Original subtitles

PUT DO SLAVE

... ISTINITA PRIČA

Zašto?

To me ljudi najčešće pitaju.

Zašto? Zbog čega?

Zašto hodaš po žici?

Zašto izazivaš sudbinu?

Zašto se izlažeš opasnosti da pogineš?

Ali...

Ja ne razmišljam tako. Nikad ni ne izgovaram reč:

"Smrt."

Dobro, izgovorio sam je jednom ili možda triput upravo sada.

Ali pazite. Neću je reći ponovo.

Umesto toga, ja kažem ono suprotno.

Život.

Za mene je hod po žici život.

To je život.

Dakle...

Zamislite sa mnom... 1974. je, Njujork,

i ja sam zaljubljen u dve zgrade, dve kule.

Ili kako ih svi zovu, kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra.

Te kule me dozivaju.

Pokreću nešto u meni i u meni bude san.

Moj san

je da postavim žicu između te dve kule bliznakinje

i hodam po njoj.

Naravno, to je nemoguće.

Uz to i nezakonito.

Zašto onda pokušavati nešto nemoguće?

Zašto pratiti svoj san?

Ne mogu da vam kažem zašto, ne rečima.

Ali mogu da vam pokažem kako se to dogodilo.

I zato moramo da se vratimo u prošlost i preko okeana.

Zato što moja ljubav prema tim prelepim kulama nije počela u Njujorku.

Za slučaj da niste primetili, ja nisam odavde.

Ne. Moja priča počinje u drugom gradu, isto jednom od najlepših.

To je Pariz.

PARIZ FRANCUSKA

Sad zamislite Pariz.

Ja sam samoproklamovani artista na žici za kog niko ne mari

i preživljavam kao trubadur nastupajući na ulici.

Stvorio sam lik. Imam cilindar.

Nosim samo crno. Naučio sam da iscrtam savršen krug na zemlji.

I unutar tog kruga nikad ne govorim, ni reč.

Krug je moj prostor i ne dozvoljavam da se tu promoli ni pola prsta.

Ako gledaoci nastave da zadiru u moj sveti prostor,

onda moram da primenim drastičnije mere.

Nastupam za sve i ljudi su oduševljeni.

Muškarci, žene, mladi, stari, svi.

Osim, naravno, policije.

Nisam pobornik vađenja dozvole.

Ali kuda god išao i šta god radio,

uvek sam tragao,

tražio savršeno mesto da postavim svoju žicu.

Strašno me boli zub. Moram odmah kod zubara.

Zvali ste da zakažete?

Ja nemam telefon.

Moraćete da sačekate.

Ali gospođo... Molim vas.

Neće biti više od dva sata.

Hoćete da se satima ovako patim?

Samo se nadam da se neću srušiti od bola.

Odjednom se zaledim.

Zub me više ne boli.

U časopisu je članak o kulama sa ilustracijom.

Nisu još gotove, ali piše da će, kad budu završene,

biti najviše na svetu.

I tim malim potezom olovke,

moja sudbina je bila zapečaćena.

To je bio početak mog sna.

Kada sam prvi put video hodača na žici imao sam osam godina.

U moj grad je došao cirkus sa trupom porodice Omankovski,

jednom od najboljih trupa za hod po žici na svetu,

"Belim đavolima".

Moj sin, cirkuski klovn...

I sam učim da hodam po tom konopcu.

Ispostavlja se da imam dara za penjanje, balansiranje i žongliranje.

Ali želim da naučim više.

Silazi odatle!

Tako se upoznajem sa Rudijem Omankovskim starijim,

patrijarhom porodice hodača po žici, "Belih đavoIa",

koga svi zovu Papa Rudi.

Nikad nije hteo da kaže odakle je. Svakako nije bio Francuz.

Papa Rudi je bio vrhunski hodač na žici, akrobata i žongler.

I u tom trenutku, mislim da je video nešto u meni.

Filipe!

Ne govorim češki.

Govoriću... na engleskom.

Dobro.

Danas

ćeš da naučiš kako da se pojaviš na sceni.

Kako da načiniš kompliment.

Kompliment?

Šta je to?

Kompliment je poruka bez reči,

naređenje publici da obrati pažnju.

A posle nastupa,

kompliment je i...

... pokazivanje zahvalnosti.

Pozdrav.

Dobro, dobro...

Ne, Filipe.

To ništa ne valja.

Previše se trudiš.

Nemoj ništa da radiš. Probaj ponovo.

Ne! Ne radi ništa. Opet je previše. Izgledaš kao kukavica.

Publika mora uvek da misli da imaš kontrolu. Ne trudi se toliko.

Ne radi ništa. Ponovo.

Gde ti je poštovanje? Nisi ništa uradio.

Rekao si da ne radim ništa.

Spolja.

Ali, u sebi, u srcu, moraš da pozdraviš.

"U srcu"?

O čemu ti govoriš?

Izvođač mora da ukaže iskreno poštovanje

i zahvalnost publici.

Zašto ja da poštujem publiku? Ja sam na žici.

Pozdravićeš publiku i ukazati joj poštovanje!

Ne postoji nastup

bez publike!

Ako to ne shvatiš, nikad nećeš nastupati u cirkusu.

Ja ni ne želim da nastupam u cirkusu. Nisam ja neki glupi klovn.

Ja sam artista!

I očas posla,

Papa Rudi je ovog bednog artistu

izbacio na ulicu.

Ubrzo potom...

Traćiš život na te glupe cirkuske trikove!

Hod po žici te neće prehraniti!

Da mu pružimo još jednu šansu?

Ne.

Šargarepe su skuvane.

Tako je!

Šargarepe su skuvane!

Filipe!

Šargarepe su bile skuvane. Nije se moglo ništa.

I pošao sam svojim putem.

Nisam znao ni šta tražim, ali sam mislio da ću to možda pronaći...

... u Parizu.

Dobro mi je išlo dok se ti nisi pojavio.

Je l' me sad čuješ?

Pantomimičar koji govori?

Ja nisam pantomimičar.

Ja se ne krijem iza zamišljenih zidova.

Molim te, nemoj da vređaš moj krug.

To je moj sveti prostor.

Bila bih vam zahvalna ako biste produžili dalje.

Ovo je privatan razgovor.

Teško meni.

Mislili smo da izvodite predstavu. -Ne.

Ovo je za vas.

Hvala lepo.

Do viđenja.

Engleski ti je odličan. Zvuči tako američki.

Lopovčino.

Engleski je bio bolji.

Ko ti misliš da si? Đubre. -Definitivno engleski.

Onda slušaj, žongleru. Odvukao si mi najbolju publiku.

I zbog čega? Neke bezvezne akrobacije?

Izvini, ali ljudima se dopada moj hod po visokoj žici.

Tebi je ovo visoka žica?

Nikad nisam videla nižu.

U pravu ste, gospođice.

Zato što su dva najviša drveta na trgu

bila u vašem prostoru za nastup.

A ja nikad ne bih ugrozio prostor drugog umetnika.

Pašće kiša.

Besna ulična muzičarko...

Hajde da se dogovorimo.

Nastupaću na trgu samo kad ti ne sviraš.

To je svakog vikenda i svakog drugog utorka.

Važi.

Ja sam Filip.

Eni. -Eni. Lepo ime.

Čemu engleski?

Zato što moram da vežbam. Idem u Njujork.

Njujork... Baš uzbudljivo.

