Original subtitles

Danas, 5. novembra po�injem svoj izve�taj.

Pisa�u sve onoliko ta�no koliko sam u mogu�nosti.

Ali uop�te ne znam, je li danas stvarno 5. novembra.

Tokom protekle zime nedostajalo mi je nekoliko dana.

�ak nedelja, ne mogu re�i.

Ali mislim kako to nije jako va�no.

Oslanjam se na retke bele�ke.

Retke, jer nikad nisam kanila napisati ovaj izve�taj,

a bojim se da je u mom se�anju puno druga�ije od onoga kako sam do�ivela.

Ovaj nedostatak pristaje dobro svim izve�tajima.

Ne pi�em zbog radosti pisanja.

Tako se dogodilo, da moram napisati,

ako ne �elim izgubiti razum.

Nema nikoga, ko bi mogao misliti i brinuti se za mene.

Svakako sam sama, i moram poku�ati

pre�iveti duge tamne zimske mesece.

Preuzela sam taj zadatak na sebe, jer �e me to sa�uvati od toga da

buljim u sumrak i bojim se.

Jer se bojim. Sa svih me strana obuzima jeza,

i ne �elim �ekati da me sustignu i osvoje.

Pisa�u dok ne padne mrak.

A ovaj novi nepoznati rad kako bi mi zamorio glavu,

isprazneo i uspavao.

Ujutro se ne�u bojati. Samo dugih sutonskih popodneva.

Pi�em na stra�njoj strani starih kalendara,

poslovnih dopisa i na starom papiru.

Papir dolazi od Hugo R�ttlingera, velikog kolekcionara i hipohondara.

Hugo je trebao zapo�eti ovaj izve�taj,

ne zbog sebe, ne bih danas ovde sedila.

Verovatno ne bih vi�e bila �iva.

Pre tri sata sti�emo u brvnaru.

Nakon u�ine, Hugo je upravo po�eo drijemati,

Louise mu je predlo�ila, s njim ponovno oti�i u selo.

Hajde!

Nismo dugo ostali, Idemo sutra jako rano u lov.

Klju� automobila umetnut je, ako do�e� kasnije.

Hajde! - Da.

Gde je taj Ris? Ris?

Pas ostaje tu! Glupi sto�arski pas ne slu�a, da.

Ris? Ris, do�i!

Idi lepo k nozi.

Hajde, Ris!

Ide� k nozi! - Nemoj biti tako stroga.

Ris, ako ne �eli� do�i k nozi, ostaje� ovde. Vrati se!

Idi! Idi!

U devet sati, odlu�ila sam i�i u krevet.

Zaklju�ala sam vrata i ponela klju� sa sobom u svoju sobu.

Pa, Ris? �ta se zbiva?

Oboje su morali ostati u selu. �udila sam se jako puno tome.

Hugo je mrzio kratke krevete gostionice.

I nikad nije bio tako nemilosrdan,

da me ostavi samu preko no�i.

Tada sam odlu�ila sa Risom oti�i do sela.

Nisam si mogla objasniti, �ta se dogodilo.

Jedva sam primetila kako je klanac bio hladan i vla�an,

jer sam razmi�ljala o tome �ta se dogodilo R�ttlingersu.

Mo�da je Hugo do�ivio sr�ani udar.

Kao �ta se doga�a s hipohondrima, nismo vi�e njegovo stanje uzimali za ozbiljno.

Ubrzala sam korake i poslala Risa napred.

Nisam mislila na svoje gojzerice

i posrtala nezgodno na o�trom kamenju iza njega.

Ris! Ris?

Ris? Ris, �ta je?

�ta si napravio? Jesi li se povredio?

Jesi li se ugrizao za jezik?

Ris do�i!

Hajde!

Ris, �ta je?

Hajde!

Tada sam �ula glasno kucanje i osvrnula se pre nego �to sam shvatila,

da je to bilo kucanje vlastitog srca, bubnjalo u mojim u�ima.

Moje srce se prepalo, pre nego �to sam to spoznala.

Oklevaju�i poku�ala sam ponovno.

I opet sam polo�ila ruku kao na staklo prozora.

