Tata! -Ućuti.

Ne, nemoj da ideš.

-Probudićeš sve. -Baš me briga

Sledeći put idemo u nudistički kamp.

Da vidimo Biela.

To je zato što odrastaš.

Da li te boli ovde? -Da.

Oba ili ova?

Ne, ona levo.

Proklete kosti.

Videćeš. Sa ovim, više neće boleti.

Samo misli na nešto drugo.

I meni se ovo desilo.

Ne viči, u gužvi smo u kampu.

Tata, nema on pet godina.

-U redu, dobro. -Ne moraš da ga lomiš.

Uzmi ovo.

„Stara Tisa“ ima 9.550 godina.

9.550 godina?

-To je smrča. -Je li još uvek živa?

Didak, pojedi malo voća.

-Sedi. -Pčele su bezopasne.

Ko je ovde biolog?

Da im napravim tost?

-Jesu li to ose ili pčele? -Ose

Dodaj mi mapu.

Pčele prave med.

U redu, stigli smo i... Hvala ti.

Moramo da stignemo tamo. To je 50-60 km.

Gde ćemo spavati?

U kampu.

Kojem?

Posolio si?

Nećemo naći mesto ako improvizujemo.

Didak, dosta je, u redu?

Bijel, desno.

Jesmo li blizu?

Ostalo je još 3 km.

-Zar nije bilo 200 metara?

-Moja greška. To je 200 metara nadmorske visine.

Jebi ga!

Didak, prestani da kukaš.

-Monika, da li da ja uzmem? -Ne brini.

-Tata, ne mogu, -Možeš, možeš.

-Uzeću ga, možemo se zameniti. -Ne.

Večeš to ceo dan.

Hajde, smanjiće ti teret.

-Hajde. -Alberte, jebi ga!

Skrenimo desno.

-Znaš da čitaš mape, zar ne? -Da

Kamp mora da je tamo...

-To je put, očigledno. -Da.

-Ne idemo tim putem. -Tamo je!

Vidi, potpuno je očigledno.

Pogledaj ove oznake.

I lepa staza ovde!

Vidiš sunce? Tu je staza.

-Nema staze tamo. -Da, ima.

-Ne tim putem. Spušta se mrak! -Tačno, hajde da idemo prečicom.

Stani, idemo tim putem.

-Biel, ne možemo tim putem. -Evo, onda pogledaj.

-Molim te, slušaj. -Sve što radim je da slušam tvoje primedbe.

Tu je bila staza, ali više ne postoji.

Ostavite štapove, molim vas. Pazite na koprive.

Idite po bicikle. Pažljivo pogledaj mapu.

Monika...

Hvala.

Vidiš li tragove ili ne?

Hej, tebi se obraćam, Alberte.

Pazi, Giu, ima kopriva.

Hajde, Didak...

Mogu li malo da budem nasamo, tata?

Ustani, ako možeš...

Jebi ga.

Kako je Žerar?

Koji Žerar?

Žerar, Pereov i Martin sin.

Video sam ga na seoskoj zabavi.

Mnogo je porastao, zar ne?

Izgleda viši... - Da.

Video sam vas kako plešete zajedno.

Sa Gerardom?

Da.

Poljubili ste se.

-Ne. -Niste?

Jesi li siguran?

Mislio sam da si to ti.

Ne.

Ali ti se sviđa Gerard, zar ne?

Misliš li da se i ti njemu sviđaš?

- Ne. - Ne?

Ali te je poljubio.

Da li je tako?

Da?

Hej, on te je poljubio.

Mora da mu se sviđaš.

Bio je pijan.

Da li ljubi svakoga kada je pijan?

Poljubio je i Hulija.

Sviđao mi se neko kada sam bio tvojih godina.

Nikada joj nisam rekao šta osećam.

I ispostavilo se da je bila zaljubljena u mene.

Mislila je da je nisam ni primetio.

Zato što sam bio tako stidljiv...

- Izmišljaš. - Ne.

Ne izmišljam.

-Jesi li siguran? -Da.

Istina je.

Bolje je reći to.

Onda znaš i možeš da kreneš dalje.

Jer će biti i drugih momaka.

Tata, ne volim dečake, sviđa mi se Žerar.

Žerar je dečak.

- Ljudi tvojih godina ne razumeju. - Izvini.

Mislim, sada ti se sviđa Gerard, ali možda će ti se svideti neka druga osoba.

Pretpostavljam.

Kreten.

Pusti me, idiote!

Ah, prestani! -Kurac!

Možeš li da prestaneš?

Idiote.

Voleo bih da nisi došao.

Šta radiš?

Jebi ga.

Didak.

Didak?

Jesi li dobro?

Didak??

Zašto se međusobno povređujete?

Ne znam.

-Je li ovo kombi koji ste hteli da kupite? - Da

Da, hteli smo da ga kupimo.

Ali onda si se ti rodio.

Šteta.

Osim toga, ko sada želi Vestfaliju?

Mislim da je Gerard ima.

Gerard... ko je Gerard?

Jebi ga, mama.

Izvini.

Izvini, ne sećam se.

Ko je Gerard?