Možda ćeš poći sa mnom. -Da, možda.

Dopada mi se kako pevaš. Baš je dobro.

Nisi me ti slušao. Igrao si se sa vatrom na konopcu.

Ne, pre toga. Bio sam ovde ranije.

Možda me nisi videla, ali sam ja video tebe i čuo kako pevaš.

Bilo je divno.

Pa, hvala.

Eni, mogu li da te izvedem na čašu vina?

Ne, mislim da to nije pametno.

Onda hajde da se dogovorimo.

Ako dozvoliš da te izvedem na čašu vina,

nikada više neću postaviti uže u Latinskoj četvrti.

Ti ne odustaješ.

Ne. Vrlo sam uporan.

I...

Eto.

Moj san.

I ovo si ti. -Da.

To će biti najslavniji hod po žici u istoriji.

Koliko visoko treba da bude da bi bio tako slavan?

Preko sto spratova.

Gde raste toliko drveće?

Ovo nije drveće.

Dve veličanstvene kule.

Za sto metara više od samog Ajfelovog tornja.

Tako, dakle.

Šta kažeš?

Ne znam. Izgleda tako...

Tako... -Lepo.

Lepo, da.

I opasno.

I potpuno sumanuto. Ti si ludak.

Jeste, lud sam, ali ovo...

Ovo je moj san.

Ako je tako, onda moraš to da uradiš.

Čak i ako mi svi kažu da sam lud?

Ne treba da te zanima šta drugi misle.

Dobro, ali me zanima šta ti misliš.

Dopada mi se tvoj san, Filipe.

Da? -Da.

Zanima te šta ja mislim o tebi?

Ne.

Ne? -Ne.

Nimalo? -Ne.

U redu, ali ipak ću ti reći.

Možeš da mi kažeš, ali me neće zanimati.

Znam jedno mesto sa dva divna drveta.

Tada to nisam znao, ali Eni...

... je postala moj prvi saučesnik.

Eni... -Da?

Nešto sam razmišljao...

Treba da se popneš ovde sa mnom.

Teško.

Da. To će biti tvoje žičano krštenje.

Ne.

Hajde, Eni. Moraš da mi veruješ.

Dobro.

I diši...

I zakorači.

U parku Enine umetničke škole su zaista rasla dva divna drveta

i ona je sredila da tamo mogu da postavim žicu.

I bilo je savršeno jer sam mogao da vežbam svakog dana,

a i da viđam Eni.

Onda, jednog dana, dok sam bio na žici,

prišao mi je jedan vrlo ozbiljan mladić.

Mogu li da te slikam?

Možda.

Ja sam Filip.

Govoriš engleski, Žan Luje?

Da. Zašto?

Zato što moram da vežbam. Idem u Ameriku.

Da nastupaš?

Upravo tako.

Ali moj nastup neće biti samo predstava.

Biće...

... podvig.

Podvig?

Da.

Nameravam da postavim uže

krišom

na najspektakularnijoj sceni na svetu.

I da se onda, bez upozorenja,

pojavim.

I izvedem iznenadan

i nelegalan hod po žici.

Ako uspem, to će biti artistički podvig veka.

Ti, prijatelju, možeš da vidiš moje fotografije kad god poželiš.

Vrlo su buntovne.

Dakle, ti nisi samo fotograf, već si i anarhista?

Svi umetnici su donekle i anarhisti.

Zar se ne slažeš? -Da.

A ti, moj artistički anarhistički prijatelju,

možeš da budeš moj

zvanični

fotograf.

I tako sam se sprijateljio sa Žan Lujem,

mojim drugim saučesnikom.

Kad bi ti se ovo dogodilo tokom podviga,

to bi bila artistička katastrofa veka.

Moram da naučim još.

Ti ne umeš da kucaš?

Moraš da me naučiš kako da postavim visoku žicu.

Zbog čega? Ti si ulični žongler.

Ali moram da znam kako da vežem prave čvorove.

Moram da znam koju sajlu da upotrebim,

težinu, debljinu, izdržljivost.

Dakle...

Hoćeš da ti tek tako

otkrijem svoje tajne.

Tajne koje sam ceo život učio.

Tajne koje sam preneo samo sinovima.

Hoćeš da ti ih tek tako predam.

Mogu da ti platim. Imam novac.

Ne zanima me koliko košta.

Dođi u cirkus.

U zoru.

I ponesi taj novac od žongliranja.

Postavi drvene blokove između sajle i stuba.

Dobro.

Drvo služi kao amortizer,

da, kad se stubovi savijaju, žica ne pukne.

I uvek sam proveri kako je sve postavljeno.

Nikad nemoj da zakoračiš na žicu

ako nisi sam proverio celu postavku.

Kapiraš? -Dobro.

Bio je jedan sjajni Poljak, hodač na žici, Roman.

Govorio je da je mogao da odredi kada je sajla dovoljno zategnuta

dupetom i uvetom.

Ispod.

Kroz omču.

Zaveži.

Stegni...

I...

Plati.

Filipe, daješ mi pocepan novac.

Vredi.

Pocepana je.

Papa Rudi mi je dozvolio da putujem s njegovom trupom.

Naravno, nisam nastupao.

Ali svaki put kad je šatra bila prazna,

vežbao sam na žici.

Većina hodača na žici pogine pri silasku.

Misle da su završili, a još uvek su na žici.

Ako su ti ostala još tri koraka

i napraviš ih arogantno...

Ako misliš da si nepobediv,

poginućeš.

To ti dajem besplatno.

Hvala.

Nekoliko nedelja kasnije...

... izveo sam prvi, zvanični javni hod...

... u jednom malom selu.

Toliko je malo da ga nema ni na mapi.

Ali predsednik opštine je svakog proleća organizovao festival

i Papa Rudi ga je ubedio da me unajmi da hodam preko jednog jezerceta

koje je više ličilo na močvaru.

Je li dobro?

Ne. Oseti preko dupeta i stopala, pa mi sam reci.

Eni je došla. Postavila je gramofon za muziku.

I Žan Luj je došao da slika.

Počinjem nastup i sve ide dobro.

Ali onda čujem žamor, neki smeh i kikotanje

i ispostavlja se da se tog popodneva održava i takmičenje u pecanju

na tom jezeru nalik na močvaru.

I pecaroši piju vino,

dovikuju mi uvrede

i smeju mi se dok ja pokušavam da radim!

Rad na žici je mentalan, koliko i fizički.

Ako izgubiš koncentraciju, izgubiš ravnotežu.

Filipe!

I, u blatu do kolena,

izvodio sam Papa Rudijev kompliment.

To je bio moj prvi nastup.

Propast!

I posle toga

nisam se osećao baš najbolje.

Onda, jednog dana...

... šetao sam uz Senu i samosažaljevao se

kada sam podigao pogled

i ugledao kule Notr Dama.

I rekao sam:

"Ovde moram da postavim žicu.

Ovako ću se iskupiti."

I tako, pod okriljem mraka i sa kopijom ključa,

Žan Luj i ja smo se ušunjali u katedralu.

Vezao sam najlon za jednu moju loptu za žongliranje

i bacio je na drugu stranu gde je čekao Žan Luj.

Zatim smo najlon vezali za kanap koji smo sproveli između kula.

Potom i veći konopac. Onda smo njega vezali za čeličnu sajlu.

Žan Luj i ja smo celu noć postavljali žicu između te dve stare kule.

I ujutru, kad su prvi turisti počeli da pristižu,

krenuo sam.