Odjednom sam shvatila �ta me podsvesno sve vreme moglo mu�iti,

put je bio potpuno prazan.

Neko je morao ve� podi�i uzbunu.

Bilo bi normalno

da su se znati�eljni seljani okupili ispred zida.

�ak i da niko od njih nije otkrio zid,

Hugo i Louise morali su udariti u njega.

To �to ga niti jedna osoba ne vidi, �inilo se jo� zagonetnije od samog zida.

Poku�ala sam tri puta i uverila se da je ovde, tri metra ispred mene

stvarno ne�to nevidljivo, glatko, hladno, bilo ne�to

�to me spre�avalo pro�i.

Pomislila sam na halucinaciju, ali znala sam da nije bilo ni�ta takvo.

Lak�e bi se nosila s malo ludila

nego sa stra�nom, nevidljivom stvari.

Prvo malo gospodarstvo, zapravo samo seoska ku�a,

bila je tik iza slede�eg zavoja.

Kona�no sam mogla �estito videti.

Le�ala je vrlo mirno na suncu. Mirna, porodi�na slika.

Oprosti! Oprostite, ja...

Do�i Ris. Hajde!

Bili smo uhva�eni u lo�em stanju, Ris i ja,

i nismo u to vreme znali, koliko je to lo�e.

Ali nismo bili potpuno izgubljeni, jer smo bili zajedno.

To jednostavno nije moglo biti istina, takve se stvari jednostavno ne doga�aju.

A ako se to i dogodilo, onda ne u malom planinskom selu,

ne u Gornjoj Austriji i ne u Evropi.

Znam, kako je sme�na ova ideja bila,

ali od tada sam pomislila samo da je ne�u skrivati.

Probudila sam se u �est sati, �im su ptice po�ele pevati.

Iako sam se jedva pomicala Ris je znao da sam bila budna,

i do�ao u moj krevet pozdraviti me.!

Odjednom mi se �inilo sasvim nemogu�e pre�iveti ovaj lepi dan maja.

U isto vreme sam znala kako ga moram pre�iveti

a za mene nije bilo alternative.

Trebala sam ostati vrlo smirena i jednostavno pre�iveti.

Nije to bio ni prvi dan u mom �ivotu, koji sam morala pre�iveti.

Da sam se manje opirala, bilo bi podno�ljivije.

Ne se�am se, �ta sam radila tog jutra.

Mo�da su slede�i sati bili tako lo�i da sam morala zaboraviti.

Mo�da sam ih provela u nekoj vrsti umrtvljenosti. Ne se�am se.

Samo sam se ponovno pojavila od dva sata posle podne,

kad sam koristila Risa da pro�em kroz klanac.

Ovaj put sam bila bolje opremljena. Tako�e sam imala Hugov dalekozor.

Ako je �ovek na bunaru bio mrtav, i zbog �ega vi�e nisam mogla sumnjati,

morali su biti mrtvi svi ljudi u dolini, a ne samo ljudi.

Sve je bilo �ivo.

Da je to bila smrt, do�la je vrlo brzo i glatko,

na gotovo lep na�in.

Mo�da je bilo mudrije i�i s Hugom i Louise u selo.

Ris!

�ta se zbiva? Ris?

Evo, Ris!

Ris!

Do�i.

Da, hajde.

U me�uvremenu mi je postalo jasno

da je ta krava zaista blagoslov, ali je tako�e bila velika obaveza.

Dakle, �ivotinja �eli hranu i mu�nju i zahteva vlasnikovu pa�nju.

Bila sam vlasnik i zato�enik jedne krave.

Naravno, krava je isto tako mislila.

Kad sam bila jako sretna, o�ekivali su tele.

Ali nadala sam se da me ne�e ostaviti.

Mogla sam se samo nadati, da �e moja krava davati mleko �to je du�e mogu�e.

Opet i sada sam gledala na svoju situaciju kao privremeno stanje

ili barem poku�alo to �initi.

Pomislila sam na ime moje krave i prozvala je Bella.

Zapravo, ne bi ni trebala ime.

Ona je bila jedina krava u �umi.

Mo�da je jedina krava u zemlji.

Do sutra, Bella.

Deset dana je pro�lo, i ni�ta se nije promenilo u mojoj situaciji.