Onaj koji me ignoriše.

Još uvek te ignoriše?

Ali slušaj, zar se niste ljubili?

Tii to nećeš razumeti.

Šta?

Frustraciju što nisi poželjan.

Taj tip je glup.

-To je stvar ukusa. -Da, u pravu si.

On je na gubitku. Vidi kako smo te zgodnog napravili!

Mama?

Didak!

Didak, uspori!

Uzmi torbe.

Ne možemo ih staviti ispod jelke!

Samo uzmi torbe.

Ne počinji ponovo. - Drveće privlači munje.

-Ne počinji ponovo! - Ali drveće...

ćuti!!

Možeš da odeš ako želiš.

Idi!

Molim te, Didak.

Momci, dođavola. Molim vas, pomozite!

Ovo je ludost!

Molim te pomozi, Didak!

Guiu, dođi ovamo, uzmi ovo.

Didak! Didak, hajde!

Momci, kako se to ponašate?

Didak!

Šta nije u redu?

Hladno mi je.

Da li je bolje?

Ne možeš da spavaš?

Hladno je.

Malo, da.

Sviđa mi se.

Ne gledaj me tako.

Kako?

Šta se dešava?

Šta je?

Sećaš li se svoje prve ljubavi?

Da.

Bilo je to na istom putovanju.

Pre 25 godina.

Nikada se nisam tako osećala.

Bio je odavde.

Išli bismo na plivanje,

i ljubili se

Jednog dana, odveza me je čamcem,

pobegli smo.

Šta se desilo?

Ništa, vratila sam se sledećeg dana.

Jesi li ga ikada opet videla?

Ne.

Nestao je.

Studentski dom je odmah tamo.

Samo smo šetali okolo.

Postoji nekoliko modula okrenutih ka Ulmu.

Ovo je divno zelenilo, ali zgrade su tako racionalne.

Sve prave linije. - Radovao se ovome.

Maks Bil je bio matematičar.

Njegova ideja o strukturama... - Kada je to bilo?

-Otvoren je 1955. -'55?

Izgradnja je počela '53.

Napravljen je od betona,

što je tada bilo novo.

Mora da su bili zapanjeni.

To su moduli, ponavljajuće strukture.

I uveli su male varijacije.

Linije su prave, ali se iznenada pomeraju.

Vidiš, više nije pravo tamo?

Menjaju se i razvijaju,

vodeći do studentskog doma.

Ova zgrada...

Vidi, neko je ovde. „Zdravo.“

„Kako si?“

Zamisli da...

Trebalo bi da govoriš nemački.

U pravu si.

Hajde da uradimo nešto: zatvorimo oči.

Zamislite da smo studenti. - Tata, nismo deca.

Uradi to. Zatvori oči.

Osetite povetarac...

Zamislite da je jesen, lišće opada.

A vi ste ovde studenti.

Najvažnija umetnička i dizajnerska škola u Nemačkoj.

I daju vam stolicu sa tri noge.

Monika... - Izvini.

I tu stolicu nosite na čas.

Ovde nije bilo stolica.

Nosio bi svoju stolicu gde god si hteo.

Toliko je bilo besplatno.

Išao bi u radionicu.

Bilo je obrade drveta, metala,

pravili su skulpture, mešajući umetnost i nauku.

Postojale su i umetničke nauke.

Sviđala im se ideja mešanja umetnosti i nauke.

Studirali su dizajn.

I fotografija takođe... Didak!

Mama, jako sam gladan.

Mešali su matematiku, fiziku i umetnost.

To je ideja dizajna.

I ova vrsta zgrade,

koja je potpuno racionalna, sve prave linije,

ali ima smirujući efekat kada je pogledate.

Dozvoljava vam da razmišljate.

Hajdemo ovde. -Tata...

Hajde, Giu. Zamisli da smo studenti.

Idemo na čas vizuelne komunikacije.

Ovde su predavali komunikaciju.

Halo?

To nije smešno.

Hajde, Monika, molim te,

Objašnjavam vam ovde... hajde.

Hajde, nemoj biti mrzovoljna.

Hajde da napravimo kratku posetu.

Kratka poseta? To je prva...

Veoma je zanimljivo, ali reka...

-Onda ću ići sam... - Molim te, hajde da idemo do reke.

-Hajde da idemo do reke! -Slušajte, ovo nam je prva poseta!

-U redu, idite do reke. -Ljubavi, ne ljuti se

Hajde, pričaj nam o tome. Veoma je zanimljivo.

Tata, obećao si nam reku.

Ovo je jedino vreme kada ćemo biti ovde.

Šala je, dušo.

U redu, onda. Hajdemo gore.

-Opet? -Gore u manastir.

Zato je porede sa katedralom u Ulmu.

Manastir.

Sve učionice su okrenute u istom pravcu.

I svetlost je dolazila odavde.

Tata, jeste li se bavili sportom u radionicama?

Ne, to je bilo napolju.

Je li sve u redu, Didak?

Vidimo se napolju.

Seksi je kada sviraš.

Šimšir je veoma tvrd, koristi se i za izradu flauta.

Gde ti je list javora?

