Original subtitles

- Pa, gospodine "Limonov". - Limonov.

Ah, tačno. Gospodine Limonov, počinjemo ponovo.

Dobro, monsieur "Limonov". Limonov.

Limonov. Kad budete spremni, pogledajte u kameru

i počnite da govorite kad kažem "akcija".

Da li da govorim na francuskom?

Da, n-na francuskom je u redu.

I... akcija!

Prezime: Limonov. Ime: Eduard.

Takođe poznat kao Edička ili Edi-Bejbi.

Rođen negde u Rusiji '44. godine.

Prebivalište poznato u '50-im i '60-im, Harkov,

veliki industrijski grad u Ukrajini, i Moskva.

Zanimanja: student, kriminalac,

radnik, pesnik.

Emigrirao u Njujork '70-ih.

Zanimanja: perač sudova, batler, pesnik.

Poslednje poznato prebivalište: Rue de Turenne, Pariz.

Edi, da li je teško biti pisac u Parizu danas?

Ruski pisac i imigrant?

Biti pisac je teško bilo gde.

Da li je teško biti imigrant?

Pa, meni je dobro ovako.

Pisce treba proterati

iz njihove zemlje porekla, da!

Moraju biti proterani. Tako je!

To je moje mišljenje.

Postoje dve slike ruskog pisca.

Disident i sovjetski pisac.

Ja sam bio...

..nešto novo, nova vrsta pisca.

Niti službeni, niti disident.

Ako niste disident,

zašto se ne vratite u Sovjetski Savez?

Neki ljudi ne mogu da zamisle

da postoje druga mesta.

Za mene nije pitanje da živim ovde ili tamo.

To je glupost.

AUTOPORTRET RAZBOJNIKA U ADOLESCENCIJI (ekstrakt)

LIMONOV

"Ja sam prošlost. Prošlost ne može dati savet sadašnjosti." Edi

HOTEL UKRAJINA 1989

Želim vam laku noć.

Zašto se boriti protiv Engleske, Amerike i Francuske za svoje kolonije?

Možete pretvoriti SSSR u svoju koloniju!

Barem njegova napredna predgrađa

republike

ili čak Ukrajinu.

Naša zemlja se potpuno promenila,

zahvaljujući politikama perestrojke i glasnosti.

Decembar 1989 Moskva, SSSR

I sada, konačno, možemo da vratimo

u Rusiju neke ljude, kao što je današnji gost.

Na Zapadu, postao je poznat pisac

i divno je što sada može da se vrati

u svoju zemlju porekla, gde je njegov roman,

"Imali smo veliko doba" među najprodavanijim.

To je ono o čemu sam ti pričao.

Želeo bih da pitam autora:

zašto čovek, koji se nazvao disidentom,

želi da brani KGB?

Ja se nikada nisam nazvao disidentom.

Bio sam samo čovek u sukobu sa krivičnim zakonikom.

Ja se sećam vas, kada ste još živeli u Moskvi.

Mi smo se poznavali,

ali nije bitno.

Ono što je bitno je da se sećam mladog pesnika,

duge kose, punog inspiracije i talenta.

A ono što sada vidim, bez uvrede, je birokrat,

sekretar Komsomola.

I to mi slama srce.

Mene ne zanima vaše srce.

Danas u Kremlju u sali za sastanke Vrhovnog sovjeta

To sam ja, Edi. I vratio sam se u Sovjetski Savez.

Postao je mnogo zanimljivija zemlja,

u odnosu na dosadni život na Zapadu.

Sa raspadom carstva, zemlja je zapala u haos.

Ljudi osećaju da su beskorisni.

Za mene je obrnuto.

Dok su drugi zadovoljni dosadnim i prosečnim životom,

ja sam krenuo mnogim putevima,

čekajući da dođe moj trenutak.

Trenutak heroja.

I kada dođe, bolje je biti u matici.

Moraš živeti u Rusiji dovoljno dugo,

da vidiš kako vreme napravi pun krug,

da osetiš zvuk njegove oštrice kako se spušta,

da se osetiš delom istorije."

Ne, ma šta ti je.

Grešiš.

O, moja brižna i majčinska domovino,

kunem te na večni život. Mart 1969 Harkov

Mart 1969 Harkov, Ukrajina

Za žive u tebi i mrtve,

za mlade, za gole i lude.

Šta ćeš, avaj, sa čudovištem?

Sa tritonom poput mene koji živi u zelenkastom potoku.

Rođen i odrastao kao nakaza,

u urbanom moru punom tame.

Živim u Harkovu, gradu u Ukrajini.

Zapravo, ja sam pesnik, ali ovde niko to ne zna.

Za njih, ja sam samo još jedna teretna životinja,

korisna za postizanje brojki.

Sovjetski Savez se kreće u brojkama,

dok ja prezirem monotoniju planiranog života.

Ono što ne razumem je:

šta neko sa mojim talentom radi u ovoj prokletoj fabrici?

Ali život u Harkovu je takav, - DRUŽE: TVOJA FABRIKA, TVOJ PONOS

ili ćeš završiti izboden u tuči ili ćeš se napiti do besvesti od dosade,

nema druge opcije.

Pravila Domovine čine teškoću njenim sinovima da procvetaju."

Ali usluge će biti plaćene,"

"biću zahvalan za pruženu pomoć,"

"i upaliću baklju u tvoju čast,"

"svaki Rus će diviti njenom plamenu,"

"i razumeće kakvu nameru imaš,"

"i skinuće šešir i plakaće za domovinom".

Tolja.

Pitala sam se, ako bi Edi otišao u Moskvu...

sa ovakvom pesmom, da li bi uspeo?

Eto, ovo je avangardna stvar, nije dobra za službeno izdavaštvo.

Znaš, da bi uspeo u Moskvi, moraš imati pravi temperament.

Lepa pesma. Stvarno je lepa.

Trebalo bi da ideš u Moskvu, Edi.

Moskva će uskoro eksplodirati.

Ali zašto su svi opsednuti Moskvom?

Ovo je odlično okruženje za pisanje, slikanje,

za žurke, debate.

Život je lep ovde u Harkovu.

Daleko je od sve te veštačke

i prazne, užurbane zbrke prestonice.

Ovde se živi lep život.

Upravo ovde.

Znate, skoro da vam zavidim.

Što se tiče života, pustiću vam da čujete moju poslednju pesmu.

Da.

Potrebno mi je malo podsticaja.

"Moja draga zvezdo, ne beži,"

"ovo je trenutak da budemo srećni".

-"Ne teraj me preko granice..." -Hej, Edi!

Hej? Hej?

Sviđa mi se kako žmiriš.

Kao da rešavaš zagonetku.

Samo sam kratkovid.

-Šta misliš o njemu? -Priča samo gluposti.

Zašto je otišao, ako mu se toliko sviđa Harkov?

Ana, brzo, dođi.

Sa slanim vetrom bola

svaki dah je zatrovan gubitkom zdravog razuma

I bira plen za lov

Odličan posao!

Ovo su neke od mojih pesama.

Daj ih nekom da pročita.

U redu.

-Jesi li sve prepisao rukom? -Ja? Ne, ne.

- Moji obožavaoci! Oni su ih prepisali. - Ah, blago tebi.

Svaka čast! Dobro plešeš!

- Kako se osećaš? - Odlično, osećam se sjajno.

Treba još alkohola. Još hrane, još muzike.

Po prvi put, konačno ova zemlja može da bira.

Poenta je da nikada nećemo imati mir, dok kapitalisti

i imperijalisti ne...

Savenko.

Savenko.

Trebalo je da ih isečeš uzduž.

Ne popreko.

Da. Sada znam.

Jesi li to uradio zbog žene?

Između ostalog.

Jesu li te zatvorili u ludnicu?

Da.

Prijavila me je moja majka.

Rekla je da je to za moje dobro.

Slušaj, ako moraš to da uradiš...

uradi to kao muškarac.

Moraš da koristiš konopac.

Ili pištolj.