Desetak dana sam morala raditi zapanjena, ali zid je jo� uvek bio tamo,

i niko nije do�ao po mene.

Nije mi preostalo ni�ta drugo, ve� da se kona�no suo�im sa stvarno��u.

Mogla sam se ubiti ili poku�ati prokopati ispod zida,

�to je verovatno samo naporniji na�in samoubistva.

I, naravno, mogla sam ostati ovde i poku�ati ostati �iva.

Za ozbiljnije razmi�ljanje o samoubistvu, nisam bila dovoljno mlada.

Uglavnom me je zadr�ala pomisao na Risa i Bellu.

Zahvaljuju�i Hugovoj skrbi skupila sam zalihe, bogatu letinu,

dom, drvo za �ivot i kravu.

Odlu�ila sam tako�e navijati sat svakog dana

i krstati jedan dan iz kalendara.

To mi se �inilo vrlo va�no.

Dr�ala sam se za gotovo oskudne ostatke ljudskog poretka.

�udno �to ne znam za�to to radim.

To je gotovo unutarnja prisila, koja me pokre�e.

Mo�da se bojim da sam mogla druga�ije

polako prestati biti �ovek,

a uskoro �u biti prljava i puzati okolo smrdljiva

i ispu�tati nerazumljive zvukove.

Nije da sam se bojala postati �ivotinja, to ne bi bilo jako lo�e.

Ali �ovek nikada ne mo�e biti �ivotinja,

srlja preko �ivotinje u ponor.

Ja ne �elim da mi se to dogodi.

U poslednje vreme nalazim se samo pred velikim strahom.

A taj me strah tera da mogu napisati svoj izve�taj.

Dana 30. maja, padala je celi dan topla, plodna ki�a,

koji me prisilila da ostanem u kolibi, ako nisam �elela pokisnuti.

Te ve�eri ma�ka je do�la u moju ku�u.

Dakle, bilo nas je �etiri. Krava, ma�ka, Ris i ja.

Ris mi je bio najbli�i.

Ubrzo je postao ne samo moj pas, ve� moj prijatelj.

Moj jedini prijatelj u svetu nevolja i usamljenosti.

U redu, Ris.

Iako sam bila Bellu zatvorila u kolibi,

htela sam poku�ati malo razgledati podru�je.

Setila sam se puta na povi�enu lova�ku kolibu,

i od tamo prema dole u suprotnu dolinu.

�elela sam oti�i tamo.

Ris! K nozi!

�ekaj, Ris!

Sada sam imala doline, koje sam mogla dose�i,

bez da sam odsutna danima, istra�uju�i.

Mogla sam se uspeti na pa�njake i od tamo nadgledati zemlji�ta,

ali dalje u planine nisam se usudila.

Naravno, prona�li bi me, da tamo nije bilo zida.

Da, morala sam re�i, da me je trebalo odavno prona�i.

Bila sam mirna kod ku�e sedila i �ekala.

Ali opet i opet ose�ala sam da me vu�e

k sebi protiv ne�ega da se upustim u nesigurno.

Do podneva sam se odmarala.

�uma je gorjela na podnevnom suncu,

i oblaci toplog mirisa dopirali su do mene.

Sada je bilo puno mirnije nego kada je mesec,

kao da bi �uma spavala uko�ena pod �utim suncem.

Ptica grabljivica digla se u njegove plave visine.

Ris spava trzaju�i u�ima,

i potpuna ti�ina spustile se oko mene poput zvona.

�elim sediti ovde zauvek,

na toplom, u svetlu,

tr�anjem psa i kru�enjem ptice nad glavom.

Kad sam morala krenuti, napravila sam to s dubokim �aljenjem,

i polako sam se okrenula vra�ati samom stvorenju

koje ovde ne pripada, u �oveka,

�udne misli spletale grane upetljale sa njegovim nespretnim cipelama

i krvavi posao postupka lova.

�ini mi se da nisam nikad izjavila u mom kalendaru

kada sam ubila jelena.

Sada, se�am se da sam se jednostavno usprotivila pisati.

Bilo je ve� dosta, morala sam to u�initi.

Zvala sam malu ma�ku Bisera, zato �to je bila tako blistava.