I uspeo.

Izveo sam svoj prvi neočekivani, nelegalni hod po visokoj žici.

Tada sam prvi put i iskusio tu senzaciju.

Taj osećaj da prelazim

u zaista drugačiji svet.

I bio sam spasen.

Ili sam bar tako mislio.

POLICIJA

Ti Parižani znaju samo za prezir.

Ne umeju da cene lepotu.

Sve druge zemlje, Nemačka, Španija, Engleska, pa i Rusija me pozdravljaju.

Zovu me maestro. Smeli mladi pesnik.

Ali ne i Francuzi.

Oni kažu da sam delinkvent. Vandal.

Filipe... -Vandal!

Pogledaj.

Ovo je znak.

U istim novinama kao i moj članak o Notr Damu? Ovo je proviđenje.

Piše da su skoro završene. Niži spratovi su već useljeni.

Eni! Moramo da se spakujemo.

Ogromne su.

Da.

Džinovske.

Mnogo su više nego što sam mislila.

Da.

Apsurdno je.

Potpuno apsurdno.

Nemoguće...

Ove kule su nesamerljive.

Samo se uzdižu, bez kraja. To nije humano!

Gotovo je. Gotovo. Svršeno je.

Šta je svršeno? -Moj podvig! Moj san. Uništen je.

Vidiš li ove grdosije?

Ove zveri!

Zveri! -Smiri se.

Samo mi govore da je nemoguće i ništa više. Nema traga mogućnosti.

Ništa mi ne govori da je to moguće izvesti.

Ćao.

Kako ste?

Stepenice.

Vrati se u hotel.

Ako me nema za pet sati, potraži me u policiji.

Popeo sam se na vrh. Niko me nije zaustavio.

I zatekao sam se na ostrvu koje lebdi u vazduhu,

na ivici ponora.

Naravno, automatski sam pogledao ka suprotnoj kuki,

ali onda sam morao da se drznem i pogledam...

... dole.

Mislio sam da poznajem ponor.

Ja sam hodač na žici. Ponor je moj teren, zar ne?

Pa, ne i ovaj ponor.

Ali sam ipak smogao hrabrosti da prošapćem.

Šaputao sam da me demoni ne bi čuli.

Nemoguće je...

... ali ja ću to uraditi.

Engleski. Samo na engleskom. Moramo da zvučimo kao Njujorčani.

Tvoj takozvani podvig je sprdnja.

Eto ti na engleskom. -Zato sam sve isplanirao.

Isplanirao? Koga ti zavaravaš?

Nemaš pojma šta je na drugom krovu.

Ne znaš kad radnici stižu i kad odlaze kući.

Nemaš pojma kolika je tačna udaljenost između kula.

Ili kako ćeš da pričvrstiš kavalete. Kako?

Nemaš gde da ih nakačiš na fasadu.

Uzgred, koliko ti je dana trebalo da napraviš ovu maketu?

Daj... Prelepa je.

Šta su kavalete?

Ove žice.

Papa Rudi ih zove "kavalete".

One stabilizuju sajlu za hod.

Sajlu...

Kako nameravaš da prebaciš sajlu preko ponora?

Pa, kao i na Notr Damu.

Počećemo od najlona vezanog za kanap vezanog za sajlu.

A kako da prebacimo najlon na drugu stranu?

Da, predaleko je za lopticu za žongliranje,

ali bismo mogli da nabavimo aviončić na daljinsko upravljanje

i tako ga prebacimo. To bi bilo fantastično.

Filipe...

Upravljanje takvim avionom se uči godinama.

Shvataš li to? -Ne. Moramo da izvedemo taj podvig ovog leta.

Kule će uskoro biti gotove. Ponestaje nam vremena.

Pomozi mi da ovo izvedem. Zamisli ako uspemo.

Ovo bi moglo da bude najsmelije umetničko delo ikada!

Najsmelije?

To je suludo! -Jeste, suludo je.

Niko normalan ne bi ovo pokušao.

Ali zato i moram, zato što nikada nije učinjeno.

l, da, priznajem, nisam normalan.

Eto! -Da.

Nisi normalan. -Nisam normalan.

Potpuno si skrenuo s uma? -Da, lud sam.

Da, ti me voliš zato što sam lud.

Nenormalan sam! Potpuno sam sumanut!

Moram da idem.

Smisliću kako da prebacimo žicu. -To!

Ti smisli kako da pričvrstimo kavalete. -U redu.

Dogovoreno? -Dogovoreno.

KavaIete ne mogu stajati...

... uspravno.

Moraju biti

horizontalne, paralelne sa sajlom.

Paralelne?

Neće biti lepo, ali će sprečiti da se sajla ljulja.

I moraš da staviš tri šrafa na veze.

Ne dva. Ovako veliki razmak će vršiti ogroman pritisak na ploče.

Dok budeš hodao, šraf može da pukne od tvoje težine.

I drvo!

Nemoj da zaboraviš

da staviš drvene blokove između žice i greda.

Tako, kada zgrada bude disala,

drvo će se slomiti, ali žica neće

pući i iseći te napola.

Dobro.

Drvo.

Takođe...

Evo šta ćeš da uradiš, Filipe.

Stavićeš

sigurnosni pojas ispod kostima, vezan za sigurnosno uže

vezano za karabiner.

Sigurnosno uže?

Karabiner?

Neću da hodam po toj žici dok mi visi sigurnosno uže.

Na toj visini će biti nevidljivo! Niko neće imati pojma.

I šta da radim kad stignem do prve kavalete?

Ti si izvođač.

Klekneš na žicu.

Otkačiš sa jedne i zakačiš na drugu stranu.

Publika će misliti da ih pozdravljaš. -To neću da uradim! Nikada!

Zašto si onda došao ovamo?

Kad toliko znaš.

Kažeš mi da grešim?

Ne. Zato što treba da mi kažeš kako da postavim tu žicu!

A ne da izvodim lažni hod kao kukavica!

Filipe, vas dvojica se ponašate kao deca.

On uopšte ne shvata šta pokušavam da uradim.

Njegova visoka žica i moja nemaju ništa zajedničko.

Razgovaraj s njim.

Hoćeš da razgovaram s njim? -Da! Izvini se i...

Neću da se izvinim. -Hoćeš. Nemaš izbora. Znaš to.

Slušaj, Papa Rudi, žao mi je, ali...

Ako budem hodao vezan, sve će izgubiti smisao.

Filipe...

Moji sinovi su vrhunski hodači na žici

i nikad im ne bih dozvolio da tako nešto probaju nevezani.

Da, ali da li bi ti...

Da li bi ti hodao sa sigurnosnim užetom?

Pre mnogo godina kada si počeo da me podučavaš u ovoj kući,

ja sam bio glupi klinac i nisam te slušao.

Ali si mi rekao nešto što otad pamtim.

Rekao si: "Na bini ne možeš da lažeš.

Publika će uvek znati šta ti je u srcu."

Mislim da to sad razumem.

Znaš, Filipe...

To što radiš ja možda ne razumem,

ali to je...

To je...

... nešto posebno.

Nešto lepo.

Ovo je pripadalo mom dedi.

Trebaće ti.

I trebaće ti i ovo.

Sad su moje tajne naše tajne.

Hvala ti.

Brže!

Jače!

Još!

Eni, još!

Brže.

Jače.

Trudim se. -Ti si oluja.

Strašni, uraganski vetrovi koji besne između kula!