I ja sam bila u psihijatrijskoj ustanovi, nije bilo loše.

Upoznala sam zanimljive ljude.

Na primer, moj cimer.

Ubijao se od masturbacije,

gledajući moja stopala.

Savenko.

Savenko.

Savenko.

Treba ti pseudonim.

Mislio sam na... Limonov.

Kao limun?

Kao 'limonka'.

U smislu granate.

Ti si pravi mangup!

Mlad mangup!

Ne.

Pazi, idemo ka zidu.

Napustio sam fabriku i ostavio Anu.

Oboje su ometali moju poeziju.

Preselio sam se u Moskvu, u potrazi za slavom i bogatstvom.

Znam da sam loš, i ponosim se time.

Ali ja sam bolji od svih tih blentavih stranaca u Moskvi.

Radnici u fabrici u Harkovu bili su jednostavni i pošteni ljudi.

Smrdeli su na duvan, vodku i znoj.

Ovi ljudi nemaju miris.

Samozadovoljni profesori i ulizice pesnici,

ukroćeni i pseudo buntovnici.

Okupljaju se u svojim dačama,

cvojim bogatim vikendicama izvan Moskve,

gde čitaju svoje pesme, hvaleći jedni druge.

Lažovi, bez talenta, traže pažnju.

Eksibicionisti. Hodaju nadmeno, kao da govore: 'Stigli smo!'

Kažu da su lice ove generacije. Ma daj!

Ja sam lice ove generacije! Ja.

Edi!

Jun 1972, Moskva, SSSR

Drago mi je da te vidim.

Ispružim se, koliko god mogu, pokušavajući da pronađem..."

"..između dva ogledala,"

"madež na svojoj koži, koji sam gladio toliko dugo".

"Poslednji deo mene,

"konačno, pronašao sam ga".

Šta ti misliš?

Zašto misliti o drugima? Nema smisla".

"Zaboravljeno lice, ruka koja se povlači".

"U svoj njihovoj nepostojanosti videću ih kako nestaju".

"Šta god da se dogodi,"

"ostaću sam".

Po mom mišljenju, bila je sjajna, zar ne?

Napravimo kratku pauzu. Važi?

Blagosloven kraj".

"Kakav trijumf je to bio,"

"šta ga je nateralo da trči da osvoji daljinu?"

"Evo čoveka, sada ga pogledajte i posmatrajte u magli vremena,"

"njegovog lepog lica čvrstu postojanost".

"U prošlosti, egipatska pustinja ga je držala u ropstvu,"

"marginalac maslinaste kože, koji je trčao bez glave,"

"i koji bi umro,"

"da nije prihvatio da je trčanje ka pobedi,"

"suština sudbine". -Kako se zove?

Lena.

Zaboravi, van tvog dometa je.

Ali on je živ i strastven".

"Emocije koje se savijaju,"

"zlatni pokreti svih mišića njegovog tela,"

"najsavršeniji pokret čovečanstva obuhvataju".

"Oh, trči, begunče! Trči, trči brate"!

"Trči, prijatelju!"

"Sa svojom snagom volje preseći ćeš najtraženiju ciljnu liniju."

Znači, istina je da si proučavao svoje dupe u ogledalu?

Da.

Dobro znam na šta misliš.

I ja to radim.

Zamisli da možemo da vidimo cele sebe.

Ne samo delove.

Na 360 stepeni.

Oh, ljubavi!

Lena! Gde si, dušo?

Jevtušenko će uskoro da počne!

Dolazim!

Tvoje farmerke nisu loše.

Ah, napravio sam ih svojim rukama.

Ma daj!

Tačna kopija klasičnih Wranglera.

Ako želiš, mogu da ti napravim par.

Bilo bi sjajno.

Nosim otprilike 46.

Ali malo se skupe posle prvog pranja.

- Rekla sam ti da budeš miran! - Ali moram da ti uzmem mere.

Da, naravno!

Slatke ove čaše!

Lena? Je li sve u redu?

Čula sam zvuk.

..ako varaš, posledice će biti ozbiljne".

"A još je gore kada, kao konj počneš da ržeš,

"sputan od strane svog šefa, prevaranta,"

"koji te vodi u šetnju".

"Sa četrdeset godina sivi čovek počinje da se boji,

"i ako ne možeš biti smeđi konj..."

Čekajte, ne, gde idete?

Sutra moram rano da ustanem!

Tvoja poezija je stvarno... lepa.

Kao i uvek.

U redu, nastavljamo.

"Sa četrdeset godina sivi čovek počinje da se boji,"

"i ako ne možeš biti smeđi konj, budi siv, ali pegav".

"Čovek sa četrdeset godina, do sada, trebalo bi da je naučio"

"da svet svakako nije pijaca".

Dakle, kako želiš da to uradimo?

Imaš...

Imaš li metar?

Šta misliš, imam li?

Ok, dobro, onda moramo to da uradimo rukom.

Hajde da počnemo.

Ok, u redu.

Merim spoljnu dužinu noge.

Jedan, dva, tri...

..četiri, pet, šest...

..sedam.

Sedam i četvrt.

A sada, unutrašnja strana noge. Mh-mh?

U redu.

Bolje je ako...

..možda bi trebalo... Ah, naravno!

Bolje?

Edi? Elena!

- Znaš li koliko je sati? - Tvoje farmerke!

Hvala za farmerke, Edi! Dođi ponovo sutra ujutru!

Moj momak se upravo vratio. Molim te, idi.

- Šta hoćeš! - Moram da razgovaram sa Elenom!

Mi se volimo!

Sudbina je da budemo zajedno zauvek.

Molim te, molim te, skloni se!

Jebote. Jebote!

Jebote.

"Elena je odustala od svog udobnog života zbog Edija, propalice.

Odustala je od svega zbog mene.

Zbog nekog bez kuće i bez dinara.

Čin ludila, u očima običnih ljudi.

Obožavam ludilo. Za mene ništa drugo nije bitno.

Ne zanima me logika, već zadovoljstvo!

Elena i ja živimo za zadovoljstvo, u inat svima,

svima onima koji sve proračunavaju. Neka idu u kurac!

Mi nikada nećemo ništa proračunavati."

Spremna sam.

Elena, stani ovako. Dobro.

"Nož".

"Nož je žensko oružje: brzo i podmuklo".

"Prisiljeni smo da ubijamo kako ne bismo postali gomile istrošenog mesa".

"Prisiljeni smo da ubijamo kreacije, prisiljeni smo da ubijamo ideje,"

"i dušu drugih ljudi".

Nema rime, nema logike.

Zašto to kažeš?

Nema muzikalnosti, nema moćne slike.

Kao: "Zemlja je plava kao narandža"?

Takve stvari? Takve stvari.

Pišem na svoj način.

Na kraju, na njoj je da odluči,

ali ovako riskira mnogo.

- Ma daj, ovo je bezazlena stvar. - Nije u tome poenta.

Ljudi pričaju o tebi, Savenko, privlačiš pažnju.

Previše.

Limonov.

Koji glupi pseudonim! Zvuči tako oštro

U stvari, da.

Za šta sam tačno kriv?

Distribucija samizdata.

Nisi član Saveza pisaca, zar ne?

To je krivično delo.

Razumem.

I šta vi tačno hoćete od mene?

Čim završiš, pogledaj ovo.

Očigledno, postoje načini da se ovaj problem reši.

I koji su to?

Imaš dosta poznanstava.

U određenim krugovima: umetnici, pisci.

Često posećuješ njihove dače.

Ah, dakle, hoćeš da postanem špijun?

Možeš to da nazoveš kako hoćeš.

Ali istina je da nemaš puno izbora, Savenko.

Ili prihvate saradnju, ili ćeš u zatvor.

Želim odgovor, Savenko.

Šta kažeš na progonstvo?

- Progonstvo? - Iz Sovjetskog Saveza.

I to znači?

Kao Brodski.

Nisam manji parazit ili manji hohštapler od njega.