-Onaj koji smo našli pre neki dan. -Da.

Mislim da sam ga ispustio.

Gledaj! - Opet crni hleb?

Ne možeš se žaliti; u hostelu smo.

Zapamti da kada niko ne živi u zgradi, ona umire.

-Da, i vi ih oživljavate? -Tačno

A da li tamo žive braća i sestre ili prijatelji?

Didak, hajde, vode nema mnogo.

Mi smo u Nemačkoj i...

Nema suše u Nemačkoj.

Ne bi trebalo da koristimo svu vodu.

„Privlače ga senke,

tihi svet biljaka.

I njegov tajni život je pred njim, pun snage.“

„A kako to znaš?“

Jesam li dobro rekao?

„Stalno mislim na njega, toliko toga treba razumeti.

A ako jednog dana to uradim, šta ću otkriti?

Biti svoja, to je život.

Mi smo samo njegov san.“

Opusti se, Didak.

Hajde Giu, ostani jak!

Čekaj!

Odlično ti ide!

-Želim da preteknem. -Pazi!

Mama, gde ćemo danas spavati?

Šta želiš za večeru?

Šunku sa hlebom i paradajzom.

-Da li je ovo napravio arhitekta? -Jeste.

Sve kuće su iste.

Videćeš.

Objasniću zašto.

Ne možemo ovde ići biciklom.

Ostavimo ih ovde.

Ukrasti će ih.

Ne, neće.

Lopovi su svuda.

Možemo li ući?

Mislim da ne.

Sećaš se tog dana, Monika?

Oh, htela sam da te ubijem.

Satima smo tražili kuću.

Čija je to bila kuća? - Karlo Skarpa.

Bili smo izgubljeni, bez mape.

Bila je to podzemna kuća.

Nije je lako pronaći...

Očeve sjajne ideje!

- Bilo je lepo. - Bilo je zabavno.

Skinuo si mutnu fotografiju.

Nismo mogli ništa da vidimo.

Tata nije mogao da je nađe i ja sam rekla: „Ovuda“.

I našla sam je. -Sveta Monika.

Kao i uvek.

Takođe je lilo kao iz kabla.

Bili smo mokri. -Nije bila jaka kiša.

-Jeste. -Verujem ti.

-Da, je l' tako? -Pustili su nas u kuću.

Pogledaj ovo dvorište. -Didak, siđi dole.

Možemo li se vratiti biciklimae?

Alberte, siđi dole. Provlićeš vrata.

I ja želim da vidim.

-Telefon. Uslikaću. -Evo ga.

Giu, molim te.

Prestani, Didak.

Zvoniću. Možda možemo da uđemo.

Dozvolite mi da slikam.

- Ima li koga? - Šta radite?

Izvinite!

Vi ste arhitekta, zar ne?

Jesam.

Niste prvi koji su došli i pogledali moju malu kuću.

Nema problema.

Poznajem te.

Glumila si u... Čekaj.

„Zajedničko mesto“? Jesi li ga gledala?

Ne. Film u kome si nosila taj kultni teksas kombinezon

„Živeći sporo“.

-Vraćamo se. -Biću odmah tamo.

Gde si gledala moje filmove? Obično ih niko ne zna, čak ni u Nemačkoj.

-Ja sam takođe glumica. -U čemu si glumila?

Ne na onoliko mesta koliko bih želela. Kao što vidiš... znaš kako je.

Razumem. Da li trenutno radiš na nečemu?

Smrt Empedokla?

Helderlin.

U pozorištu u mom gradu.

„Ne traži čoveka koji je izgubio tvoje srce,

jer on nije ovde. Odlazi, mladiću.

Tvoje lice iskušava moj um, bilo da je blagoslov ili kletva.

Oba su ti moguća. Moraš sama da osetiš."

Razumeš li?

Ne mnogo.

"Ne traži čoveka..."

-Da li govoriš i francuski? -Da.

-A ti? -Da, moja majka je Francuskinja.

-Stvarno? -Da.

I igraš Deliju?

Da.

Nastupam u pozorištu u Barseloni.

Glumila sam Deliju u malom pozorištu u Gracu.

Grac?

-U Štajeru je. -Ne znam gde.

-Malo je. -I živiš ovde?

Ne, mojoj majci nije dobro.

I došla sam da budem sa njom.

Rođena sam u ovoj kući.

Odakle si, zapravo?

-Barselona... Katalonija. -U redu.

-Moja porodica, trebalo bi da se vratim. -U redu.

Veliko iznenađenje.

- Kako se zoveš? -Monika.

-U redu. -Doviđenja.

ćao!

Srećan odmor! - Hvala!

Kako se zoveš?

Za tebe sam Aleksandar.

Neka potoci odluče umesto tebe.

Tata!

Mama!

Biel!

Mama!

-Je li ovo reka Dunav? -Možda jeste.

Ili je to deo Dunava koji otiče?

Mislim da je to pritoka, zar ne?

Sve se uliva u Dunav.

Ali onda sve ove reke zadržavaju ime Dunav,

a gube svoja imena.

Da li je to zato što je on najveća reka?

ČUDNA REKA

Preveo Mita