Žan Luj!

Zdravo.

Kako si? -Zdravo!

Drago mi je što te vidim.

Ovo je moj dobri prijatelj Žan Fransoa.

Želi da bude saučesnik u podvigu.

Uvek u potrazi za avanturom.

Zovi me Džef.

Englesko ime. To mi se dopada.

Dobro došao, Džefe. Dobro došao u podvig.

Reci mi, jesi li nekad...

Na žalost, Džef ne zna engleski.

Znam malo.

Šest puta šest je trideset šest, na primer.

Eto. Ne govori loše.

Da, ali samo brojeve. Predaje matematiku u srednjoj školi.

Osim toga...

Užasno se plaši visine.

Savršeno.

Ja se užasno plašim algebre.

Dobro došao u podvig.

Reci mi koliko je 81 podeljeno sa 27.

Tri.

I ti si saučesnik broj tri.

Koliko je 11 puta 10?

Sto deset.

Sto deset spratova.

Toliko su visoke kule.

Ja sam ispunio svoj deo dogovora.

Šta je to? Luk i strela?

Nije senzacionalno kao avion na daljinsko upravljanje,

ali je mnogo tiše.

Uspelo je! Uspelo!

Sad sam imao dovoljno novca, saučesnike i nekakav plan.

Preostalo je samo da se izabere datum.

Moralo je da bude pre nego što zahladi i pre nego što se kule završe.

Pa sam izabrao šesti avgust.

Biram šesti avgust.

To je za tačno tri meseca.

Džef i Žan Luj odlaze za Njujork krajem jula.

U međuvremenu tražimo američke saučesnike.

Dakle...

Šesti avgust.

Polipropilenski konopci, kanapi od konoplje,

mali koloturnik sa tri kolotura, veliki koloturnik sa jednim,

kaiševi, čelična žica, sajla od 6 mm,

koturovi, radničke rukavice,

francuski ključevi, metar

i motka za balansiranje u četiri dela.

Za šta će vam sve to?

Postaviću žicu između kula Svetskog trgovinskog centra i hodaću po njoj.

Srećno.

Sledeći!

Čim smo se vratili u Njujork, počeo sam da špijuniram.

Odlazio sam do kula svakog dana. Ponekad i u šest ujutru.

I svakog dana bih bio drugačije prerušen.

Slikao sam sve,

beležio detaljno sve o svakom centimetru.

Kao što znate, severna kula je završena već dve godine,

a južna kula je izgrađena do 80. sprata.

Obe kule su otvorene...

G. Tozoli, izvinite.

Tuluz Sezan iz časopisa "Arhitekt".

Recite mi tačnu udaljenost između severnog ugla južne kule

i južnog ugla severne kule.

Čega?

Koja je tačna udaljenost između kula?

Lu?

Četrdeset tri metra.

Vozio sam se svim liftovima, običnim, brzim,

brzim za gornji nebeski lobi, brzim za donji nebeski lobi...

Vozio sam se stotinama puta.

Uhodio sam radnike, pratio istovar i utovar.

Pratio kamione dok dopremaju robu.

Kad stižu? Koliko ostaju? Koliko papirologije razmenjuju?

Najbolje je bilo kad sam se pravio da sam arhitekta.

Imao sam kravatu, projekte i trudio se da izgledam važno.

Tako sam imao pristup svemu što je još bilo u izgradnji.

Filipe, ovo ne izgleda dobro.

Možda bi trebalo da odeš u bolnicu na šivenje.

Ne. Biće dobro. Ali pogledaj datum.

Podvig je za tri nedelje.

Žan Luj i Džef stižu sledeće nedelje,

a ja još uvek nemam pristup krovu severne kule.

Hoćeš li moći da hodaš po žici s tim stopalom?

Da, zarašće dotad, ali šta ću sutra?

Kako ću dalje da špijuniram s uništenom nogom?

Trebaju li ti štake? -Ne.

Da! Štake!

Pridržaću vam vrata. -Hvala vam.

Dajte da vam pomognem.

Hvala.

Izvolite, gospodine.

Brzi lift. -Hvala vam.

Nadam se da ćete brzo ozdraviti.

Osećaću se mnogo bolje za nekoliko nedelja.

Sprat? -85, molim vas.

Izvinite, ali...

Mogu li da pitam

šta vi radite ovde.

Vi ne pripadate ovde.

Da, u pravu sam.

Vi...

Vi uopšte ne pripadate ovde.

Zar ne?

Filipe?

Znao sam. Filip Petit.

Smeli hodač na žici.

Gledao sam te u Parizu na katedrali Notr Dam.

Je li? -Da...

Policija nije imala pojma šta da radi s tobom.

Nikad ni nema.

Bari Grinhaus. -Dobar dan.

Da.

Nastupaćeš ovde u Njujorku?

Da, da. A ti...

Radiš ovde?

Da.

Životno osiguranje.

Taj čovek radi na 82. spratu.

Bilo bi sjajno ako bih mogao da ga namamim da bude saučesnik.

Radi u severnoj kuli.

Ima pristup stepeništu

i krovu severne kule.

Čekaj! Bari! Samo trenutak!

Eni i ja ga pozivamo na večeru.

Notr Dam... Ovaj podvig će biti vrlo sličan...

Poneo sam sve što sam dotad doznao i isečke o Notr Damu,

što je već video, pa je znao da sam ozbiljan.

I malo po malo, iznosim mu celu sliku.

I kad sunce bude izašlo,

ja krećem.

Svakako je nelegalno, tu nema sumnje.

I izuzetno subverzivno, a opasno, da ne spominjem.

Samo bi se neki izopačeni, nedruštveni, anarhistički,

besni nezadovoljnik upleo u tako nešto.

Imaš čoveka iznutra.

BENZIN

Filipe!

Dobro došli!

Dobro došao, Džefe.

Odlično. Kako si ti?

Super. -Dobro je.

Prijatelju... -Ćao.

Odlično.

Evo su.

Filipe, podvig je katastrofa.

Zašto čekamo noć da odemo na krov?

Zato što su danju veće šanse da sretnemo ljude.

Ali ako nas vide uveče, nemamo opravdanje zašto smo tu.

Po danu ćemo ih sigurno sresti

i oni će nas pitati kuda smo pošli.

Tokom dana kažeš: "Idem u tu i tu kancelariju kod tog i tog."

Ali noću nemaš izgovor. Do đavola, Filipe.

Zašto se ti treseš?

Rekao sam ti da se plašim visine.

Na ovoj visini?

Uspaničim se na hoklici.

A čuvari?

Noću ima samo jedan. Drži se samo spratova u izgradnji.

Lako ćemo ga izbeći.

I nikad ne izlazi na krov.

Filipe...

Filipe, kuda ćeš? -Treba nam interfon.

Ovo vam treba.

Treba vam toki-voki.

Ne, treba mi interfon, kao ovaj, sa žicom.

Kao ovaj? -Da.

Ovo? -Da, molim vas.

Ne treba ti to.

Ovo ovde sa žicom? To je zastarelo. Treba ti...

Pogledaj ovo.

Bežičan je. -Ne, hoću ovaj interfon.

Ovakav. -Druže...

Ne slušaš me. Hoću da ti učinim uslugu.

Ovo se više ne proizvodi i ne mogu da ti dam garanciju.

Ne zanima me. Hoću to. Sa žicom. Molim vas.

Dobro. Kako želiš.