Ako ste uspeli da proterate staru budalu

kao...

kao Solženjicin,

ili tog beskorisnog estetu u pičku materinu Brodskog,

trebalo biste da me stavite na prvi voz koji polazi.

Umesto da ugrožavate našu Komunističku Otadžbinu,

mogao bih da napravim štetu njihovoj kapitalističkoj društvu, umesto toga.

Budite sigurni da bih napravio toliku gužvu,

da bih vratio taj jebeni cirkus u kameno doba.

Mirno! Mirno! Mirno, Savenko!

Ne funkcioniše to tako.

A zašto ne?

Pre svega, moraš postati poznat.

Ali upravo ste mi rekli da sam previše poznat.

Mislim, poznat na Zapadu.

Ah, da, naravno.

Pa, ja ću... postaću.

Ne! Dođavola, pokvario see.

Dobro, onda, dođi ovamo.

Da.

Čoveče, svaka čast!

A sada saveti za kupovinu.

Pomozimo ovoj devojci i mnogim drugima poput nje

da konačno stane na noge.

Pomoći ćemo im zahvaljujući našem novom proizvodu za čišćenje tepiha.

Pobegli smo od KGB-a i tog dosadnog,

prosečnog i vegetativnog života.

Konačno sam stekao dovoljno slave svojim delima,

da ih nateram da me proteraju. Njujork 1975

Ostanimo zauvek ovakvi, mladi i lepi.

Ostanimo zauvek srećni, večito nasmejani,

ludo zaljubljeni jedno u drugo!

Naš novi život slobode počinje!"

Gledaj!

Hej, vidi ono?

- Šta kažeš na ovo? - Ne znam.

Jul 1975, Nju Jork

Čoveče, ovo mesto je ludo!

Stani!

Oh, vidi!

Mogu da budem sve što želiš!

POTPIŠI ZA EMANCIPACIJU ŽENE HOĆEMO NAPOLJE IZ KUHINJE

Hajde da srušimo ograde

Hajde, daj mi to!

Zašto brat ubija svog brata?

Da, vidi, to je ludilo!

To nema nikakvog smisla

Ne smete uzvratiti vatru

Hajde da srušimo ograde

Vratimo se sebi

Odložimo oružje da ostanemo

Jer smo svi isti

Ciljaj u srce

Lepa si

Ciljaj u srce

Saznaće da sam lud.

...i ostavlja mesta za mnoge Maltežane

To je tvoj omiljeni pisac.

Svako se danas lako identifikuje

dve svetske sile.

Pisac Solženjicin. Dobitnik Nobelove nagrade.

Pretvara se da je antisovjetski ali je to do srži."

Šta je?

Zaslužuje da se udavi u kanti punoj govana,

zbog njegovog dosadnog opisa sveta bez zabave.

Bolje pušiti travu, piti alkohol,

šmrkati kokain, drogirati se heroinom, bilo šta.

Bolje da crknem nego da budem kao ti, Solženjicine.

Varati, mučiti, pljačkati vile,

pucati nasumce kroz prozor.

Uživati u životu koliko god je moguće i jebati najbolje žene."

Oh, ti si lud!

Prelepa si! Prelepa si!

Možeš li još malo, dušo? Dođi ovamo. Dođi.

Savršeno!

Podigni bradu! Podigni bradu.

Da, tako.

Bravo, dušo! Da, tako!

Da, tako!

Još jednom!

Prelepa si!

Nastavi tako.

Još!

Dobro, bravo.

Gledaj ovamo. Da. Gledaj ovamo. Da, tako. Savršeno.

Nastavi tako! Nastavi tako!

Želim da idem sa tobom. Sediću u ćošku.

U tišini.

Idi u obilazak muzeja, ili nešto drugo.

-Daću ti moralnu podršku. -Ili možeš da odeš u kupovinu.

- Neću praviti ljubomorne scene. - Idiote.

- Hajde, molim te... - Ili možda odjebi.

Za nedelju dana stići će vam ček, poštom.

Ja ne mogu da uradim ništa više.

Sledeći!

- Pokušajte ponovo. - U redu, hvala.

Sada primam socijalnu pomoć. 278 dolara mesečno.

Živim na grbači američkih poreskih obveznika.

Oni plaćaju a ja ne radim ništa.

Ujutru vi ispuzate iz svojih toplih kreveta

i idete da robujete.

Ja mrzim da robujem.

Imam skupo belo odelo i varam vas sve.

Naravno da zaslužujem mnogo više od usranje socijalne pomoći,

ali šta će vam ovde ruski heroji,

kada ima ljudi poput Dalija i Varo?

Koga je briga što sam jedan od najvećih živih ruskih pesnika?

Koga zanima koliko se grčim i mučim,

zanemarujući svoju herojsku sudbinu?

Ovde je prepuno bogataša,

na svakom uglu je neki bar,

dok se književnost ponižava,

svedena na puko razonodu profesora na žurkama.

Šta će mi sve ovo, do đavola?

Zdravstvena zaštita.

Dakle, Eduarde, možeš li nam reći

ko obezbeđuje zdravstvenu zaštitu u tvojoj zemlji?

Država. Država.

Znači, ako si bolestan, ideš...?

U polikliniku. U kliniku.

Polikliniku! A koliko plaćaš?

- Ništa. - Ništa?

A obrazovanje? Ko plaća obrazovanje?

Država!

Zašto si onda ovde?

Socijalistička radnička partija

je partija američkih trockista.

Potrebna je svetska revolucija!

- Svetska revolucija? - Da. Slažem se.

- Letak? Izvoli. - Ne, ne treba mi.

Računajte na mene.

Ja sam uz crvene, crne, gejeve, Arape, Portorikance,

i uz one koji nemaju šta da izgube.

Dođi na protest za Palestinu. Ali...

...upozoravam te, može biti sukoba.

Ah... super.

Idemo.

Ne, ne ide to tako.

A kako ide?

Pa, ovako...

Svi govore redom, glasamo o rezolucijama...

I onda?

I onda... nastavljamo da protestujemo.

Jebite se.

Ma, jebite se.

Ne razumem. Šta si očekivao?

Hoću... hoću da se svi probude,

uzmu puške i napadnu neku vladinu agenciju ili...

otmu avion ili ubiju nekoga.

Ne znam, kurac! Nešto!

Evo, uzmi ovo.

"Razočaranje. Netolerancija. Bes.

To osećaš ovde.

Čemu butici, hoteli,

blještavi i luksuzni restorani,

kad mi imigranti nemamo priliku da uđemo?

U raju konzumerizma si, gde ima svega, ali ti si isključen!

Nejednakost postoji i u Sovjetskom Savezu,

ali je tamo dobro sakrivena.

Ovde se ekonomska nejednakost ponosno pokazuje,

i niko je ni ne dovodi u pitanje.

Treba samo da se smeškamo i kažemo da je sve u redu?

Ali u čiju korist lažemo?

Zbog prestiža Amerike?

Da bi se hranio mit Zapada?

Potreban je strah.

Potrebni su leševi okačeni na bandere.

Ono što nam treba... jeste Revolucija!"

Za našu i vašu SLOBODU

Jesi li lepo provela veče?

Idi da spavaš, Edi. Loše mi je.

Šta si uzela?

Šampanjac.

Koktel.

Kokain. Izvini.

Šta da izvinim?

Pozvali su me na večeru.

Nisam mogla da odbijem.

Moram biti dostupna ako želim da radim.

Zato sam ostala tamo, smeškala se i klimala glavom.

Idi da spavaš, Edička.

Ne, hajde da pričamo malo.

Sad? O čemu?

O nama, zar ne?

Skoro te nikad ne viđam.

Ne spavamo zajedno.

Molim te, Edi, možemo li sutra? Glava mi puca sada.

Hajde, reci mi? Šta se dešava?

Ništa! Jebote, čim kročim u kuću, počinješ sa ispitivanjem.

Šta si ti, KGB špijun?

To vam je porodična stvar, ha?

Žao mi je, Lenočka.