U nekoliko nedelja sam shvatila da je Bisera, slatka mala stvar,

bila na putu pretvoriti se u lepotu.

Bisera je malo �udo.

Ali �ak i tada sam znala da je ro�ena na pogre�nom mestu.

Dugodlaka, srednje bela ma�ka u �umi je osu�ena na ranu smrt.

Ona nije imala �anse.

Mo�da sam je ja zato imala tako puno.

Kad se setim prvog leta,

premda, taj je interes zasenjen od mojih �ivotinja

kao iz moje vlastite o�ajna situacija.

Katastrofa me je re�ila velike odgovornosti

i bez da sam ga odmah primetila, nametnut novi teret.

Kad sam napokon mogla videti situaciju,

vi�e nisam bila u mogu�nosti ni�ta promeniti.

Ne mislim da se moje pona�anje pokvarilo ili sentimentalnost nastala.

Samo sam sledila pogon, koji je bio usa�en u mene,

i nisam se mogla boriti, ako se nisam htela uni�titi.

Ne znam, �ta bi trebalo biti ne�asno,

kao i druge �ivotinje nositi nametnuti teret,

te u kona�nici kao bilo koja �ivotinja umreti.

Ja ni ne znam �ta je �ast.

Ra�anje i umiranje ne slu�i na �ast.

To se doga�a svakom stvorenju i ne zna�i ni�ta.

Dana 20. jula po�ela sam sa ko�njom.

Trebalo mi je tri nedelje za pokositi livadu.

Za to ne treba kriviti samo promenu vremena

ve� i moju nespretnost i telesne slabosti.

Pretrpela sam te�ki napad malodu�nosti

i spoznala po prvi put jasno �ta me je spopalo.

Ne znam �ta bi se dogodilo kada bih imala odgovornost

ne prisiljavati moje �ivotinja raditi potrebne stvari.

Prise�am se vrlo nerado tih trenutaka.

Trebalo mi je 14 dana da se napokon mogu ponovno probuditi

i po�ela ponovno �iveti.

Jesen je uvek bila omiljeno godi�nje doba

iako se fizi�ki nikad nisam ose�ala ugodno.

Tokom dana sam bila umorna i dalje pra�ena.

No�u sam le�ala satima u nemirnom snu

i sanjala zbunjuju�e i �ivlje nego ina�e.

Bolest me nije po�tedela ni u �umi.

Ali sam si jedva dopustila, do�li su ubla�iti.

Mo�da nisam imala vremena koje su posebno posmatrali.

Ris je bio vrlo uzbu�en i sre�an,

ali stranac verovatno ne bi primetio nikakvu razliku.

Bio je gotovo uvek veseo.

Nikad ga nisam videla mrzovoljnog vi�e od tri minute.

On bi se jednostavno mogao nazvati sre�nim, ne odupirati se.

A �ivot u �umi bio je stalni mamac za njega.

Sunce, sneg, vetar, ki�a,

sve je bilo razlog za uzbu�enje.

Pokraj Risa nikada nisam dugo mogla ostao tu�na.

Bilo je gotovo neugodno koliko ga je sre�nim �inilo da bude sa mnom.

Mo�da �ovek duguje svoju megalomaniju psu.

Ponekad sam �ak zamislila, to bi trebalo biti ne�to posebno za mene,

da se Risu u mojoj prisutnosti radost gotovo preokrenula.

Naravno, nikada mi nije bio poseban.

Ris je poput svih pasa jednostavno ovisan o ljudima.

Da, ti si moj Ris. Da.

Ba� si dobar pas.

Ponekad kad sam sama putovala zimskom �umom

govorim Risu kao pre.

Ne znam �ta mi je �initi,

mene ne�to trzne i za�utim.

Okrenem glavu i ugledam tra�ak crvenkasto sme�eg krzna.

Ali, put je prazan, golo grmlje i mokro kamenje.

Ne �udi me da jo� uvek �ujem pucketanje grana iza mene

pod lakim dodirom njegovih stopala.

Gde drugde bi njegova mala pasja du�u lutala nego po mom putu?

To je prijateljski duh, i ja ga se ne bojim.

Ris, lepi, dobar pas, moj pas.