Hvala. -Ti odlučuješ.

Dobro.

Misli da smo naivčine? -Hoće da nas prevari.

Šta fali toki-vokiju?

Treba nam žica da panduri ne mogu da prisluškuju.

Ljudi...

Ako planirate da trgujete drogom

ili opljačkate banku,

pazite se.

Mislili ste da samo vi govorite francuski u Njujorku.

Shvatam.

U redu je. Uzgred...

Nemam ništa protiv pljačkaša banki.

Predlažem da ga pozovemo na večeru.

Ja sam Filip.

Žan Pjer.

Džej Pi u Americi.

Džej Pi...

dobro došao u "Industrijske ograde Fišer" iz Fort Lija u Nju Džerziju.

Izgleda kao prava.

Ko je ovo napravio? -Duga priča.

Verujem. Imaću i zvanje?

Da, pošto najduže živiš u Njujorku, bićeš kadrovski direktor.

Super. Dopada mi se. Šta treba da radim?

Da pronađeš još saučesnika.

Znam tačno koga.

Mogu da pomognem sa žicom.

Odlično vezujem čvorove. Radio sam na brodu za lov na škampe.

Da, čoveče. Računajte i na mene.

Naročito ako nešto

treba da se vari.

Kapiraš?

Da se vari...

Zašto kule bliznakinje?

Svi koje poznajem mrze te ružne kocke.

Izgledaju kao dva velika kancelarijska ormana.

Tako je.

Zašto se ne popnemo na Krajslerovu zgradu?

To bi baš bio trip.

Ovo ne valja.

Ne verujem ovoj dvojici.

Džej Pi...

Možemo da računamo na ove ljude?

Nisam imao vremena.

Ili oni,

ili neke dve skitnice s ulice.

Sutra.

Sutra! Podvig je sutra.

Sutra je taj dan.

Svi znate plan.

Radnici počinju da dolaze u sedam i ja moram da budem na žici u šest.

Ne slušate me.

Zašto me niko ne sluša dok pričam? Slušate li?

Filipe, treba da jedeš.

Da jedem? Kako da jedem?

Moramo da pređemo plan!

Već smo dvadeset puta prešli plan.

Sad ćemo i 21.

U dva popodne punimo kombi koji vozi Džej Pi.

Ostavljamo Žan Luja, Eni i Alberta kod severne kule.

Nalazite se sa Barijem.

On vas krije na njegovom spratu dok vas ne sprovede do stepenica.

Ostali...

Ti, Džej Pi, ti, Džefe, ti, Dejvide,

prerušeni u radnike...

Mi donosimo sajlu i opremu liftom za radnike.

Po mom istraživanju, trebalo bi da stignemo do 82. sprata.

Onda, kad nema nikog, i što brže možemo,

sve iznosimo na krov i počinjemo montiranje.

Do ponoći smo gotovi.

Čujete li me? U ponoć.

Tako imam vremena da odem do severne kule i proverim sve.

Moram da imam vremena da proverim sve na obe kule.

Onda, u zoru,

u šest ujutru,

pravim prvi korak.

Filipe? -Da?

Treba da sačekamo. -Ne!

Da pronađemo sposobnije saradnike.

Ili sad ili nikad.

Šargarepe su skuvane.

Skuvane šargarepe?

Šta to znači? -Francuzi...

Vole kulinarske metafore.

To je zemlja sa 365 različitih vrsta sira,

po jednom za svaki dan u godini, zaboga.

Naravno da će imati metafore s povrćem.

Šargarepe su skuvane.

Kocka je bačena. Sad nema nazad.

Ljudi, šta mi to radimo?

Mislim da je super to što radimo,

ali ne želim da odem u zatvor.

Naročito ne zbog nekog Francuza koji je opsednut povrćem.

Zatvor...

To uopšte nije zabavno.

Čovek je očigledno lud.

l, šta...

Došli smo da ga gledamo kako gine?

Ume li uopšte da hoda po žici?

Ume. Nije u tome problem.

Problem je što je poludeo.

Možda jeste, ali neće odustati. On nikad ne odustaje.

Samo mu treba naša pomoć.

Mislim da on to može.

Biće vrlo...

Lepo.

Da.

Biće vrlo...

... lepo.

To je bila noć pre podviga i, naravno, nisam mogao da spavam.

Zaboravio sam nešto vrlo važno. Da zakucam poklopac na kovčegu.

Nije bilo kovčega. To je bio sanduk sa sajlom.

Ali, u mojoj glavi, taj sanduk je bio kovčeg.

Filipe!

Šta to radiš? Probudićeš ceo kraj!

Zaboravio sam da zakucam poklopac na kovčegu.

Prestani tako da ga zoveš!

Ovo može da bude i kovčeg.

Nije smešno. Šta je s tobom?

Prizivaš smrt?

Ne izgovaraj tu reč! Ja je nikad ne govorim.

Daj... Smrt, kovčeg, umreti.

Sve je to isto. -Zašto to radiš?

Zašto si odjednom protiv mene?

Protiv tebe?

Niko ti ne pruža više podrške.

Zašto onda izgovaraš tu reč?

Zašto mi to ubacuješ u glavu veče pred najopasniji hod?

Zašto si toliko bezosećajna?

Bezosećajna?

Ti si najsebičniji, najarogantniji...

Jeste, arogantan sam!

Moram da budem

da bih hodao po žici, da bih vladao žicom!

A tvoji partneri? Tvoji saučesnici?

Nisi im ni hvala rekao da znaju da ceniš to što rade.

Znaju da ih cenim!

Znaju li?

Da! Šta hoćeš da uradim? Da odem tamo i zahvalim im se?

Da ih sve probudim i kažem: "Hvala vam!"

Hvala!

Dođi u krevet. Premoren si. -Eni...

Pun sam sumnji.

Ne znam da li...

Kad stanem pred ponor, kad bude vreme da stanem na žicu,

ne znam da li ću moći da zakoračim.

Srce će ti reći šta da radiš.

Eni...

Ti si jedina koja me stvarno poznaje.

Zahvaljujući tebi će se ovo dogoditi.

Ti mi daješ snagu i sposobnost. Bez tebe to ne bih mogao.

Biće sve u redu.

Probudite se!

Buđenje! Buđenje!

Moram nešto da vam kažem što vam ranije nisam rekao.

Važno je.

Hvala vam.

Hvala.

Sad se odmorite. Sutra nas čeka važan dan.

Vidite?

Poludeo je.

Šta?

STANDARDNI TOVAR

Čim smo svi ušli u kombi, pomislio sam:

"Dobro, sad počinje."

Podvig je počeo.

Moj život više nije u mojim rukama.

Severna kula!

Hajde, požurite. U crvenoj sam zoni.

Uz pomoć Barija, našeg čoveka iznutra,

ostavljamo Alberta i Žan Luja kod severne kule.

Plan je da ih Bari sakrije u svojoj kancelariji do uveče.

Crvena zona.

Zbogom.

Vidimo se uskoro.

Volim te.

I ja tebe.

Albert i Žan Luj su se obukli kao prave arhitekte.

Nose aktentašne koje su teške od opreme.

I nose tubu za projekte u kojoj su luk i strela.

Osećam nagib rampe dok silazimo...

... na platformu za utovar kod južne kule

i znao sam da će nas tamo uhvatiti.

Ne mrdaj, kauboje.

Budite tihi pozadi.

Šta radite?

Još jedna isporuka. "Ograde Fišer".