Izvini. Ja samo želim...

...da mi kažeš istinu.

Kunem ti se da se neću naljutiti. Trebaš mi.

Dovoljno mi je da budemo zajedno,

mogu da prihvatim sve.

Čak i ako si bila s drugim muškarcem, prihvatiću to.

Možeš biti kurva ako želiš.

Ali ja ću biti tvoj makro.

Možeš biti najveća kurva na Menhetnu, nije me briga.

Ja ću se brinuti o tebi.

Uvek ću te štititi.

Kupiću ti lepu odeću.

Najbolje parfeme.

Dakle...

jesi li bila s nekim?

Da.

Ko je on?

Fotograf.

Hoće da uradi seriju fotografija sa Grejs Džouns i sa mnom.

Kao dve lezbejke, jedna bela, jedna crna. Kako se zove?

Žan-Pjer.

Belgijanac je.

Jesi li spavala s njim?

Kako?

Kako misliš "kako"? Kako te je jebao?

U koje rupe?

U sve.

I gurnula sam mu dildo u dupe.

Šta je dildo?

Veštački kurac...

...koji vibrira.

Razumem.

Ne!

Pusti me! Kurvo!

Ti si odvratna kurva!

Vatrogasci su odmah stigli na lice mesta,

ali nisu uspeli da spasu supružnike,

a požar se proširio i na susedne stanove.

Drugi incident se odnosi na ženu koja je napadnuta...

Žan-Pjer!

Kopile jedno.

Jebao si mi ženu!

Zovi policiju.

Hej! Hoćeš da znaš kako smo se venčali?

- Žan-Pjer! - Šta hoćeš od mene?

Stvarno misliš da sam ja idiot?

Venčali smo se u jebenoj crkvi!

Hej, ljudi!

Sa trideset jebenih ikona

i stotinu prokletih sveća! Stani!

- Kopile! - Zovem se Brajan!

B-R-A-J-A-N. Čoveče, ako odmah ne odeš, zovem policiju!

Jebeni ludak! Dosta! Koji đavo!

- Jesi li dobro? - Da.

Brajan?

Brajan!

Nećeš se izvući!

Ćao.

Ja sam Edi.

- Daj mi gutljaj? - Čoveče...

odjebi.

Rekao sam: odjebi.

Kako se zoveš?

Šta, dođavola, hoćeš?

Hoću tebe!

Da vodimo ljubav.

Hoću tebe.

Jebi me.

Kurac!

- Kurac, ne verujem! - Ćuti!

Mogli bi nas čuti.

Ljubavi.

Mali moj.

Zovem se Edi.

Nemam nikoga da brine o meni.

Ti...

Da li ćeš brinuti o meni?

- Da, mali, hoću. - Hoćeš?

Kuneš se da me nikada nećeš ostaviti?

Nikada te neću ostaviti.

I nikada me nećeš prevariti? Ne, mali.

Ako me prevariš...

ubiću te!

Hej! Kurac.

- Ubiću te! - Čekaj, mali! Smiri se! Smiri se!

Smiri se!

Budi miran.

Opusti se.

Opusti se.

"Operi se, Edi.

Pesak ti je u kosi, u ušima,

u čizmama, svuda.

Očisti se i kreni!

Kao kurva koja se vraća kući posle noćne smene.

Sada sam slobodan.

Ne znam šta mi ta sloboda znači, ali sam slobodan.

Osećam to.

I taj osećaj, Edi, tera te da igraš."

Gledaj, Njujork! Jebote, Edi pleše!

Pogodite šta? Upravo sam se jebeno kresnuo!

Ćuti, kretenu! Pet je ujutru!

Ko je najbolji? Ja sam najbolji.

Ko je najbolji? Ja sam najbolji!

Hoćemo da spavamo, gubi se! Prekini, smorio si više.

- Koga čekaš? - Sigurno ne tebe.

Prekini da smaraš. Zajebi, ovo nikad neće stati.

Već danima nisu došli da ga pokupe.

Menhetn je sranje, prljav i smrdljiv.

Samo malo smrdi.

Objasni mi...

„Sigurno, kad pročitaju moj roman,

ceo svet će pasti pred moje noge.

Samo moram da objasnim onima koji o tome odlučuju.

Ali svi su previše zaokupljeni sobom,

nemaju vremena za genijalnog Edija.

Slava sveta spava kao iscrpljena kurva,

koja ne žuri da me zadovolji.“

Šta blenete, govnari! Jebite se!

Brodskom se verovatno neće svideti tvoja knjiga.

Zato nemoj previše računati na njegovu recenziju.

Šmakov, zapamti da nemam rivale. Nije moj problem.

Nikome ne treba moj talenat, ni ovde, ni u Sovjetskom Savezu.

Zajebi Brodskog i njegovo mišljenje.

Naravno, Josif je genije, ali pripada staroj školi.

Čitati njegove pesme je kao slušati klasičnu muziku,

Prokofjeva ili, recimo, Britna.

Ali tvoj roman više liči na bitnike ili...

slušanje Lu Rida, "Hodaj po divljoj strani".

Tvoj Edička je baš mangup.

Znam, knjiga je genijalna.

Zaslužujem slavu, samo treba da je objavim.

Savršen monolog savršenog gubitnika.

Nisam gubitnik. Ne, ali tvoj junak jeste.

Nisam gubitnik.

Znam tačno šta se vrzma po glavi gubitnika.

Toliko je očajan da uzme pušku i puca u masu,

a ako znam kako da ga opišem, nisam gubitnik.

Ti si gubitnik!

Jebeni perverzni imigrant.

Nikome nisi potreban sam si kao pas i bez nade.

Šta ti uopšte očekuješ?

Ili ću postati slavan, ili ću završiti ubijen.

Uvek se oblačiš u belo.

Zrak svetla u ovom carstvu tame.

Lep si.

Šta bi uradio da ti milion dolara padne s neba?

Kupio bih oružje

i digao revoluciju. U svakoj zemlji.

Ja bih radije uživao u životu,

želeo bih da sijam,

da budem okružen lepim stvarima i...

Jebi se! Siromaštvo je lepo.

Uvek sam bio siromašan i to je sjajno.

Volim sve, smeće na ulicama je lepo,

revolucija je lepa.

Čak je i smrt lepa.

Ali znaš šta je stvarno lepo?

Ti si lep.

Tvoja glava na mom ramenu bi bila baš lepa.

Zar ne bi želeo da umreš sada?

Edička, Edička…

Ubiću se kada se vratimo u sobu.

Vreme je.

Ne zezaj, nisi sposoban za to.

Ozbiljan sam, Edička.

Dozlogrdilo mi je sve.

Zaslužio sam da budem slavan,

ali niko ne želi da me primeti.

Ovo nije moj svet, Edička.

Ne pripadam ovde.

Kada se vratimo u sobu,

seći ću vene.

Krv će se razliti po belim čaršavima.

Belo i crveno - biće prelepo, zar ne?

Nećeš to uraditi, Volode.

Hoću, jer me niko ne voli.

Ja te volim.

Lažeš.

Volim te, Volode.

Ti si moj najbolji prijatelj.

Ali ja hoću više od toga, Edička.

Hoću da me neko stvarno voli.

Da me drži u naručju i ne pušta.

Da mi kaže da nisam sam.

Ne znam kako da ti pomognem.

Ne možeš, Edička.

Niko ne može.

Hajde da idemo.

Hladno je ovde.

SVET OPLAKUJE SMRT LIMONOVA

Uostalom, najvažnija stvar za pisca su iskustva.

Dobro znam da nisam pravi sluga, ja sam samo prevarant.

Pisac koji glumi ulogu sluge.

Pišem ujutru, šaljem svoje rukopise, ponekad,

i dobijam odbijenice od izdavača.

Moj identitet pisca svodi se na ovo. februar 1977 Njujork.

Ostatak svog vremena posvećujem služenju svog gospodara.

Onda, možda je istina da sam sluga.

Sluga koji glumi ulogu pisca."