Verovatno me samo brine zvuk tvojih stopa,

tra�ak tvog krzna.

Tako dugo dok postojim, ti �e� biti moj slednik, glad i �udnja,

poput mene gladan i �e�njom slediti nevidljive tragove.

Mi nikada ne�emo tra�iti na�u igru.

Dana 27. oktobara pao je prvi sneg.

Nalet zime trajao je samo nekoliko dana.

Nakon toga stigao je fen i lizao prvi sneg s planina.

Bilo je neugodno toplo,

i vetar duvao dan i no� hu�e�i oko ku�ice.

Spavala sam lo�e i slu�ala rika jelena,

u vreme parenja kako se spu�ta s visina.

Obe su ma�ke oti�le van u toplu, vla�nu �umu.

Le�ala sam budna i bila zabrinuta za Biseru.

Rikanje jelenima zvu�alo je �alosno, prete�e, a ponekad i gotovo o�ajno.

Samo sam se nadala da fen ne�e trajati predugo

i na kraju nam zima donese malo mira.

Duvalo je zapravo samo tri dana,

dovoljno dugo da ubije Biseru.

Bisera je pokopana,

i duvanje je zamrlo tokom no�i, kao da je ispunilo svoj zadatak.

Nisam zaboravila Biseru.

Njena smrt bila je prvi gubitak koji sam pretrpela u �umi.

Jednom, mora da je bilo prve zime,

videla sam lisicu kako stoji uz potok.

Mogla sam je ubiti. Nosila sam pu�ku sa sobom.

Ali nisam.

Bisera je umrla jer je uzgojena jedna od njihovih predaka angora ma�ka.

Bila je od po�etka namenjena kao �rtva.

Trebam li pomo�i kazniti prekrasnu �ivopisnu lisicu?

Biseri je nanesena nepravda.

Ali, ta nepravda tako�e je u�injena njihovim �rtvama.

Trebam li ga preneti na lisicu?

Jedino bi�e u �umi koja stvarno mo�e �initi dobro ili lo�e, ja.

I samo ja mogu ve�bati milosr�e.

Ponekad �elim da taj teret odluke ne bude ne meni.

Ali ja sam �ovek. I mogu misliti i delovati samo kao �ovek.

Od �ega �e me osloboditi samo smrt.

Kad se setim zime, uvek vidim belu lisicu kako stoji uz potok.

Usamljena, odrasla �ivotinja, njen je put utvr�en.

To je meni onda, kao da mi to zna�i ne�to va�no.

Kao da stoji samo kao znak za ne�to drugo.

Ali ja ne mogu prepoznati njegov smisao.

Tako.

Da, moja Bella.

Da, lepo si.

Bella je ponovno postala zaobljena,

ali ja jo� uvek ne mogu znati o�ekuje li se tele.

Uostalom, �ta smo pre�iveli zajedno,

Bella je postala vi�e od moje krave

jadna, strpljiva sestra, koja doprinosi s vi�e dostojanstva od mene.

U no�i sam �ula pucanje drva na hladno�i.

Jako je odzvanjalo, ali ja sam drhtala i nisam mogla spavati.

Ponekad se pucketanje pojavi i ponovno nestane,

i ose�ala sam se bolesno.

Znala sam da su oni, morala sam ubiti opet i opet.

Zami�ljala sam �ta osoba mo�e ose�ati, ubijanje je zabavno.

Nisam uspela.

Na kraju su dla�ice str�ile na mojim rukama,

i moja usta su bila suva s ga�enjem.

Morala si se roditi, verovatno.

Bila sam u mogu�nosti do�i tamo, u�initi to �to je br�e mogu�e i poslati

ali nikada se ne bih naviknula.

Dugo sam le�ala budna u uzavrelom mraku

i mislila na malo srce,

iznad mene u komori zamrznuto u bloku leda.

Nakon jake hladno�e prodro je unutra val vla�nog, toplijeg vazduha.

Bella je bila nervozna, a ja sam je trebala obi�i deset puta na dan.

11. januar Bella je malo krvarila.

Bilo je to nakon ve�ernjeg hranjenja,

i odlu�ila sam provesti no� u staji.