"Ograde Fišer"? Šta je to kog đavola?

Odavno smo ogradili.

Sad hoće da se vratimo, srušimo je i ponovo postavimo.

Dobro. Prođite. Na platformu za srednji tovar.

Pandur je baš bio sumnjičav.

Umalo se nisam usrao u gaće.

Može još da stane!

Hej!

Nema šanse!

Moramo ovo da dopremimo na 82. sprat. "Ograde Fišer".

Ne. Idu samo isporuke za "Met".

Zakupili su sve liftove. Dođite sledeće nedelje.

Sledeće nedelje? -Da. Sledeće nedelje.

Idite kući.

Jesi čuo?

Liftovi su unajmljeni.

Nemoguće je danas.

Ne idemo nikud.

Obrlati ga.

Mi idemo na pauzu.

Izvinite, pre nego što odem, kako se zovete?

Frenk Sijelani.

Sicilijanac? -Kalabrija.

Dobro je. Imam komšije Sicilijance dva sprata ispod.

Stalno spremaju lignje. Usmrde mi ceo stan.

Hoće to.

Možete li da verujete za ovo đubre, Niksona?

Da se ja pitam, taj skot bi bio u zatvoru do kraja života.

Zvučite kao moj otac.

Kaže da je ova zemlja otišla do đavola kad je Kenedi ubijen.

U pravu je.

Kako si rekao da se zoveš? -Džej Pi, po Džej Pi Morganu.

Sedim tamo bespomoćan i gledam te radnike.

U mom grozničavom umu izgleda da se kreću kao puževi.

Laku noć, momci.

Bilo je dosta posla. Prijatno.

Vi, fikusi, ste još tu?

G. Sijelani, reći ću vam iskreno.

Ako ne obavimo isporuku, dobićemo otkaze. A Fil...

On je gotov sigurno.

Šta nosite i gde?

82. sprat.

Džimi! Odvedi ove žabare na 82. sprat.

Mora da se šališ. -Hajde. To ti je poslednja vožnja.

Dobro. -Hvala vam.

Hajde. Završavamo!

Koji sprat? -Idemo na...

110. sprat.

110? Tamo nema ništa. Samo mašine.

Odlično. Treba da dođemo blizu krova.

Krova? Zašto?

Zato što imamo sve delove za antenu.

I ogradu pod naponom.

Imamo sve delove za izolatore. -Moramo da izmerimo.

Dok ne izmerimo, ništa od instalacija.

Kasnimo četiri meseca. -Veliki problem.

Kako bilo. Pazite prste.

Dobro, Džej Pi...

Kad stignemo na 110. sprat, izbacićemo opremu.

Ti ga ubedi da siđe.

Imali smo sreće.

Lift nas vozi na 110. sprat,

ali to znači da Džej Pi mora da vrati liftadžiju dole.

Ako ostane sa nama, ništa od podviga.

110.

Džimi, mnogo ti hvala.

Hajde da te odvedem na pivo.

Oni moraju da istovare i popišu gomilu robe.

Trajaće sto godina. Neka sami odu kući.

Kako bilo. Pazi na prste. -Sjajno.

Komedas... To je grčko prezime?

Imam jednog Grka dva sprata ispod, stalno jede jagnjetinu.

Samo jagnjetinu.

Čoveče... Ovo je već baš maler.

Ovde ćemo da istovarimo.

Dobro.

Dobro. -Čoveče...

Prvo sajla.

Ako nas neko zaustavi, reći ćemo da su žice za antenu.

Ovo je baš teško. -Ćuti.

Mislim, stvarno teško.

Teško, teško, ne kao fol teško.

Čoveče, imam loš osećaj.

Sranje.

Sranje, drotovi.

Drotovi su tu, čoveče. -Sakrijte se.

Gotovo je. Čoveče...

Panika, čoveče...

Dole se čuje. U redu je.

Ne mogu ja ovo, čoveče.

Odlepiću.

Slušaj. Ne trebaš nam. Idi. U redu?

Idem. -Samo idi.

Ne, tim stepeništem.

Tim stepeništem do 82. sprata.

Na 82. ima lift.

Stvarno bih voleo da pomognem da uradite nešto radikalno.

Razumeš? Ali, znaš...

Čoveče... Palim, čoveče.

Jedina nada nam je...

... da čuvar ode na drugi sprat ili da se po mraku prošunjamo.

Ali, moram priznati, tada sam mislio da je s podvigom gotovo.

Eni!

Svuda te tražim. -Je li sve u redu?

Imali smo mali problem, ali mislim da je sve u redu.

Dobro.

Pobogu...

Ne mogu da verujem da nisu ogradili ovo okno.

Neko ima da pogine.

Čitavu večnost balansiramo na toj čeličnoj gredi.

I najgore, najbolnije je

što nas noge ubijaju od teških radničkih cipela.

Vidim toki-voki, ali ne vidim čuvara.

Šta to znači? Je li čuvar otišao?

Ili je još uvek tu, samo ga ne vidim?

Ne bi tek tako ostavio toki-voki.

Okrećem se ka Džefu

i vidim strah na njegovom licu.

I taj strah se preliva u moj um.

I i meni počinju da se javljaju te grozne slike.

Vreme prolazi. Ja gledam i gledam

i taj toki-voki stoji tu i ja se pitam:

"Šta je s tim čuvarom i njegovim toki-vokijem?

Poigrava se sa mnom?

Čeka da izađem da bi mogao da mi se nasmeje?

Je li zaspao?"

Onda...

Sat vremena pošto je pao mrak...

Otišao je.

Čuvar je otišao?

Ne vidim ga.

Kasnimo tri sata.

Šta je s njim?

Možda je na nekim lekovima.

Ili je mrtav.

Pogledaj! Uspeo je!

Spreman je da hitne strelu!

Pazi na čuvara.

Žan Luj i ja smo dogovorili ručne signale.

Poručivao mi je da je spreman da ispali strelu.

Trebalo je da da znak i pet sekundi kasnije ispali.

Ali pet sekundi kasnije ne događa se ništa.

Osluškujem da čujem strelu, ali ne čujem ništa.

Gledam i ne vidim ništa.

Pomišljam da me je strela možda preletela.

Mašem rukama u nadi da ću napipati nevidljivi najlon.

Ali ne nalazim ništa.

Filipe! Šta to radiš?

Tražim najlon!

Skidam odeću, misleći da ću većom površinom gole kože

imati više šanse da osetim najlon.

Mogu li ja da pomognem?

Ne! Pazi na čuvara!

Ne, ne...

Filipe!

Dobro.

Nema čuvara!

Navlačim odeću i brzo prenosimo opremu na krov.

Hajde da se malo odmorimo, pa da se vratimo pred zoru.

Ti idi. Ja ostajem.

Ostaćeš celu noć? -Da.

Eni, odavde ne možeš ništa.

Filip će ili da uspe ili neće.

Osim toga, izgledaš vrlo sumnjivo

dok stojiš ovde sa dvogledom oko vrata.

Pomeraću se.

U Njujorku smo. Opasno je. -Biću dobro.

Pitam se da li Filip zna da si još uvek ovde.

Doneću ti krofnu ujutru. -Hvala ti.

Dobro je. Obeležio ga je.

Žan Lujev znak!

Halo, Žan Luje. Kako me čuješ?

Jasno i glasno. -Dobro je. Uspostavili smo komunikaciju.

Izmeriću kanap da vidim gde da postavim kavalete.