- Ćao, Edi. - Gospodine.

Jesi li uspeo da pišeš danas?

Uobičajena dva sata ujutru, gospodine.

To je najproduktivnije vreme.

Biće ovde do šest.

- Sve će biti spremno, gospodine. - Dobro, dobro.

- Vaša limunada, gospodine. - Hvala.

Šta je na meniju?

Povrće i kuvano meso,

pa onda prelepi biftek sa mramoriranom masnoćama i čokoladni mus.

Dobro, odlično. Zaista odlično.

Pogledaj šta imam ovde.

Poklon od jednog francuskog klijenta.

Gospodine...

Slušaj, Atlas je čovek koga moraš upoznati.

Ričard je izdavač, jedan od onih važnih.

Objavljuje Solženjicina i drži njegova američka prava.

Hoćeš li malo, Edi?

Da, gospodine.

Posle.

U redu...

slušaj,

Da li ćeš pripremiti gostinsku sobu?

- Da, gospodine. - Jevtušenko će možda ostati da prespava.

On je jedan od vaših najpoznatijih pesnika. Poznaješ li ga?

Da, gospodine.

Šta misliš o njemu?

Udvara se i Sovjetskom Savezu i Zapadu.

Slaže se sa svima, ali ne kaže ništa.

I to radi dobro.

Edi, ruski pisci su sada u modi u Sjedinjenim Državama.

Jevtušenko je jedan od najtraženijih.

Gospodine.

Slušaj...

gde su moje naočare?

Na noćnom ormariću, gospodine.

Dobro, hvala!

Mislim da Tarkovski pravi novi tip filma,

ne uobičajene holivudske gluposti.

Potpuno si u pravu.

Koristi vrlo atipične i nekonvencionalne narativne strukture.

Da, meni se dopada, ali ponekad mi je teško da razumem njegove filmove.

Da, on je disident u tom...

- Da li se tako kaže? - Krašov.

Krašov. Zvuči kao... - Krašov.

- kao da ti lome sve kosti u telu. - Krašov. Krašov.

Večera je spremna, gospodine.

Hvala, Edi. - Ehm, gospodo,...

..večera je servirana.

Naš Edi je pripremio prelepe bifteke.

Hvala. - Sedite. - Odlično.

"Koji jebeni gubitak vremena. Predodređen sam da budem neko drugi.

Imam ceo život pred sobom, to je sigurno.

Ali muka mi je od ljudi, od ove planete,

od čudnih snova, izlaska i zalaska sunca,

i od odvratne perspektive starenja.

Ako uradiš ovo sada, zauvek ćeš ostati mlad.

Od večeras, ceo svet će te poznavati i gledati tvoje lice.

Tvoja fotografija će biti u svim novinama.

Nećeš više biti Eduard, nepoznati batler,

već glavni akter istorije.

Pucaj, Edi!

Svet koji te je odbijao svih ovih godina,

počeće da priča samo o tebi. Pucaj, Edi! Pucaj!

Objaviće sve što sam napisao, do poslednjeg reda.

I pre nego što me stave na električnu stolicu,

imam još vremena da se blaženo kupam u slavi.

Pucaj, Edi!

Tako ćeš imati svu slavu sveta.

Trenutnu i izvanrednu slavu.

Da, gospodine?

Edi, siđi, molim te. Potreban si nam.

Da, gospodine.

Opa! - Ovo je moje carstvo.

Pogledaj, Džekson Polok.

- Akciona slika. - Da.

- Rotko. Letonska slika. - Letonska?

Veliko zlatno sranje,

ne znam gde je moja žena to kupila. Pogledaj, pogledaj!

- Edi! - Jevtušenko! - O, moj Bože!

- Edi, brate moj! - Edi je najbolji.

- On je izvanredan batler. - Edi je ovde!

- Da jedemo? - Ne, da pijemo.

- Pijemo votku. Votku, da. Hvala. - Pijemo. Pijemo.

Sve se radi u ime sadašnjosti. Znaš...

Ja sam bio pesnik.

Ako baš hoćeš da znaš, bio sam pesnik. Da.

Neslužbeni i underground pesnik.

Da.

Ali sada je gotovo i ja sam jedan od vas.

- Ja sam ološ. Ja... - Edi!

Ja sam onaj kome daju da jede, onaj... - Dođi!

- On je pesnik. Da. - Da, on je pesnik.

- Da, pravi pesnik, veruj mi. Da. - Edi, hajde, sedi.

I ja se sećam jedne... - Dođi. Sedi, hajde, sedi!

fraze kao...

"Ja ću ga stegnuti u stisak svog uma,"

"ali za nikoga ja..." - Ja više ne pišem pesme, sada.

Blago tebi, Edi. Slušaj.

Edi, evo, tvoje piće! - Hoću da ti kažem nešto.

Hajde, pij. - Moraću da tražim neke usluge,

da te objavim. Ali obezbediću ti ugovor,

obećavam. I ti ćeš uraditi isto.

Da, i ti moraš da obećaš.

I odgovor je da! Da, bre! - Oh, dobro!

Iz Kolime.

Iz belog pakla Kolime,

išli smo ka 'zoni'. To je kao zatvor.

Kroz... kroz ledenu maglu.

I primetio sam opušak cigarete sa crvenim ružem.

Ne znam zašto.

I onda sam potrčao iz reda da ga uzmem.

Da. Da ga uzmem.

Već nisam video ženu otprilike... - Ah, da, Edi!

otprilike četiri godine. Bravo.

Razumeš? Pratiš li me? Dobro, dobro.

Čuješ li me? Pratiš li me?

Čuješ li je, devojku? Ona nije napisala pesmu.

Napisao ju je Juz Aleskovski, dok je bio u zatvoru,

ali nije u tome poenta...

Moram da pišam. Izvini, vraćam se odmah.

Dobro sam. Pazi, prijatelju.

Edi. Edi, Edi!

Znaš li kako ćeš postati veliki pisac?

I ti... sedi, sedi. Sedi.

I ti ćeš svakako postati veliki pisac.

Veruj mi,

ja nikada ne grešim.

Pre svega, bićeš objavljen...

u Francuskoj.

Onda ćeš se vratiti u Rusiju i...

završićeš pravo u zatvoru.

I ja ću te spasiti.

U tom trenutku,

postaćeš veliki ruski pisac.

Razmisli o tome.

Gde je toalet?

Stiven!

"Doći će svi. Siledžije i stidljivi.

Dileri droge

i oni koji dele letke za bordele.

Doći će.

Oni koji masturbiraju i ljubitelji pornografije.

Doći će.

Oni koji lutaju sami po muzejima

i oni koji sami listaju knjige

u hodnicima hrišćanskih biblioteka.

Doći će.

Oni koji traće vreme u Maci i Aleksander

bez ijednog dinara u džepu.

Doći će.

Oni koji piju samo kafu satima za šankom,

tužno gledajući kroz prozor.

Doći će.

Nesrećni u ljubavi, novcu i poslu

i oni koji su bili toliko nesrećni

da su rođeni u siromašnoj porodici.

Doći će.

Oni koji su umorni od svega,

bankarski službenici i prodavači,

koji su već potratili svoje živote u beskrajnim poslovima

bez ikakvog smisla. Doći će.

Rudari koji više ne mogu da podnesu rudnik,

radnici koji mrze svoju fabriku.

Doći će.

Beskućnici i lenjivci koji više ne mogu da podnesu svoje porodice.

Doći će.

Vojnici iz kasarne, studenti sa univerziteta.

Doći će.

Hrabri i jaki iz svih društvenih slojeva.

Doći će da se istaknu i traže slavu.

Svi će biti tu.

Poneli će oružje i okončati ovaj poredak,

jednom zauvek."

"..i revolucionarna garda poraženih osvaja"

"grad za gradom,"

"počevši od eksplozije u velikom gradu Njujorku".

"Amerika će biti oslobođena i ja, Edi, vodim marš"

"i svi me znaju i vole."