Hajde, Bella! Sna�no!

Sna�no!

Hajde, Bellu, hajde!

Toliko se dogodilo u poslednje vreme.

Bisera je poginula, mali bik je do�ao na svet,

Jeleni su promrzli, a grabe�ljivci su imali obilje hrane.

Ja li�no imala sam puno uzbu�enja iza sebe, a sada sam bila umorna.

A kad sam zatvorila o�i, videla sam snje�ne planine na horizontu,

bele pahuljice, koji mi padaju po licu,

u velikoj, svetloj ti�ini.

Nije bilo misli, ni se�anja,

Samo veliki, tihi lagani sneg.

Znala sam da je ta ideja bila opasna usamljenom �oveku

ali nisam mogla skupiti snage da mu se oduprem.

Ris me ne�e pustiti dugo na miru.

Opet i nanovo dolazi i gurka me nosom.

Uzdahnula sam i ustala i oti�la svojim svakodnevnim poslom.

Sada Ris nije vi�e moj prijatelj i �uvar.

I �elja, u belom, u�i u bolnu ti�inu,

ponekad je vrlo velika.

I sama moram obratiti pa�nju da budem stroga i kada sam bila tamo ranije.

Ris je bio moje �esto �ulo.

Otkad je mrtav, ose�am se kao invalid.

Ne�to nedostaje i uvek �e nedostajati.

Ne samo da mi nedostaje u lovu i traganju

ve� i satima razuzdane igre.

Nije samo to.

Najgore od svega je da sam se bez Risa stvarno ose�ala sama.

Teku�a pitanje na pa�njaku zaokupljala su me iz dana u dan.

Firma se �inila u�asno te�ka,

�ak i ako sam preduzela samo gole osnove

i primitivno �elela boraviti na planini.

Nakon �to sam shvatila da sam ve� odlu�ila potez

kada sam videla zelene livade Alpa koje sam videla po prvi put,

bila sam mirna.

A 25. maja do�ao je dan odlaska iz kolibe.

Put je bio vrlo dobar, ali je ipak trebalo �etiri sata

da na�a �udna povorka dosegne pa�njak.

Bilo je podne. Bila sam potpuno iscrpljena.

Manje od fizi�kog napora nego od napetost.

Zapo�elo je ne�to novo. Nisam znala koji �e ga dovesti do mene.

Ali moja �e�nja za domom i briga za budu�nost pokazala mi je put.

Po�ela sam gledati lepe pa�njake, neobi�ne i opasne.

Ali, kao i sve strano puni tajnih privla�nosti.

Bio je to �udan ose�aj razgledati �iroko podru�je

neometan planinama i stablima.

I nije bilo odmah ugodno i osloba�aju�e.

Moje o�i su se morale naviknuti na daljinu,

nakon �to sam godinu dana proveo u uskoj dolini.

Dok sam bila na planini, nisam pisala bele�ke.

Dok sam marljivo milovala svaki dan iz kalendara,

ali nisam ni obavila tako va�ni doga�aj poput �etve.

Se�anje na to vreme ostalo je sve�e,

i nije mi te�ko pisati o tome.

Letni miris, pljusak

i zvezdane ve�eri nikada ne�u zaboraviti.

Po prvi put u mom �ivotu bila sam smirena.

Ne zadovoljna ili sretna, ve� smirena.

Bilo je kao da velika ruka zaustavlja sat u mom umu.

Ponekad zbunjuju moje misli,

i to je, kao �to je po�etak u �umi pobediti korene

i mom mozgu njegove stare, misliti ve�ne misli.

Nedugo zatim, drugog leta, nije jo� doprlo tako daleko sa mnom.

Granice su strogo iscrtane.

To mi je te�ko,

prilikom pisanja o ranem i novom razlikovati ih.

Nova ja, za koju nisam sigurna

da ne uspori apsorbira mene ve�u.

Ali �ak i tada provodila samu pretvorbu.

Pa�njak je bio kriv.

Bilo je gotovo nemogu�e u zuje�oj ti�ini livade

pod velikim nebom, odlu�iti ostati.

Mali, slepi, tvrdoglavi �ivot,

ne �elite umetnuti u veliku zajednicu.