Evo.

Šta god radio...

Čuvaću ga životom.

Garbovski, jesi budan?

Vrlo duhovito.

Treba da proveriš nešto na 37.

Je li? Šta?

Jednu sa peperonima i kobasicama sa ekstra kačkavaljem.

Tako te volim.

Ovo je bilo blizu.

Treba nam znak za uzbunu.

Pričvrstio sam kavalete. Spremni smo da prebacimo žicu.

Jesi spreman? -Da.

Prvo ću da pustim teški kanap, pa sajlu.

Uhvatili smo kanap.

Dobro, šaljemo sajlu.

Dobro je.

Drži ga!

Imamo problem.

Učinićemo sve što možemo da podignemo sajlu.

Ostalo je samo nekoliko sati do zore.

Učinićemo sve što možemo.

Filipe, ovo je suludo. Ovako nikada nećemo završiti.

Hoćemo. Završićemo.

Ne, nećemo!

Sve će nas pohvatati i poslati u zatvor, a ja ne želim u zatvor.

Žica nije bezbedna.

Neću da gledam kako padaš. Idem. Odlazim.

Alberte, slušaj me.

Slažem se sa tobom.

Ako ne postavimo sve do zore

i ako žica nije bezbedna,

onda ću da odustanem.

Vidi ko je izdržao celu noć.

Kupio sam ti krofnu.

Hvala ti.

Postavili su žicu!

Da, ali još nije zategnuta.

Nešto nije u redu.

Filipe, jesi li tu?

Tu sam.

Dobra vest je da je sajla postavljena na ovom kraju.

Loša vest je da je Albert odustao.

Odustao je. Rekao je da sunce izlazi i da je gotovo.

Jeste li stavili drvo između vezova i sajle?

Filipe, jesi li me čuo?

Albert štrajkuje. Neće ni prstom da mrdne da mi pomogne.

Ne samo to. Prokrijumčario je i aparat

i praviće fotografije da bi ih prodavao.

Znao sam. Rekao sam ti da ne možemo da mu verujemo.

Pa, prijatelju...

Ostali smo ti i ja.

I još nešto...

Ti ćeš uvek biti moj zvanični fotograf.

Ide!

Sajla se pomera!

Idemo!

Pogledaj. Podiže se.

Točak!

Hajde!

Treba mi tvoja pomoć.

Lift se penje!

Radnici će doći svakog časa.

Za mnom!

Moramo da zategnemo kavalete!

Filipe, ne mogu...

Džefe, molim te!

Ako mi sad ne pomogneš, ništa od podviga.

Ne mogu.

Ne gledaj dole.

Ne razmišljaj o tome.

Hajde.

Pomozi mi da se preslišam.

Sedam puta sedam.

Četrdeset devet.

Devet puta osam.

Sedamdeset dva. -Dobro.

Pazi.

Okreni se.

U redu? -U redu.

Ostani ovde.

Ja ću da zategnem sledeću.

Ne ostavljaj me!

Dobro.

Sedam puta osam!

Pedeset šest!

Devedeset šest podeljeno sa osam!

Dvanaest!

Idemo!

Bio si sjajan. Hvala ti.

Točak!

Šta si hteo s tim?

Sa čim?

I to je bio trenutak u mojoj avanturi koji zovem:

"Misteriozni posetilac".

Nemam pojma ko je on. Nikada ga više nisam video.

I mogu samo da zamislim šta je pomislio.

Sada je vreme da obučem kostim.

Ali za to moram da se osamim,

pa mi je garderoba sama ivica zgrade

koja se ne vidi sa ulica Menhetna.

Garderoba je još nešto što me je Papa Rudi naučio.

Tu se događa transformacija.

Tu prerušena varalica, uljez,

postaje izvođač.

Umetnik.

Bože! On pada!

Ne...

To je samo njegova košulja.

Samo košulja.

Ćao.

Još ništa?

Bilo bi mu bolje da požuri.

NE DIRAJTE OPREMU HODAČA PO ŽICI.

NAJMANJA SMETNJA MOŽE DA MU UGROZI ŽIVOT.

Ostao sam bez kostima!

Ovo je tragedija!

Najveći nastup u životu i kostim mi ispadne.

Nemam kostim. -Šta?

Ostao sam bez rolke!

Ovo nije moj kostim.

Šta ćemo sad?

Idemo, bez obzira.

Hodaću u ovoj glupoj majici, ali idemo.

Jednom nogom stojim na zgradi,

a drugom na žici

i spoljni svet počinje da nestaje.

Džef više nije postojao.

Moja kula je bila pusta.

Više nisam čuo zvuke Njujorka.

Sve je utihnulo.

Video sam samo žicu

kako se pruža pravo u nedogled.

I kada bih preneo težinu,

postao bih hodač na žici.

Čim sam celom težinom stao na sajlu,

odmah se javio osećaj koji dobro znam.

Osetio sam da me žica drži.

Da kule drže žicu.

Bože... Hoda.

Hoda!

Vidiš? Bože!

Hoda!

Ljudi, stanite. Pogledajte! Tamo je...

Pogledajte! Hodač po žici!

Tamo!

To!

To! Uspeo si!

Prilazim prvoj kavaleti i ona stoji naopako.

Ali, kada sam bolje pogledao,

izgledala je dobro.

Hvala ti, Papa Rudi, što si mi predložio tri šrafa.

Ptičica, Filipe.

Filipe!

Hajde, Filipe. Uspeo si. Uspeo si, Filipe.

Bože! Ovo je sjajno!

Stižem do severne kule...

... sa osećajem najveće radosti,

najdubljeg zadovoljstva koje sam ikada osetio.

Filipe! Hajde, Filipe.

Filipe... Dobro.

Radiš. Dobro.

Sad preko desnog ramena...

Filipe, nasmeši se.

Prijatelju...

Hvala ti.

Prešao sam na drugu stranu.

Podvig je bio gotov.

Ali onda sam pogledao ka južnoj kuli

i ona me je još uvek dozivala.

I razmišljam...

Možda bi trebalo da se vratim na žicu.

Vraća se.

I onda...

Osećam nešto što možda...

... nikada dotad nisam zaista osetio.

Osećam zahvalnost.

Spuštam se na jedno koleno

i pozdravljam.

Prvo pozdravljam žicu,

pa kule,

a onda pozdravljam

veliki grad Njujork.

Onda, kako sam se uspravio, vidim dva čoveka u uniformi.

Policija.

Pobogu, šta je sad ovo?

Stavi mu lisice.

Ruke na glavu.

Klekni! Stavi ruke na glavu.

Ja sam Francuz. Ne govorim engleski. -Šta?

Sranje. Ovaj je žabar.

Ja sam Francuz.

Ti i lakonogi ste nagrabusili, znaš?

Slušaj, momak...

Samo dođi

i popričaćemo o svemu.

Hajde, druže.

Dođi. Tako.

Predstava je gotova.

Hajde.

"Parle vu amerikano?"

Pazi...

Zaboga!

Ti policajci, Bog ih blagoslovio,

su me podsetili na dane kad sam morao da bežim od policije.

Ali ovde nisu mogli da pođu za mnom.

Šta ćemo sad?

Sad već postajem svestan ljudi dole koji me gledaju.

Moje publike.

I, iako je to nešto što hodač na žici ne treba nikad da uradi,

pogledao sam dole.

I bilo je...

Bilo je mirno.

Spokojno i tiho.