Po mom mišljenju, ima svoju ličnost.

Postoji jasna ideja iza toga i, ...

junak, zar ne? Da.

Da, ipak, nešto nedostaje.

Jesi li ikada gledao "Taksi vozača"?

Ne.

To je film, tvoja knjiga me podseća na njega.

Moraš da ga pogledaš. Možda te nadahne za razvoj radnje,

jer tvoja knjiga nema mnogo toga. U redu, da, pogledaću ga.

Kada dolazi Tanja Braun? Treba nam ona.

Ovo je sjajno.

Dovešću je sutra ujutro. Dovedi je rano.

Želim ovakve stvari na mom stolu. Ovo je fantastično.

U redu. Imaš li cigaretu? Imam samo ove.

Imam ove, imaju nizak sadržaj cijanida.

Šta? Cijanid.

To stvarno postoji? Da.

Nisam znao. Imaš li upaljač?

Ne. U redu, da.

Nizak sadržaj cijanida. Stvarno smišljaju svašta.

Taksi vozač. Robert De Niro, zar ne?

Dakle, De Niro je taksista koji želi...

..želi da pobije svu ljudsku bagru sa Magnumom 45.

Dok tvoj junak želi da bagra preuzme kontrolu

da uništi civilizaciju.

To je velika razlika, rekao bih.

Da, da.

Da.

Znaš li u čemu je problem?

Problem je u tvom protagonisti.

Kako se zove?

Edi. Edi, da. Edi.

Edi.

Edi...

Edi se nikada ne menja. Razumeš?

Jedina stvar koju želi je da jebe sve i svašta.

Znaš, žene, muškarce, sebe, i...

želi da uništi sve.

Ali ti, Eduarde,

ti živiš u lepoj kući. U veoma bogatom kraju.

Sada, radiš lak posao.

Nisi poslednja karika u lancu buržoaskog društva,

pošto, na neki način, imaš koristi od toga.

Gad.

Jesi li razmišljao o tome da svog protagonista učiniš...

lojalnijim...

prema ovom društvu?

Prema civilizaciji?

Opuštenijim, zadovoljnijim.

Govno jedno.

Uglavnom,

zar ne bi trebalo da se promeni, pre ili kasnije?

Da nađe svoje mesto u društvu? Da se emancipuje?

Shvatio sam da, da se ponovilo,

otišao bi do kraja.

Zato sam te ostavila.

U pravu si, učinio bih to.

Otišao bih do kraja.

Sad si s nekim?

Kako bi jedna devojka preživela u ovom gradu?

Šteta što je pravi kreten.

Zapisuje svaku paru koju potroši.

Daje mi 100 dolara za šoping

i sve beleži u jebenu svesku.

Možeš li da veruješ?

Pa sam mu rekla:

„Treba da zapišeš svako jebeno pušenje pod 'primljeno'.“

Obožava kad upletem pletenice i obučem se kao školarka.

A onda mi ga gura u grlo.

Lenočka...

Ja sam propali pisac,

a ti propala manekenka.

Samo želim da odem iz ovog grada!

Otići ću u Madrid.

Možda tamo nađem posao.

Slušaj, Lena...

Lenočka, ostavimo sve iza sebe.

Dajmo sebi drugu šansu.

Već imam plan.

Jedina stvar koja zaista vredi u životu je ljubav.

Imati sreću da...

da se osloniš na nekoga, a ti možeš da se osloniš na mene.

Ja sam jak i uvek ću biti tu za tebe.

Ne možemo se vratiti kući,

ali možemo otići iz ovog sranja od grada

i pronaći neko mirno mesto.

Da, j-ja ću naći posao

u... u Teksasu ili bilo gde, bilo gde.

Radiću na pumpi i...

imaćemo porodicu.

Ti ćeš kuvati supu,

ja ću ti pričati kako mi je bilo na poslu,

a noću ćemo spavati zagrljeni i reći ću ti da ću te voleti zauvek.

I na kraju...

zatvoriću ti oči...

a ti ćeš zatvoriti moje.

Jednostavno je, to je...

Oh, Edička, tako si sladak! Stvarno.

Ali sve su to gluposti.

To nisam ja i ti to znaš.

A nisi ni ti.

Ti si rođen da postaneš heroj, Edička. Ne smeš to da zaboraviš.

To je tvoja sudbina.

Nikakav batler!

Karlos!

Evo moje "karte za Madrid".

Poželi mi sreću.

Hvala na svemu, Edi.

Idemo!

Idemo!

Evo računa. Želite li još nešto?

Još jedan. Neka bude dupli.

"Moj život je beznačajan.

Lutam praznim ulicama Njujorka, škrgutajući zubima od besa.

Jebem vam svet. Ovde nema mesta za mene.

Šta će onda biti sa mnom? Ko zna. To je misterija.

U suštini, ja sam neko ko je spreman na sve.

A vi čekate da vam nešto dam.

Znam da je tako. Vi čekate.

Zato ću pokušati da izvedem herojski čin.

Moja beznačajna smrt.

Više od pokušaja.

Daću vam ono što želite."

ATENTAT NA REGANA

"Edi živi u Parizu!

Lep sam kao orhideja u snegu.

U Francuskoj sam ista osoba kao u Americi.

Mesta se prilagođavaju meni, ne obrnuto.

Zemlje se menjaju,

ali heroj uvek ostaje isti. Novembar 1989. Pariz Francuska

U Parizu sam objavio 17 knjiga, više od Solženjicina.

Sada sam poznat. Dugi život Eddieju."

Dakle,

je li tačno, gospodine "Limonov", da...

Limonov.

Limonov. Izvinite,

ja sam Francuz.

Onda... Znam.

Molim vas, počnite ponovo.

Da li je tačno da ste sposobni da pišete samo o jednoj temi?

Naime, o sebi?

Pogodili ste.

Ovaj, ja sam napisao ovu... ovu... knjižicu,

da zaradim nešto novca.

Ali istina je da ja nikada nisam...

smatrao sebe pravim književnikom i...

nikada ne bih želeo da postanem kao jedan od onih...

"velikana" koji sa šezdeset godina dobiju Legiju časti,

umru od raka prostate u svojoj vili na Azurnoj obali

i sahrane se...

na Per-Laše.

Ja sebe smatram veoma aktivnim, razumete?

Ja sam neko ko naporno radi.

Radio sam ceo život svojim rukama i...

za mene, u životu postoje stvari koje su zanimljivije od...

pisanja. Naravno.

Šio je farmerke da bi zaradio za život u Moskvi.

Radio sam kao krojač, mašinac i pravio sam testeninu,

batler, lopov. Radio sam sve.

Uvek sam radio u životu i znam da je rad...

sranje.

Radnici su rogovi istorije.

Uvek su izdati i to se ponovo dešava,

u ovom trenutku.

Ovaj, u nedavnom članku,

čini se da se kaje što je napustio Sovjetski Savez.

Svi samo...

ponavljaju kao papagaji tu glupost.

Naime, da je Sovjetski Savez bio neka vrsta Carstva zla,

ili nešto slično,

ali za nas, za one koji su tamo živeli,

za one koji su tamo odrasli, zaljubili se,

dobili decu i umrli tamo, to nije bilo tako.

Na kraju krajeva, Sovjetski Savez...

bio je... ogroman haos,

ali recimo da se u haosu uvek zabavlja.

Dakle, za vas,

pad Berlinskog zida je bio... Katastrofa.

Katastrofa. Bože moj.

Šta to govorite? Slažem se, i šta je onda to bilo?

Bila je to pobeda, prema vašem mišljenju?

Naravno, to je bio kraj noćne more. Jednog...

despotskog sistema koji je počeo pod Staljinom.

Staljin?

Da nije bilo Staljina, sada biste svi pričali nemački.

Svi. Dvadeset miliona Rusa je dalo svoje živote...

Znamo. ..da spasu Evropu od nacista.

I moj otac je bio ranjen u tom ratu. - I moj otac takođe.