Nekad mi je bio ponos i dika, takav �ivot.

Ali, na planini, odjednom mi se �inilo vrlo jadno i sme�no.

Naduvano ni�ta.

Dana 16. oktobara otkako sam se vratila s pa�njaka,

na�inila sam opet uobi�ajene bele�ke.

Gotovo celog oktobara vreme je bilo lepo.

ali sada sam iskoristila povoljno vreme i udvostru�ila zalihu drva.

Svi Sveti su iznenada topli, i znala sam

da bi ovo samo moglo pokrenuti zimu.

Na 10. decembra prona�la sam �udnu bele�ku:

'Vreme prolazi tako brzo.'

Ne se�am se da sam je napisala.

Ne znam, �ta se na taj 10. decembar dogodilo

i mene dovelo pod 'sneg'' 'Doveo senku' napisati:

'Vreme prolazi tako brzo.'

Zatim je vreme prolazilo stvarno vrlo brzo?

Ne mogu se setiti i ne mogu opisati.

To nije ta�no. Samo mi se �inilo da vreme prolazi brzo.

Verujem da je vreme vrlo mirno, i ja se kre�em u njemu.

Ponekad sporo a ponekad i vratolomnom brzinom.

Radim ne�to �to gura stvari prema napred, i zaboravljam vreme.

A onda, odjednom, evo ga natrag k meni.

Mora�u se naviknuti na to. Njihova nezaineresovanost i sveprisutnost.

Od Risove smrti, ose�am to jasno.

Sedim za stolom, a vreme stoji.

Ne mogu ih videti, ni omirisati ili �uti,

ali ona me okru�uje sa svih strana.

Njihova ti�ina i mir je stra�na.

U stvari, ove misli bez zna�enja.

�alim �ivotinje i narod

jer su nepozvani bili ba�eni u ovaj �ivot.

Mo�da su ljudi za �aljenje

jer imaju ba� toliko smisla,

kako bi se za�titili protiv prirodnog toka stvari za koje se treba boriti.

Ona �ini zlo i o�aj i nedostojna ljubavi.

Bilo bi mogu�e �iveti druga�ije.

Nema razumnijeg poticaja od ljubavi.

To �ini ljubavnika i dragi �ivot podno�ljivijim.

Samo, kada bismo prepoznali na vreme,

da je to na� jedini izbor.

Na�a jedina nada za bolji �ivot.

Za beskrajnu vojsku mrtvih

je jedina mogu�nost �oveka propustiti zauvek.

Stalno i opet moram razmi�ljati o tome.

Ne mogu shvatiti za�to bismo morali odabrati krivi put.

Ja samo znam da je prekasno.

Ove jeseni pojavila se bela vrana.

Uvek leti malo iza drugog

a mo�e biti sam na stablu dolje, kako bi izbegla svoje drugove.

Ja ne razumem, za�to se ne svi�a drugim vranama.

Za mene je to posebno lepa ptica.

Ali, za njihove kolege je odvratan.

Tu�ni apsurd, ne bi trebao biti.

Bela vrana.

Ona ostaje sediti, dok veliko jato ode,

i onda �u joj doneti malo hrane.

Ne mo�e se znati za�to je izba�ena.

Ona ne zna za drugi �ivot.

Ona �e opet biti izba�ena i tako sama,

ona se boji manje ljudi od crne bra�e.

Svaki dan �ekam belu vranu, a oni kru�e.

A ona me gleda pa�ljivo svojim crvenkastim o�ima.

Mogu u�initi tako malo za nju.

Moj gubitak mo�e produljiti �ivot koji ne bi trebao biti produ�en.

Ali �elim da bela vrana �ivi, a ponekad i sanjam

da je druga u �umi i da �e na�i jedan drugoga.

Ne verujem, samo to �elim jako puno.

Postupno sam se po�ela osloba�ati moje pro�losti

i rasti u novom poretku.

Dok se vreme zaista pobolj�alo, �to je bilo u maju

Dve godine je pro�lo u �umi, i palo mi je na pamet

da gotovo nikad ne pomislim da �e me na kraju na�i.

Odlu�ila sam se probiti uskoro na pa�njak.

Po�etkom juna bila sam napokon spremna, navikla sam se na pa�njak.

