Original subtitles

Бол, који су нам нанели, био је огроман.

Убијали су нам децу, жене, труднице, старце, наше

полицајце, наше војники.

Рушили су нам мостове, болнице, све што смо

деценијама стварали.

Растрзали нам државу, правили од нас оне које

треба поништити, вечне кривце за која је свака

казна примерена, па и она која значи смрт.

Али тај бол и сваки тај чин којим

су је велики и живљавали над малим, произвоја

нешто чему се нису надали.

Пробудио је пркос, оснажио је понос.

И без обзира на оне који су годинама

после тога у самој Србији наставили тај посав

уништавања и понижавања, произвоја одлучност, тврду намеру да

будемо сами своје господари, да поново изградимо све

што су нам порушили, да имамо свој глас,

своју вољу и створимо независну Србију.

Србију која поштована, Србију која се чује, Србију

која има и не да своје достојанство и

своју слободу.

Зато су данас другим средствима и другом силом

поново кренули на Србију.

Упумпали су милионе, упумпали су безброј лажи.

Покушају да без народне волје и против те

волје на силу отву Србију и поново предају

онима који се урушавали на тацни.

Управо због тога ми данас 26 година после

агресије, после свог бола, после толиких смрти, толике

крви, после обесног уништавања наше земље, морамо јасно,

без одлагања, да одговоримо на читав низ питања.

Хоћемо ли да пристанемо на уништење Србије?

Хоћемо ли било коме да поклонимо нашу слободу?

Хоћемо ли да будемо суверени, независни или нећија

марионета?

Хоћемо ли да пустимо да нас њихови експоненти

пуни мржње зауставе на том путу?

Хоћемо ли да наставимо да будемо успешни или

да дигнемо руки од свега?

Хоћемо ли раст или рецесију?

Хоћемо ли веће плати и пензије које смо

зарадили или мрвице са богаташких столова?

Хоћемо ли земљу путева, пруга, болница или развалину

какву су нам већ и едном оставили?

Демократију у које се поштоје волја већине или

тиранију мањине кроз институте који никада у србској

историји нису постојали?

Хоћемо ли да у историји будемо запамћени као

понижени губитници или као поносни победници сваке неволје?

И хоћемо ли Србију или нећи унахију да

будемо робље или слободни људи?

Да бирамо сами или да нам други бирају?

Свако од ових питања, драги пријателји, данас је

пред нама.

Није то место родђења и новаскрсења.

Хвала.

Тохију, показујучи нам да за нас Косовјена Тохија

није героја без којих не би било ни

нас, не заборовимо.