I čim su Nemci postavili svoje tenkove u Ardenima,

popišali ste se od straha, ispraznili džepove,

spustili gaće i savili se pod devetdeset stepeni.

A šta kažete na milion nevinih ubijenih od strane Staljina?

Ne možeš napraviti omlet a da ne razbiješ jaja.

Isuse Hriste. O, moj Bože.

Čitava komunistička doktrina bila je farsa.

Kolos na glinenim nogama

koji se sada ruši kao kula od karata.

Odnosno, vi smatrate da je era ideologija završena?

I da smo svedoci kraja istorije?

Može se reći da se sve više približavamo

globalnom prihvatanju demokratije... - Molim vas.

slobodnog tržišta i vladavine prava, još od XVII veka,

sa ponekim zastojima.

A sada kada se vaše Carstvo ruši,

Rusija i dalje misli da je jedinstvena,

nepobediva i predodređena za veličinu.

Nažalost, Rusi nisu poznavali ništa drugo

do autokratske tiranije,

a onda je došla krvava revolucija

koja je podigla primitivnu ideologiju

na nivo slepe lažne vere.

Rusiji je potrebno...

Ti si prljava kurva.

Čuti reč "Rusija",

izvučenu iz tvoje gadne jebene gubice,

povraća mi se!

Smirite se! Jeste li pijani? Istorija nije mrtva!

Istorija će se vratiti pre ili kasnije! Ali to je žena!

I sve će vas šutnuti u dupe! Jebeni gadovi!

Pogledajte šta je uradila. Boli?

Viši? Viši? Sviđa ti se? Odlazi. Gubi se.

A šta ti hoćeš? Jebi se!

Pozovite nekog iz obezbeđenja!

Jebi se! Obezbeđenje!

Šta ste pomislili kad je Jerofejev saznao

da ćete doći u Moskvu,

i da će vas objaviti odvratni Semjonov?

Nisam... nisam razmišljao o ničemu.

Šta vam se sviđa kod ove zemlje?

Šta vam se sviđa kod Rusije? Ljudi.

Decembar 1989, Moskva, SSSR

Rekli ste da se nikada niste smatrali disidentom.

U redu, ali vi...

šta mislite o sovjetskim disidentima, uopšte?

Oni vole da pokazuju svoju disidenciju,

kako bi je svi videli.

Hvala vam puno.

Eduarde Venjaminoviču...

ja radim u istoj livnici u kojoj ste i vi radili.

I tako...

ja i neki od mojih kolega smo pročitali

vašu knjigu o Americi.

I znate, postoji taj deo

u kome opisujete... u kome imate...

u suštini...

seks sa crnim beskućnikom, da li je tako?

Pa? Je li to istina?

Sve je istina.

I bilo je fantastično.

Svaki čovek bi to trebao da uradi, bar jednom.

Reći ću mojim kolegama, Da, molim vas.

U redu. Hvala.

Jednu kafu, molim vas.

Da.

Hvala. Vaš kusur.

Gospodine Limonov?

Da? Drago mi je da vas vidim.

Da li ste se vratili zauvek?

Ovde sam zbog objavljivanja moje nove knjige.

Pozvala me je izdavačka kuća.

Mogu li da sednem?

Pročitao sam neke od vaših knjiga.

Jako su mi se dopale.

Ovo je drugi put da sam ovde.

Ovo je veoma fascinantna epoha.

Znam da ima mnogo problema, ali...

Nije na meni da sudim.

Rusi znaju da umru, ali znaju veoma malo o umetnosti življenja.

Ali njihova lica, lica ljudi, su tako...

tako živahna, tako... tako stvarna.

Na Zapadu, svi imaju lica lutaka.

Tamo je sve dozvoljeno i ništa nije važno.

Ovde je suprotno,

ništa nije dozvoljeno

i sve je važno.

Bila bi prava šteta izgubiti sve ovo promenom.

Da.

Kao u Africi, bila bi prava šteta da se svi obuku.

Nema više egzotičnih fotografija.

Ali ne možete izgubiti dušu ove zemlje.

Nadam se da će vam Rusija jednog dana dobro uterati.

Da biste znali kako je to.

Onda ćemo videti šta imate da kažete.

Decembar 1989 Harkov SSSR

Ko je?

Tata! Mama! To sam ja.

To sam ja, Edi.

Kod kuće imamo sve što nam treba.

Imamo trideset kilograma šećera,

čitavu kesu žitarica,

i podrum je prepun hrane.

Ne treba nam ništa, razumeš?

Ko će dobiti stan kad nas više ne bude?

Ako dođeš da živiš ovde, stan će pripasti tebi.

Ovde je lepo.

Mirno je i udobno.

Ostajem samo nekoliko dana.

Ostaću samo nekoliko dana.

Objavili su moju knjigu.

Konferencije za štampu, čitanja,

itd. Imam puno posla.

I...

tvoja žena?

EDVARD LIMONOV: "IMALI SMO VELIKO DOBA"

Zar nemaš ženu?

Decu?

Ne, ne. Još ne, nema dece.

"Još ne".

Imaš 46 godina, Edi.

Gorbačov.

Taj gad će uništiti ovu zemlju!

Upravo sam pročitao priču o ženi,

koja je kaznila svoju ćerku, vezavši je u dvorištu,

na temperaturi od trideset stepeni ispod nule..

Ruke i noge devojčice su bile toliko smrznute,

da su morali da ih amputiraju.

A kad su je iz bolnice

vratili kući,

majčin ljubavnik je silovao tu krpa od devojčice,

i ona je zatrudnela.

A posle, i njen sin je bio vezan napolju na hladnoći..

Zar smo se toliko godina borili za ovo?

Zvuči kao laž.

Ne, istina je!

Pročitao sam u novinama. U kojim novinama?

U kojim novinama? Pokaži mi. Ostavi to! Ne!

Novine ne lažu.

Ostavi ga upaljenog. Greje kuću.

I čini da se osećam kao da postoji još jedna živa duša ovde.

Da ovo radim u Francuskoj, koštalo bi me hiljade franaka.

Hoćeš da kažeš da je tamo vlada toliko pohlepna da naplaćuje gas?

Da.

Gorbačov i njegovi drugovi žele da urade isto ovde.

Pogledaj ih.

Ludi su.

Ko je, dovraga, ovaj Saharov?

Kao da ponovo sahranjuju Staljina.

Mi ćemo prolivati suze za vizionarskim idealistima,

onima koje danas sahranjujemo jer su pravili previše buke,

ali uspećemo da zadržimo...

To su antisovjetske gluposti.

Okruženi smo neprijateljima.

Staljin bi ih odmah vratio u red.

Hoćeš malo supe?

Tri građanina Rusije i jedan Letonac,

članovi pokreta nacional-boljševika,

danas su osuđeni za terorizam.

Sud u Rigi je proglasio kao kriminalni čin

njihovu pretnju da će digli u vazduh zvonik crkve u Letoniji.

Aktivisti partije Eduarda Limonova osuđeni su

na deset godina zatvora.

Kako se pokazalo,

negde oko novembra, aktivisti su pokušali

da izvrše druge terorističke akte.

Oni žele rat.

Hajde napred. Mi smo rođeni za rat.

To je prirodno. Nema čega da se stidimo.

Rat je sranje.

Jebi se. Jebi rat.

RUSIJA JE SVE, OSTALO JE NIŠTA.

"Rekao sam vam da će doći. I pogledajte! Već su ovde.

Mladi, ljuti i očajni.

Nemamo šta da izgubimo. Žedni smo moći.

Za sada smo u ilegali,

ovaj bunker je sve što imamo

a već nam je previše tesno ovde unutra.

Mi smo mlada politička partija Decembar 2000 Moskva, Rusija

koja tera sve te kriminalne vlasti da drhte.

Partija od 300 Spartanaca. I ja sam im na čelu.

Ja. Edi."

Da budem iskren, bio sam već pijan,

kad smo naručili peljmeni,

ispred stanice Savelovski.

Među nama, jadnim majmunima, on je rekao...