Nije bilo opasno.

Jesi čuo ovo?

Neko dolazi. Idemo.

Hajde...

Dobro.

Na krovu smo.

Druže, šta radiš tamo?

Bože... Pogledajte ovo. -Ovaj je poludeo.

Prijatelju, hajde siđi odatle.

Zašto ovo radiš?

Hajde.

Dobro.

Nemoj da nam traćiš vreme. Hajde.

Odmah siđi sa te žice. Ne zafrkavaj se.

Hej, barabo...

Sranje...

Sranje.

Hej...

Nemoj da padneš.

Nemoj sad da padneš.

Do đavola. -Kakav mali dripac...

Policija je na oba krova i nemam izbora.

Moram da ostanem na žici.

Druže... -Nemoj.

Neverovatno.

Uhvati ga. Ja te držim.

Dobro. Držiš me? -Držim te.

Držiš me? -Da.

Hajde, dođi.

Tako. Lepo i polako. Hajde. -Dođi.

Tako. Samo polako.

Hajde, druže.

Dobro.

Idemo.

Da.

Hajde.

Eto... Dobro je. Još jedan korak.

Šta to radiš? -Do đavola.

Šta to radiš?

Đubre jedno!

Daj...

Da ne poveruješ!

Sad sam video sve.

Baš tako.

Ovaj tip je strašan.

Bilo bi mu bolje da završi. Sprema se oluja.

Dobro, Filipe.

Vreme je da prestaneš.

Ležim na leđima i vidim samo nebo.

Oblaci

su kao muzika.

Onda se pojavljuje nešto.

Prikaza.

Ptica.

Ptica me gleda.

I osećam tihu pretnju.

Polako...

Polako!

Odjednom su me ophrvale sumnje.

Razmišljam, možda je sajli dojadilo da me drži.

Šta ako moje kule razgovaraju? Šta ako je i njima dosta?

Šta ako odluče da me zbace?

Ne... Dobro je.

Možda je vreme da završim ovaj upad.

Ovde policija lučke uprave Njujorka.

Odmah siđite sa žice.

Kršite oko 100 gradskih propisa.

Odmah siđite sa žice

ili ćemo biti primorani da vas uklonimo sa nje.

Reci mu da siđe!

Filipe!

Nisu normalni! Hoće da te ubiju!

Iseći će sajlu!

Reci mu da siđe!

Filipe!

Ludi su! Iseći će sajlu!

Ali ne mogu da završim hod u trenutku sumnje

povijenih ramena i oborene glave.

Odlučio sam

da ću napustiti svoju žicu i svoje kule

samo kao pobednik.

Samo polako.

Držim te.

Uhvati ga.

Tako...

Njujorški policajci, hvala vam na strpljenju.

Objavljujem kraj policajcima.

...između ovih veličanstvenih kula...

Govorim im da je hod završen.

... je sada završen.

Ali hod nije završen.

Ostala su mi još tri koraka.

Jesi li dobro?

Polako...

Hajde. -U redu je.

Uhvatio sam je.

Ja sam Filip Petit, hodač na žici.

Lezi dole, pametnjakoviću.

Predstava je gotova.

Bobi, veži ga.

Dođi ovamo!

Šta kažeš?

Kazao sam ti.

Bože... Filipe, uspeo si.

Moj Filipe...

Ne! Ne secite žicu! Ne secite moju žicu!

Umukni! Nikoga nije briga za tvoju žicu.

Zategnuta je! Pući će! Povrediće nekoga. Verujte mi.

Čekajte, ljudi. -Morate da je olabavite ručnim čekrkom.

U pravu je. Gde je ručica?

Sakrivena je u rupi u zidu.

Evo ga...

Pomerite se!

Dobro...

Sklonite se s puta.

Pazi na prste.

Silaze, Lu.

Svaka vam čast, žabari. Lepo ste me prevarili.

Samo da znaš...

Ovo što si uradio je nešto posebno.

Znam da tako nešto više u životu neću videti.

Imaš petlje, druže.

Svaka ti čast.

Vesti 6. kanala. Svet zanima zašto ovo radite.

3. kanal. Zanima nas zašto.

Zašto ste se upustili u nešto tako opasno?

Ne postoji zašto. Prosto zato...

... što kad vidim lepo mesto za svoju žicu, ne mogu da odolim.

Kasnije tog dana, sudija je osudio Petita na ponovni hod po žici.

ŽICA IZMEĐU DVE KULE

Ali ovog puta u Central Parku za decu

i samo metar, dva iznad zemlje.

ULIČNI ARTISTA PROŠETAO IZMEĐU KULA

Priča o podvigu je bila u vestima širom sveta.

Kada je u Francuskoj Papa Rudi čuo, bio je najsrećniji Papa Rudi ikada.

Kad je Papa Rudi ljut, ljut je do zla boga.

Ali kada je Papa Rudi srećan...

... njegovi psi dobiju duplu porciju hrane.

Za mene je najbolji trenutak bio...

... kada sam video da odgovaraš na moj znak za strelu.

Tada sam znao da će podvig da uspe.

Kako to? Umalo nismo izgubili strelu. Bila je na ivici zgrade.

Ne. Bila je tačno tamo gde sam ciljao.

Dakle, priznaješ? Hteo si da ga vidiš golog.

Da...

Dobro, dobro...

Sada bih hteo da nazdravimo.

Za sve vas, moje saučesnike.

Znam da umem da budem

malo težak.

Ali...

Nikad niste digli ruke od mene.

I zahvaljujući tome sam hodao po toj žici.

Zbog toga što ste mi omogućili tu čast,

zahvaljujem vam se.

Misliš, živeli. -Živeli!

Živeli!

Pogledaj ti to.

Uspeli smo, Filipe. Pokazali smo svetu

da je sve moguće.

Drugačije su.

Filipe, sad su drugačije.

Tako je.

Drugačije su zato što si hodao gore.

Znaš da sada svaki Njujorčanin s kojim pričam kaže da ih voli?

Možda si ih oživeo

i dao im dušu.

Žan Luj i Džef...

... su se ubrzo vratili u Francusku.

Ali ja sam ostao.

Bio sam ponosan da postanem Njujorčanin.

Da bih ostao, morao sam da odužim svoj dug društvu.

Sudija je naložio da besplatno hodam po žici u Central Parku.

I drage volje sam to i učinio.

Eni...

Na žalost, Eni se vratila u Francusku.

Čekaj...

Jesi li sigurna?

Sigurna sam.

Ti si ispunio svoj san. Vreme je da ja pronađem svoj.

Vidimo se uskoro?

Zbogom.

Eni...

Hvala ti.

Za sve.

Drago mi je da su te kule dozvale.

Filip Petit 7. avgust 1974.

Bilo je neverovatno.

Samo nemoj više. -Neću.

Sećate se Gaja Tozolija sa konferencije za štampu,

jednog od zaslužnih za podizanje kula.

Moja tačka mu se mnogo dopala i dao mi je propusnicu

za vidikovac, da mogu da dođem kad god poželim.

I često sam tamo odlazio sam.

Zatekao bih se tamo kako gledam u ponor

da vidim kako se misao vraća,

kako se osećaj vraća.

Zato što je to bio...

To je bio lep dan.

I ta propusnica koju sam dobio...

Te propusnice imaju datum kada ističu.

Ali na mojoj, g. Tozoli je precrtao datum

i napisao:

"Zauvek."

PUT DO SLAVE