Ali to nikada nije bilo vi�e kao i pro�le godine.

To prvo leto na planini je oti�lo zauvek.

Nisam htela slabije ponavljanje i zadr�alo me na svrsi i pre,

stara �arolija ponovo pasti.

Ali, Alm mi je olak�ala.

Ona se zatvorila ispred mene i pokazala �udno lice.

�esto sam sedila kao pre godinu dana i gledala preko livade.

Nije bila druga�ija nego tada i oni su mirisali jednako slatko

ali nikada nisam osetila staro divljenje za njega.

Nisam poduzimala vi�e velike izlete,

jer sam pro�log leta povukla granicu.

Postalo mi je svejedno, gde je zid bio.

To leto sam potpuno zaboravila da je Ris pas a ja sam �ovek.

Znala sam, ali to je izgubilo svaki smisao.

Ris se tako�e promenio.

Budu�i da sam toliko zabrinuta za njega

on je bio miran i nije se �inilo da stalno brine,

Mogla bih se �im je oti�ao pet minuta otopiti u vazduhu.

Kad mislim o tome danas, verujem

da je jedini veliki strah njegova pasijeg �ivota bio:

da bude ostavljen na miru.

Puno sam nau�ila

i razumela gotovo svaki od njegovih pokreta i zvukova.

Sada je kona�no prevladalo me�u nama pre�utno razumevanje.

Nosila sam Risa u kolibu

i polo�ila ga na klupu.

Odjednom je postao malen i lagan.

A onda sam �ula kao da je iz daleka Bellino rikanje.

Bila je izvan sebe u strahu.

Poku�ala sam je umiriti.

Tek tada sam opet primetila �oveka.

Znala sam da je morao biti mrtav.

On je bio takav veliki cilj da ga nisam mogla proma�iti.

Bilo mi je drago da je mrtav.

Bilo bi te�ko ubiti ozle�enog �oveka.

I �ivot koji sam imala ipak ne bih mogla napustiti.

Ili da? Ne znam.

Nisam ga �elela ostaviti na travnjaku.

Ne pokraj mrtvog bika, a nevine trave.

Tako sam ga uhvatila za noge i odvukla ga do vidikovca.

Gde stene strmo prelaze u oblutke

i rododendroni cvatu u junu, pu�tam da padne dole.

Za Risa sam uve�e podigla grob.

Napravila sam duboku jamu, polegla Risa unutra,

prekrila zemljom i preko �vrsto stavila travu.

I tada sam bila jako umorna.

Umorna kao nikada pre.

Onda sam sela na klupu i �ekala dugu no�.

Bila je svetla zvezdana no�,

i vetar se spustio na hladan kamen.

Ali sam bila hladnija od vetra i nije mi bilo hladno.

Sa prvim zracima svetla ustala sam i oti�la s Bellom na pa�u.

Sutradan sam opet nastavila svoj uobi�ajeni posao.

Stigao je oktobar, i pobrala sam krompir i vo�e.

Trava je morala biti poko�ena, ali to je trajalo samo nedelju dana.

I na kraju, bila sam fizi�ki potu�ena i slomljena,

moje besmisleno be�anje i upoznala me s mojim mislima.

Nije izlazilo ba� ni�ta.

�elim znati za�to je �udan �ovek ubio moje �ivotinje.

Nikad ne�u doznati, a mo�da je tako i bolje.

Sada sam potpuno mirna.

Vidim malo dalje.

Vidim da ovo jo� nije kraj.

Sve ide dalje.

Bika, Bisere i Risa ne�e biti nikad vi�e.

Ali, ne�to novo se pribli�ava, a ja tome ne mogu pobe�i.

Se�anje tuga i strah �e ostati

i naporan rad dokle god �ivim.

Danas, 25. februara zavr�avam svoj izve�taj.

Nije ostao ni jedan komad papira.

Sada je oko pet sati nave�er a jo� uvek je tako svetlo

da mogu pisati bez svetiljke.

Vrane su poletele grak�u�i i kru�e�i iznad �ume.

kada se vi�e ne budu videle,

oti�i �u na �istinu i nahraniti Belu vranu.

Ve� me �eka.