"Rusija nas čeka, sa strahom i strepnjom.

Kao devica u bombardovanoj kući,

koja čeka snažnog i lepog muškarca da je uzme.

Pa, šta ako je malo opasno?

Neprijatelji će biti zgnječeni. Nemamo čega da se bojimo.

Čak i ako se na horizontu nazire rat i smrt,

bolje vam je da se pridružite stadu.

Ili ste sa nama, ili ste protiv nas."

Danas smo svedoci Ruske revolucije.

Samo to što sam ovde, ispunjava me velikim ponosom.

Ova revolucija je svakako razlog za slavlje.

I čak i ako danas, iz nekog razloga, u nekom trenutku, ne uspe,

ja sam u miru.

Ne stidim se svoje zemlje.

Ako kažem "građanski rat", šta ćete mi reći?

To je muzika za moje uši.

Dobar buržuj, je mrtav buržuj!

Zaustavimo liberalnu trulež koja nam truje mozak!

Zaustavimo liberalnu trulež koja nam truje mozak!

Kapitalizam je samo gomila govana!

O, moja domovino brižna i majčinska.

Proklinjem te zabranjenim rečima

Za žive u tebi i mrtve

Za mlade, gole, lude

Koji kurac ti hoćeš od nakave kakav sam ja?

Ja sam triton koji je živeo u potoku

Rođen i odrastao deformisan

U tami urbanog mora...

Ako imaš srce buntovnika,

ako su ti heroji Džim Morison, Lenjin, Mišima, Bader:

čestitamo!

Već si član naše partije.

Gospodine Limonov, ko su članovi vaše partije?

Oni su mladi i umorni su od života u usranoj zemlji.

Ne žele da budu patetični seljaci,

ili govnari koji misle samo na novac, ili agenti KGB-a.

Srušili smo ovaj prokleti, ovaj... ovaj usrani režim,

u kojem se nikada nisam prepoznao.

I od sada, garantujem vam, čak i ako se udavimo u krvi,

naša čast će ostati čista, zauvek.

Naši unuci će reći: "Da, izašli su na ulice".

"Oni su našli hrabrost da to urade, čak i nenaoružani".

Jeste li napali kulu Ostankino?

Reći će: "Izašli su na ulice da naprave haos,"

"kao 1945. godine!"

Nazivaju me ekstremistom, fašistom,

ali ti znaš da to uopšte nije tačno.

Da, znam,

ali tvoja partija nikada neće biti zvanično priznata.

Ja sam sve isplanirao i organizovao, uhapsite mene.

I pustite momke.

Ne ide to tako.

Ovo nije Banana Republika, postoji zakon.

Mi imamo 7.000 članova, to je vrlo jednostavno.

Ako nas ne priznate zvanično,

bićemo primorani da delujemo ilegalno.

Šta tačno pokušavaš da mi kažeš?

Ono što želim da kažem je:

ako blokirate pravni postupak priznavanja,

onda ćemo biti primorani

da koristimo druge metode.

Objasni mi onda svoje slogane.

Ova granata "Limonka" na letku,

da li je referenca na tvoj pseudonim ili poziv na oružje?

Slike ovog tipa municije nisu zabranjene

zakonom, a naši slogani nisu ništa drugo do poezija.

Rekao sam ti, odavno,

da si izabrao užasan pseudonim.

Sećaš li se našeg razgovora?

Kasno je da ga promeniš, Andreje Sergejeviču.

Nikad nije kasno, Eduarde Venjaminoviču.

Tvoji roditelji su dobri ljudi,

tvoj otac je radio za nas godinama.

Zašto toliko prezireš svoj život?

Ti si pisac.

Inženjer ljudske duše.

Politika je prljava. Piši svoje knjige,

sedi i piši, ne biraj ovaj put.

U redu, da, nastaviću da pišem.

Ali...

ja te molim da mi pomogneš, to je sve.

Dakle, hoćeš li mi pomoći ili ne?

Ja ti ne mogu pomoći.

Gubimo vreme, onda.

Radi kako hoćeš.

Ali nisam ja tražio ovaj sastanak.

Sada...

imam još jednu stvar da ti predložim.

O čemu se radi?

Kancelarija predsednika formira

tim stručnjaka za strategiju, geopolitiku i slične stvari.

To bi bilo savršeno za tebe.

Pa?

Pa, to bi bio savršen posao za tebe.

Odlična plata,

vikendica, auto, kancelarija.

Osim toga, bićeš u direktnom kontaktu sa predsednikom.

U direktnom kontaktu?

Imalo bi savršenog smisla.

Ako razmisliš o platformi tvoje stranke,

ona je praktično ista kao ono što vlada želi.

Predsednik je profesionalac, veoma pažljiv i strpljiv čovek.

Vodi Rusiju u pravom smeru,

pravilnim tempom. Dešavaju se velike promene.

Vreme je da se počne ozbiljno.

Eduarde Venijaminoviču?

"Teško je umreti zimi. Sneg pada.

Izgleda da danas neće prestati.

Nemam kuda da idem. Moji roditelji su mrtvi.

Moji prijatelji više ne postoje.

Nemam nikoga dragog na svetu.

Nemam nikoga s kim bih popio.

Prestao sam da pijem.

Nema nikoga ko me čeka. Nema nikoga.

I ja sam nestao sa scene.

Ja sam zatvorenik Savenko.

Odvukli su me u Sibir, zatvorili

i uzeli mi glas.

Hladno je.

Prazno je.

Sneg pada."

Da!

KOLONIJA BROJ 13

"Nisam nigde, a ipak sam ovde celim sobom.

Mrtav sam, ali nikada nisam bio toliko živ.

Nema ničega, ali ima svega.

Šta će se sada dogoditi? Šta dolazi posle svetske slave?

Posle zatvora? Posle svega što mi se dogodilo?

Možda bi trebalo da izmislim novu religiju?

Ili da pokrenem novi rat?

Sigurno, Edi, kao 'pravi heroj' kakav jesi,

nećeš umreti od starosti u svom krevetu.

To bi bilo toliko nepravedno.

Jun 2003 Engels, Rusija

To bi bilo užasno."

Jun 2003 Engels, Rusija

Otvori kapiju. - Možete li mi potpisati knjigu?

Da, naravno.

Nedostajaćete nam, Eduarde Venijaminoviču.

Hvala.

Izvinite, Eduarde Venijaminoviču, možemo li ponovo?

Vaš izlazak, pogrešili smo. - Ponovo?

Da. - Eduarde Venijaminoviču, još nešto.

Možemo li vam staviti radio-mikrofon?

Da, naravno.

U Rusiji kažemo:

'Kad dođeš na ples, moraš biti spreman da igraš.'

Spremni? - Da.

Ponovo, molim.

Akcija!

Limonov je ušao u zatvor kao otpadnik i primljen je kao zvezda.

Bio je najoružanija pobunjenička figura u medijima.

Ali odlučio je da ostane siromašan i opasan.

Rusija je anektirala Krim 2014. koji je bio u sastavu Ukrajine.

Edvard i njegova banda nacionalističkih skinhedsa dočekali su tu vest uz klicanje.

Otišao je da ratuje u Donbasu zajedno sa ruskim separatistima.

Eduard Limonov je umro 13.03.2020.

2 godine pre no što je Rusija izvršila invaziju na Ukrajinu.

Harkov, grad u kome je odrastao, igrao je centralnu ulogu u ratu.

Grad u kome je od uličnog nasilnika postao pesnik,

gde se Edik Savenko preobrazio u Edija.

I konačno, u Eduarda Limonova.

Eduard Limonov je bio na Palama tokom opsade Sarajeva.

Postoji snimak iz 1992. godine koji prikazuje

kako Limonov stoji pored Radovana Karadžića na položajima iznad Sarajeva,

U jednom trenutku, Limonov puca iz mitraljeza prema Sarajevu.

Ovaj incident se pominje kada se govori o njegovom boravku u Bosni tokom rata.

Obrada Mita